.

Десет људи је погинуло, а 17 тешко рањено када су 30. маја пре 15 година НАТО авиони бомбардовали мост у Варварину.

Преносимо текст говора Ненада Узелца одржаног поводом обележавања годишњице бомбардовања моста у Варварину 28. маја 2013. године у Дому културе у Варварину.

***

Бомбардовање моста у Варварину: лице и наличје Европе

29.05.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

Уништени мост у Варварину у два налета немачких авиона

„Истину вам кажем: ако зрно пшенично, пошто се баци у земљу, не умре, оно ће остати једно; а ако умре, донеће много плода.“ – речи из Јеванђеља по Јовану исписане на гробу Достојевског и на почетку његовог највећег романа Браћа Карамазови. Еврозападњак нас је, пријатељи моји, посећивао небројено пута – увек по немилости. У двадесетом веку заређао злодух, те га и ми млађи и они најстарији знамо и памтимо: у дубини своје душе Србин га је, по злу којег је чинио, синтетизовао, упознао, на начин да га именује само једним именом – Немац.

Долазили су ђаволи шегрти у чизмама војничким, наравно, с пушкама и ножевима, а о појасу – бомбе. Дођоше нам и крајем прошлог века – бејаху нам гости само са висина: не имађаше, јунаци, срца за мегдана. Дођоше у некаквим металним летећим кутијама – и душа им је од метала; засмрадише – од смрада су справљени – све под небом Господњим, е да би, како каже Његош, отров своје адске душе и на овај варварински камен избљували.

Измасакрирана тела на Мосту

Миран, сунчани, а пријатан дан, дан сретања и сусретања српских душа: знају то зликовци – немају они, од ђавола су, ни сретања ни сусретања. Ударише једном – дивно јутро се уобличи у врисак; неби им довољно – ликују: ударише други пут – и знају, задовољни: страдалницима постадоше и они што потрчаше да страдалима помогну – и небо се испунило српским вриском. Десет душа, десет пшеничних зрна убише четири летеће металне, германске утваре.

Симбол варваринског страдања:
петнаестогодишња Сања Миленковић

Евродивљаци Карла Великог – штоно ли су?! Куга људска! – како збори Цетињски Владика. Звери у ватреним кочијама, како их на небу гледа пре два миленјума, апостол Јован. Ето – они су убили и малу Сању Варваринку, а ситни ђавољи појац, германоман Џејми Шеј, тим поводом гргоће западноевропску филозофију живота:“Да се зло савлада, и то увек има своју цену. То, нажалост, никада не дође бесплатно. Али, наш неуспех да савладамо велико зло би нас много више коштао.“

Србину је ова филозофија непозната. Источном, православном човеку живот врхуни душа, те велики Достојевски, насупрот мало Џеју, у својој распетости између греха и вечне хармоније, о убијању деце говори:“Чуј, ако сви морају патити, да би страдањем купили вечну хармонију, шта ће онда ту деца? Кажи ми, молим те? Сасвим је непојмљиво зашто су морала да страдају и она, дечица; зашто да она својим патњама купују хармонију ? Што ли су она и доспела у материјал и собом нађубрила за некога будућу хармонију ?…Док још имам времена журим да се оградим, и стога се од те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног на смрт измученог детета. Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније… замисли да, на пример, ти сам подижеш зграду судбе човечанске, са намером, да на завршетку усрећиш људе, да им најзад даш мир и спокојство, али да зато претходно мораш на смрт измучити само једно мајушно створењце и да на неосвећеним сузицама његовим заснујеш ту зграду;-би ли пристао да под тим условима будеш архитекта ?- кажи, али не лажи!“ Шта мислите шта је Аљоша Карамазов одговорио свом брату Ивану ? „Не, не бих пристао, – тихо проговори Аљоша. – И можеш ли одобрити идеју: да људи, за које ти зидаш, пристану да приме своју срећу на неоправданој крви оног малог измученог детета, и, кад је приме, да остану занавек срећни? – Не, не могу је одобрити!“

Само тако може зборити и осећати биће оног народа коме живот врхуни душа, руског и српског. Христове речи о тајни пшеничног зрна само се у тој и таквој души безгранично сјемене: ако зрно свога бића посеје у Христу, и оно умре у њему, онда ће оно живети, расти и много плода донети. Деца су та бића која ће усред своје невисности и свељубља, засејати то семе у Њега.

Мали Џеј је говорио: “Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће се све заборавити.“ Курсула, Јован Петровић Курсула, септембарског дана шесте године српскога устанка, зајаха своју кобилу Стрину и крену у сусрет црном Арапину. Са чибуком у устима, опанцима на ногама, шубаром на глави и сабљом о рамену оде Курсула да брани Европу. Да брани Европу на варваринском пољу! Борећи се против непријатеља није Курсула знао да брани још већег непријатеља свога. Бранећи слободу Србинову бранио је Бизмарка. Пет година касније роди се творац првога Рајха. Две године пре паде јунак, Јован Петровић Курсула, паде Србин да би се Немац, још једном, у миру родио, и Рајх свој, крвљу и мачем, створио. Бранећи европску децу устанички јунаци, не знајући, спремише ново зло за своју. И Џејић, који је позивао на убијање Срба, постоји захваљујући српским Курсулама.

Мегдан у Варварину: Курсула и Турчин, септембар 1810

Пријатељи моји, Сања Миленковић, то зрно пшенично, и свих десет зрна умрлих на мосту тог мајског дана, крију још једну тајну: љубав. Љубав која се рађа из несреће. То најмлађе зрно које је умрло тога дана на мосту, Сања Миленковић, и најстарије, Тола Апостоловић, и сви њихови садрузи на Небу, и Мост, нека остану вечна веза у љубави и слози међу становницима овога малога места. Сања Миленковић, вечно сећање и присећање српскога народа, нама и вама, становницима овога места, целоме српском народу, треба да буде један од оних лепих плавих голубова којима Досотјевски назива децу, а који лете над нашим главама, који лете над Мостом, Мостом који више не спаја само две обале, већ спаја у љубави и миру све оне који живе са њим и са пшеничним зрнима умрлим на њему. Бесконачни губитак може се надокнадити само бесконачношћу губитка, па тако бесконачни губитак постаје бесконачни добитак. Да не би заборавили Сању, – Мост и душе умрле на њему, нека буду колевка вечног српског рађања, љубави и мира. Не заборавимо их, нека их Бог чува!

Десеторо убијених у Варварину: не заборавимо их и нека их Бог чува!