Ванредно Стање

У сусрет култу личности – спонтана грађанска солидарност и њена режимска злоупотреба


Велика трагедија која је погодила нашу земљу, када су се након до сада незабележених падавина излиле реке, показала је да је Србија велика тајна, како је то писала наша знаменита песникиња Десанка Максимовића. До пре неколико недеља нико није ни слутио да се у нашој земљи може јавити таква силина солидарности, саосећајности и спремности да се пружи несебична помоћ људима који су страдали у поплавама. Сва истраживања и политичке анализе већ дуже време су показивали да је Србија утонула у тамну зону пасивности, песимизма и изгубљене наде да је овде могућа обнова људскости и солидарности.

30.05.2014. пише: Маринко М. Вучинић-НСПМ, за ФБР приредила Биљана Диковић

no31

Посебно би било занимљиво погледати оцене наших дежурних стручњака који су младе људе сврставали у социјалну групацију која животари на маргинама друштва неспремна да се укључи у остваривање општих интереса. Међутим, управо је велика трагедија показала да наш народ, како је то говорио Јован Скерлић, поседује способност за велики полет у часовима прегнућа. А управо се радило о изузетном прегнућу која је вратило наду у наше животе, наду да се није изгубио осећај за посвећеност одбрани и остваривању општег добра. У овим данима тешких искушења важно је посебно осветлити феномен деловања друштвених мрежа, али и самоорганизовање и високи морал и осећај дужности који су показали пре свега наши млади људи.

Иако владини званичници изричу неодмерене похвале за своју организованост и начин реаговања у овој ванредној ситуацији, овде се десио до сада ретко виђени обрт. Управо је самоорганизовано друштво погурало државне структуре да најзад почну да обављају своје функције. Десетине хиљада младих људи је показало изузетну способност самоорганизовања и осећање грађанске свести и спремности да се супротстави опасности која је угрожавала наше градове. То су били заиста велики дани људске солидарности, пожртвованости и узајамности, који су јасно показали да у Србији постоје озбиљни креативни људски потенцијали који су затомљени и пасивизирани јер су у дубокој сенци дневне политике утонуле у уске партијске интересе. То смо могли видети и у овим данима великих искушења како се несрећа народа на перфидан и софистициран начин користи за афирмацију владајуће партије, њених функционера и владе, а о томе најбоље сведочи начин како су провладини медији бескрупулозно коришћени у политичке сврхе.

Медијски делатници, који више личе на послушне владине чиновнике и гласоговорнике, непрестано су позивали да се несрећа која је задесила наш народ не инструментализује у политичке сврхе. Треба само погледати насловну страну најприљежнијег провладиног таблоида „Паклени план тајкуна и Демократске странке: Вучића удавити у поплавама“ и уочити на који начин се користе медији за наставак политичког обрачуна са опозицијом и сваким покушајем да се доведу у питање потези који су повлачени у ванредној ситуацији.

Опет је у идеолошку употребу уведена стигматизација критизера, али се и даље подгрева атмосфера перманентног ванредног стања у коме се цело друштво мора окренути једном неприкосновеном вођи, који је показао да само он може да замени неефикасне и троме институције.

Постало је очигледно да су владајућа структура и њихов политички предводник изузетно осетљиви на сваку критичку примедбу, што само показује њихову велику слабост, али и све израженију склоност као ауторитарном начину владавине. То се не може оправдати потребом да се у ванредној ситуацији мора деловати брзо и ефикасно, што се подразумева, али то не значи да премијер сме да чланове свог кабинета и начелника генерлштаба војске Србије третира као своју политичку послугу којој удељује по један минут на седницама владе, које су служиле искључиво за његову личну политичку промоцију као неприкосновеног вође.

Посебно је тугаљиво како су се функционери владајуће партије просто утркивали у својој сервилности и спремности да глорификују лик и дело свог лидера, чији се култ све више ствара и намеће читавом друштву, које је управо показало изузетну виталност и спремност за ефикасно и делотворно самоорганизовање. Посебно је у овом прегнућу испредњачила гувернерка Народне банке и полузамрзнута потпредседница СНС-а Јоргованка Табаковић. „Јављају ми се пријатељи и кажу да их је Вучић задивио личним примером и енергијом да мобилише људе. Вучић после ове трагедије има историјску шансу да мобилише праве вредности и да направи сређену државу. Ко би овако могао да управља овом кризом. Сад верујем да би размере трагедије биле многоструко веће да он није стао на чело и да се готово сви остали нису повели за његовим примером“.

Али ништа мање се није још раније истакла и Станислава Пак Станковић, саветница за медије председника Републике Србије, која је у једној изјави рекла да ће Вучић померати реке. „Србију чека велики и одговоран посао увођења реда у државну управу, стварање повољног амбијента за инвестиције, наставак борбе против корупције, која је дубоко нагризла све сегменте друштва. Као Херакле који је променио ток реке и очистио Аугијеве штале, једино Вучић има снагу и енергију и храброст да обави тај задатак“. Олако обећана брзина је увек била политичко предворје популизма, стварања култа личности и наговештај ширења ауторитарног начина владавине.

У оваквим изливима оданости и подаништва може се препознати алармантан недостатак реалног сагледавања стања наших државних институција и система који морају бити оснажени, а не да буду политички привезак и потпора новом вођи, који изјављује да за неколико месеци нико неће видети последице поплава, да ће све породице којима су поплаве срушиле куће добити нове, да је он адреса за све и да не бежи од одговорности. А управо се ради о потреби да се дају одговорне и утемељене изјаве које неће подгревати лажну наду нашем унесрећеном народу.

Вероватно ћемо ми надмашити темпо обнове који су постигли изузетно организовани и вредни Јапанци у обнављању њихове земље након земљотреса. Али далеко смо ми од овог јапанског искуства и пре ће се показати наше рђаве особине које се огледају у претераном индивидуализму, неспособности за организовану заједничку акцију, оскудицу осећања државног јединства и целине, како је то својевремено говорио мудри Јован Скерлић. У уводу своје студије „Задаћа Србије и наше политичке заблуде и дужности“, написане 1894. године, Живан Живановић је изнео и за наше време опомињуће запажање. “Нема сумње да се наше политичке прилике не могу назвати здраве. Разговарали ви с појединцем или пратили догађаје посебице или у целини, у једном дану, у месецу, у години, свуда ћете наићи на исте резултате, који се своде на то – да ово овако не ваља, да овако не иде како треба, да би требало да се роди неки месија који ће заблуделе политичке главе и пропале материјалне прилике у Србији упутити на пут спасења, и шта вам ми још знамо, мноштво стручних и нестручних рецепата за поправку нашег порушеног политичког и материјалног здравља. И што је најгоре, слабо се ко нада оздрављењу – редовним путем. Све то очекује срећу и спас од нечег новог, ванредног, чудноватог“.

Главна поука о којој можемо говорити након велике трагедије која је задесила Србију јесте да нема излаза из ове тешке људске и социјалне драме позивањем на чуда или долазак новог политичког месије, већ да се морамо ослонити на велику енергију наших грађана, који су показали да су и оваквим приликама својим самоорганизовањем и осећајем за солидарност и одбрану општих интереса надвисили нашу тзв. политичку елиту, која је већ неколико дана након повлачења воде вратила нашу политику у редован ток пун муља, политиканства и политичких обрачуна.

Сваки наш политичар, ма колико имао власти и утицаја у одређеном времену, увек мора да има на уму да је Србија велика тајна и да се чува олако обећане брзине и стварања култа личности јер то је најкраћи пут да се доживи неумитни политички бродолом.