ИСТОРИЈА

Небојша Малић: Трон Неправо Узети


.

Трон Неправо Узети

 

nebojsa-malic

Небојша МАЛИЋ
29.05.2014. Фонд Стратешке Културе

 

„Црни дане, а црна судбино!“

Двадесет и деветога маја 1453, после скоро два месеца опсаде, ордија султана Мехмета II пробила се у Цариград. Град који је Константин Велики основао 324. године на месту старогрчког Византиона, бисер Босфора, престоница Источног римског царства која је успешно одолевала арапским, перзијским и славенским опсадама, огњем и мачем освојили су османски Турци. Убрзо потом, Мехметове хорде су освојиле и Србију, Босну, Херцеговину, Влашку, Молдавију, данашњу Албанију, Крим…

Pad-Carigrada-kako-je-zauzet-Carigrad-od-Turaka

Још 674. године је умајадски калиф Муавија покушао да освоји Цариград, али му то није пошло за руком. Ни друга арапска опсада (717-18) није боље прошла. После катастрофе код Манзикерта (1071), тадашњи цар Византије, Манојло I Комнин, затражио је помоћ са Запада против селџучких Турака. „Помоћ“ је дошла у виду притиска да Византија прихвати римско католичанство – и крсташких похода на Јерусалим и Сирију. Крсташи су 1204. на превару напали сам Цариград и успоставили узурпаторско, Латинско царство. Иако је Михајло VIII Палеолог ослободио град 1261, од некадашње славне Византије на овом свету није остало много.

Суочен са турском најездом, цар Јован VIII Палеолог прихватио је позив римског епископа („папе“) Евгенија IV да преговара о потчињавању Риму. Иако је цариградски патријарх Јосиф II у јулу 1439 прихватио споразум у Ферари, умро је два дана касније – а његов потпис одбацили су православни епископи предвођени Марком из Ефеса, за које су католици били и остали јеретици.

Када је 25 година касније Мехметова ордија стигла пред зидине – извори тог времена тврде да их је било од сто до триста хиљада – спрам ње је Цариград бранило највише десет хиљада ратника: Грка, Венецијанаца, Ђеновљана и других.

Скоро два месеца су браниоци успевали да осујете све турске покушаје да пробију древне Теодосијеве бедеме. Турски топови нису могли да довољно уруше зидове, јер би их браниоци поправљали. Турци су пробали да прокопају тунеле испод зидина, али су их браниоци открили и урушили. Мехмет је чак наредио да се турски бродови пренесу преко импровизованог друма од дасака премазаних лојем, како би заобишли ланац који је бранио улаз у цариградску луку Златни рог.

Шта је тачно омогућило Турцима да надвладају одбрану Цариграда, ни данас се поуздано не зна. Док турски историчари пишу о Алаховој вољи која им је омогућила да победе „невернике“, преживели грчки, венецијански и ђеновешки извори криве ове или оне издајнике: адмирала Лукаса Нотараса („Гертуку“), или неког турског уходу који је тог јутра наводно оставио отворену Керкопорту, малу капију на северном зиду града. Турци су свакако искористили привремену пометњу коју је међу браниоцима изазвало рањавање храброг венецијанског капетана Ђустинијанија (Giovanni Giustiniani Longo) и свим силама јурнули на зидине. Прича се да је у борби код Романове капије погинуо последњи византијски цар, Константин XI Драгаш Палеолог. Убрзо потом, у град су ушли Турци.

Уобичајена оргија пљачке, убијања, паљевине и силовања трајала је три дана. Света Софија, коју су крсташи својевремено „преверили“ у катедралу, постала је џамија. Цивиле који су у њој потражили уточиште, Турци су што одвели у ропство, што побили.

Раније споменути адмирал Нотарас био је заповедник лучког зида, који је издржао нападе Заган-пашиних бродова довучених у Златни рог. Пре тога је био царски благајник и посредник у преговорима што са Турцима, што са Римом. Приписује му се изјава да би „у Граду радије видео турски турбан него латинску митру.“ Заробљен у освајању Цариграда, после неколико дана је погубљен. Један од грчких хроничара из тог времена, Михајло Дукас (којег цитира енглески историчар Рансимен), писао је да је Нотарас посечен зато што је одбио Мехметов захтев да му зарад задовољавања ниских страсти преда свог сина. Али Јоргос Францес, Константинов министар и Нотаросов непријатељ на двору, оптужио је адмирала да је после заробљавања покушао да подмити Мехмета царским златом, због чега га је увређени Турчин погубио. Францесова верзија остала је у српском предању („Своју мисли Бранковић с Гертуком“ – Горски Вијенац).

Ако је Дукас био у праву, онда је Гертука храбро пострадао за своју веру и част. А ако је истину говорио Францес, онда у његовом – по свему судећи измишљеном – обраћању Мехмета византијском адмиралу стоји опомена за будуће подрепаше и издајнике:

„Нељудска џукело, ласкавче и варалице! Имао си оволико благо и ускратио га свом Господару, цару и Граду, отаџбини својој?.. . А сада лажима, обманама и издајством које испредаш од младости мене желиш да превариш и избегнеш заслужену судбину? … Зашто ми ниси понудио благо пре рата, пре моје победе?“ [1]

Наравоученије, како год било.

Древни Цариград данас је још увек турски Истанбул, али луча православног Константинопоља сачувана је у „Трећем Риму“ – Москви. Три и по века после пада под турски јарам, балкански хришћани почели су побуном Карађорђа Петровића пут у слободу, овенчан коначним успехом 1913. У тој борби увек су имали подршку Русије, док су против њих стајале западноевропске силе, на страни Турака. Од некада силног Османског царства остала је само Анадолија, и турска република коју је 1922. основао Кемал-паша „Ататурк“.

Мада неки идеолози на Западу себе и друге убеђују у супротно, историја нипошто није готова. Они и њихови послушници широм света опседнути су својим „земаљским царством“. Али попут османске Турске, оно ће доћи и проћи – док је Константиново православно, небеско царство, упркос паду земнога Цариграда 1453. опстало ево и до данас.

____________

[1] према Marios Philippides, Fall of the Byzantine Empire, Amhurst, 1980. стр. 132)