28.5.2014.
Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера

Где је истина? Да ли је у речима нашег Вође, или је сакривена у муљу Обреновца?

Не желим да критикујем, не овај пут.Желим да поделим са Вама оне информације којих се ја сећам из периодакада сам била студент бруцош на Технолошком факултету.

Тада тих предратних деведесетих је студентарија брујала о једном сјајном момку, тихом вођи Црвене Звезде високом преко два метра који је требао да оде на школовање у… е сад нисам сигурна тачно који, али знам да је град англосаксонског говорног подручја.

Тај бисер српства био је Вучић. Који је наук изучио – сад ми је јасно. Штета.

***

Ја сам мали човек. Нико. Сад ме има а може и да ме нема, али овај мали човек има душу и та душа у мени се буни. Она каже мојој глави да не жели више да јој буде талац и поручује јој још да одбија послушност. И сада сам у проблему поделила сам се на пола.Једна половина каже – ћути и трпи немаш куда, а друга каже – заболе ме. Радознала сам да ли се ико од наших министара и челника слично осећа, пошто мењају мишљења и странке као чарапе, или су им приликом посете Бриселу одстранили неки од ова два органа да не буду у проблему као ми обични смртници. Ваљда зато могу да калкулишу онако рационално и спремно са несрећама разних врста који су, гле случаја, али задесиле баш нашу малу Србијицу и православни народ у њој.

***

Поплава је временска непогода. Може да се посматра рационално – пала киша потопила градове. Али, ако бисмо то разматрали са аспекта вере и Бога, онда је пала јер смо грешни. Трећа могућност је да се неко играо Бога са потајном намером. Којом? Некако је чудна коинциденција да се европске банке занимају за нас. Зашто сад када до скора нису. А нису нам ни помоћ послали, бар мени није тако изгледало – уколико грешим извињавам се.

***

Одоше Руси. Без поздрава. Ако. Нема везе, знају они нас и да ништа не изговоримо гласно. Знају да ће њихова помоћ да се сведе на ништа и да ће иза леђа да их куде као пијанце и пропалице. Истину знају они којима су помогли а то је и најважније у овој причи.

Несрећа никада не долази сама увек иде руку под руку са још већом. Шта нас  чека у међувремену, док мој народ безбрижно шета и прави се да је гост у сопственом животу.

***

Мени лично више ништа није јасно. Ни зашто су ми деду држали заточеног на Голом отоку када је само пијан опсоваоТита и партију – видите и почујте само колико га сад псују и колико грме против њега, а сва Удбашка деца седе у фотељама и воде ову земљу. Са друге стране, Дража Михајловић је стрељан као издајник а само је рекао да жели да сачува народ и да сачека савезнике.

***

Које закључке могу да извучем из свега горе наведеног? Има ли Србија главу, или је нама колективни мозак смештен у Бриселу, удови су нам у Влади, очи и уши у полицији и Бии – шта је онда остало за народ? Биће да није ништа. Ми смо овде фактор који смета и кога треба свеси на минимум ако не и ампутирати као слепо црево, што они масовно и раде.

Међутим без обзира на, како рече Вучко„реалност која не обећава“, ја ћу у маниру Скарлет О Хара да изговорим оно незаборавно: „Сутра је нови дан“… и да уперим поглед на исток.