Ванредно Стање

Размишљање на глас једног Шапчанина


.

Размишљање на глас једног Шапчанина

 

Раде Милојевић
23.5.2014.

Као историчар (уз то професор историје у основној школи) имам потребу да поделим утиске који су се накупили у протеклих неколико дана. Пошто нисам новинар, ово неће бити ни извештај ни репортажа, него моја размишљања и запажања, која су се искристалисала на одређеном простору (Шабац и околина), и у одређеном времену (15-20. мај) ове године Господње 2014.

Да се стање погоршава, постало је јасно у четвртак, 15.5. Канали око Шапца расту и само што се не прелију. На путу за Крупањ (путовао сам до Текериша) излиле су се мале реке Думача и Бојкача. На Церу одрон на путу (али пут није сасвим затрпан). То је тек најава шта се спрема. У петак ујутро обавештен сам да су имена и телефонски бројеви свих запослених мушкараца прослеђени градском кризном штабу, зваће нас ако затреба. Тек предвече постаје јасно да је стање забрињавајуће. Постаје јасно да се нешто страшно десило у Обреновцу. И постаје јасно да је и Шабац у великој опасности. У наредним сатима напето ишчекивање и све веће узбуђење. Нас, запослене, нико не позива, иако је очито да ће за предстојећи посао бити потребне хиљаде руку . То што се са петка на суботу дешавало у Шапцу представља мрљу на политичкој сцени Србије. Само је страдање Обреновца већа мрља. Због немогућности да се да целовита и објективна слика онога што се те ноћи десило у градском кризном штабу и око њега, ову причу је боље заобићи (за сада).

У суботу, у преподневним сатима, мој син деветнаестогодишњак, са неколицином својих другова одлази на Стари град, на Саву. Омладинци су се сами организовали и отишли да ураде нешто. После неког времена одлазим и ја. Код силоса на Сави затичем свог колегу, фискултурника (како се то жаргонски каже). Сам је дошао још у раним јутарњим сатима, као и већина окупљених на том месту. У току ноћи, припадници војске и жандармерије као и добровољци, из Шапца и других градова (највише Београда), изградили су бедем од џакова са песком дуж Саве. Сада је то требало учврстити да не попусти од воде која непрекидно расте. Због тога је на стотине нас остало на бедемима до касно у ноћ.

Слике су као из неког филма. На неким деловима бедема је војска, на другима грађани добровољци. Присутни су људи мојих година (у 40-им), има и доста старијих. Ипак, најбројнији су млади. То је сјајна ствар. Први ја, био сам сумњичав према младима у земљи Србији. Чинило ми се да су површни, размажени, лењи и себични (ако су такви, кривица је највише нас, родитеља). Нервирало ме је и што наш древни и лепи језик затрпавају туђицама (преузетим из језика којег због политичке коректности нећу именовати), што више користе латиницу него ћирилицу.

Показало се да у тешкој ситуацији имају снаге да ураде праву ствар. И да посраме и многе старије од себе. Наравно, делимично је то подстакнуто радозналошћу и авантуризмом, али делом је то свакако и решеност да се нешто уради за заједницу у којој се живи. Биће ипак нешто од њих. Даће Бог, једном ће и сами схватити зашто је важно да сачувају ћирилицу и негују језик наслеђен од предака.

Сви заједно, ко на пуњењу џакова песком, ко у живом ланцу, учврстили смо бедем. У недељу се осетило извесно олакшање. Најгоре је изгледа прошло, мада стрепња је остала, није све још завршено.

У понедељак у раним преподневним сатима кризни штаб је позвао све запослене у јавним установама, и добровољце да се јаве на предвиђена за то места. Насип у Чеврнтији је почео да попушта, требало га је учврстити. Тамо је за кратко време превезен велики број људи. Окупили смо се на Чеврнтији. Тамо је септембра 1914. у борбама са аустро-угарским снагама страдала Тимочка дивизија. Сто година касније на истом месту окупљено је на стотине људи. Осим нас, запослених у јавним установама и предузећима (просветних радника, радника градске библиотеке, топлане, водовода, дома здравља и др.) било је и глумаца, свештеника, спортиста итд. Затим ту су били мештани околних села, припадници жандармерије, питомци полицијске академије.

Врло шаролика скупина, од оних једва пунолетних, до људи пред пензионисањем. Углавном мушкарци, али било је и младих жена и девојака тог дана и на том месту. И наравно тешка механизација. Овог пута признање би (по мом скромном мишљењу) требало одати људима у средњим и мало старијим годинама. То су мушкарци рођени 50-их, 60-их и 70-их година. Навикнути да се одазивају на позиве, почевши још од бивше ЈНА, па до данас. Одазивали су се не због страха од казни, већ зато што су научени да се за заједницу у којој се живи мора понешто и жртвовати. Чак су се и књишки и канцеларијски „мољци“ успешно носили са џаковима напуњеним песком.

Бедеми су ојачавани и касније, али од уторка је већ било све јаче убеђење да је највећа опасност прошла. Рад више хиљада људи дао је повољан резултат у Шапцу. Изгледа да смо бољи народ него што смо сами о себи мислили.

Ипак не смемо се самозаваравати. Татини и мамини синчићи (а и ћерчице) су се возали по граду у својим скупим аутима, шетали куце и излазили у кафиће. Искрено се надам да су били мањина. Ако већ нису имали жеље, воље, храбрости, одлучности, спремности или већ чега другог, да помогну и укључе се у заједнички посао, требали су се склонити негде у мишју рупу. А не парадирати по граду. Богати родитељи купили су скупе ауте својим потомцима, али лепо васпитање нису могли. Оно се не купује, учи се у породици. Такво понашање је, најблаже речено, непристојно. Али надам се доћи ће време да се застиде и пред другима и пред самима собом.

О свему што се протеклих дана дешавало непрестано размишљам. Покушавам да разумем зашто нам се све ово десило? Да ли је морало бити баш овако? Ми који памтимо мало дуже од јуче знамо шта би било предузето да су се овакве поплаве десиле пре 30 или 40. година. Војска би позвала резервни састав, благовремено евакуисала становништво из угрожених подручја и са људством и механизацијом изашла на обале река. Ових дана војска је дала максималан допринос у отклањању опасности. Зашто то није било довољно објаснио нам је Мирослав Лазански. Наиме наши западни „пријатељи“ уредили су нашу војску по мери својих потреба. А наше владе у протеклих 14 година то су аминовале. Паметном доста.

Најтежа последица ових поплава (после људских жртава, које су ненадокнадиве) била би да ништа из тога не научимо. А крајње је време да научимо да разликујемо пријатеље од „пријатеља“. И да не буде забуне: под пријатељима подразумевам оне који су нам брзо и ефикасно притекли у помоћ. Ко су они други закључићете сами.

_______
Фото:
Бошко Живановић
Бранко Станић

 

1 reply »

  1. Ово је класични назадњачки текст! Срама вас и стид било. Мало патетитке,мало полуистине,мало социјалне приче и веома малчице дозвољеног патриотизма.Све се десило због вашег робовског односа,јер служите папи,ЕУ и НАТО. Е да још нешто-*** ЛИ ВАС МОСТРУМ ВУЧИЋ И ОНАЈ ЈАЊИЧАР ДИКОВИЋ,*****.П.С. Шабац је био обезбеђен још у петак ујутру. и није уопште требало да се прави тeнзија ,осим да ви ЕУ робови помогнете Вучићу да у току ванредног стања због полава заузме Шабац и сакрије кривицу у Обреновцу и Крупњу.

    Свиђа ми се