Ванредно Стање

Дете моје, нема више куће коју сам градио цео живот…


.

ЈЕЦАЈ ОЦА: Дете моје, нема више куће коју сам градио цео живот!

 

21.05.2014. Курир.инфо
Аутор: З. Шапоњић,
Фото: Зоран Шапоњић

 

БАЈИНА БАШТА –  Залутао сам јуче, црн као гавран, као црном заставом праћен сликама тешких разарања, потопа, клизишта, срушених кућа, затрпаних гробаља, уплаканих људских лица која данима гледам, у Оклетац високо у брда изнад Дрине. У двориште куће која је полако пуцкетала под брдом које је одозго неумитно клизило…

radosav-rankovic-bajina-basta-kliziste-poplave-z-saponjic-1400684204-501897– Домаћине, о домаћине, има ли ђе кога жива – викнуо сам једном… Онда и други пут… – Домаћине… Нема тишина зјапила је из отворених прозора, празног, учинило ми се, напуштеног дома… А онда, у трену, дубок мушки глас… Као да негде неко кука… Ослушнуо сам једном, други пут…

Провирио кроз отворени прозор у празан подрум… У углу седео је човек, држећи главу у рукама и тихо кукао… Нисам могао да разазнам шта говори, о чему лелече…

Пред њим празан сто, на поду два, три, разбијена тањира… Види се, просторија евакуисана на брзину, напуштена… Нем, застао сам прозору пред том сликом… Коса на мојој глави стајала је дупке увис. Куд сад…

– Домаћине, еј, домаћине – тихо сам га позвао. Тргао се, дигао главу. Указали су се уплакани образи. Погледао ме, ко да ме не види, а онда загњурио главу у шаке… Закукао поново… Заплакао сам на прозору. Сео на клупу испод.

radosav-rankovic-bajina-basta-kliziste-poplave-z-saponjic-1400684204-501899– Домаћине, еј, домаћине, има и горе, погубили људи главе, чупала вода мајкама децу из наручја – пришао сам му после, безобразан, безосећајан, да му сечем живе ране…

– А ја, имао кућу – пресекао ме његов глас, ко ножем по сред срца…

– Немој домаћине, немој кукати, немој свега ти, направиће се кућа – ухватио сам га руку…

Џаба, сузе су му низ образе текле ко онај поток што је проврео изнад његове куће…Тамо где га никад није било…

– Кад је линуло, Гледај, нема више моје куће – поново се ухватио за  главу, линуле су сузе низ образе… Тешке сељачке сузе…кад је проврио поток горе изнад куће, ја, кукавац сињи, изнио мотику да се борим са силом…

– Немој домаћине, немој свега ти, има и горе…

– Не знаш ти дијете како је кућу правити, ја направио, а шта ћу сад – поново је закукао из гласа. Кућа иза нас пуцектала је, клизала низбрдо… Жуборио је поток који је ономад проврео изнад куће тамо где га никад није било…

После сам сазнао, домаћин се зове Радосав Ранковић, звани Баба… Шесторо чељади, жену, сина, снаху, троје унучади, евакуисао ка Бајиној Башти, он остао у својој кући, па таман се на њега сручила, однела га доле у провалију… У кући коју је градио читавог живота. Домаћин пусти…

radosav-rankovic-bajina-basta-kliziste-poplave-z-saponjic-1400684204-501905