Бошко Живановић

Кратке приче Бошка Живановића: Пар речи о њој… после ње


.

Пар речи о њој… после ње

 

Нисмо били од оних парова које су папараци ловили да би их после накалемили на рекламу са телевизије, насловну страну часописа или на „facebook“. Нити од оних за којима су се љубоморно окретали погледи. Просто, били смо ту због нас. Нисмо се чак ни држали за руке. Грлио сам је око струка, увек са леве стране, а кишним данима преко рамена изнад ког сам држао кишобран. Било је ту места за нас и за једно небо. И још понеки пљусак…

WALDНикада нисмо планирали шетње. Ходали смо свуда, укрштали путеве са птицама, ветровима, људима. И бројали брезе уз обалу Саве. Ниједном ми није признала зашто их толико воли. Говорила је: „То је тајна! И ако будеш добар, сазнаћеш једног дана“. До данас нисам сазнао. Ваљда нисам био довољно добар… Остало је пар слика на мом ноћном столу: она и бреза. Загрљене. Као да бреза уме да грли… Понекад их гледам пред спавање. Понекад поклопим.

Радовала се малим стварима. Мајушним. Једном сам је одвео на реку под највећу липу и рекао да зажмури и испружи руке. Даровао сам јој кликер. Најобичнији, стакленац. Радовала се дечије, од срца, чак му је и име дала. Нисам га упамтио. Само смех. И оне звезде репатице у очима. Мислио сам да је варка, од сунца. Не, није била. Стварно је имала звезде, у свакој зени по једну…

Имала је и своје тишине. Нисам их узнемиравао. Није ни она моје.Ваљда смо се преко њих највише и разумели… И плачне очи је имала. Као да ће из њих данима падати небеске сузе. Ваљда је Азурна обала по њима названа.

Загрљајима је успевала да завари казаљке сата; крај ње сам увек био једнако млад. Тамо негде, међу тим прстима, остала је заточена и моја младост: једини затвореник који се не опире казни. Па ипак, време клизи, као минђуша кроз мед. А, aко је поново сретнем… Не, боље не. Како би иначе клинцима објаснила ко је чика који тумарајући обалом бесомучно грли брезе…

 

Бошко Живановић

____________

Остали текстови ФБР аутора Бошка Живановића