Бошко Живановић

Приповетке Бошка Живановића – Дивља Ружа


Дивља ружа

Bosko
Бошко Живановић

 

„Ти си бескорисна! Глупачо малена! Не знам ни зашто сам те уопште родила! Била је то моја грешка и оног твог бедног оца који је је подвио реп и збрисао преко гране чим је чуо да сам родила!! Кад би ми само пао шака…“

Слушалица се и даље тресла од урлика са друге стране, али глас се губио негде на путу до мојих чула… Ни мртва ни жива, тупо сам гледала у наслон столице преда мном. Сваки пут кад бих се чула са њом, слушала сам исто: да сам непожељна, дивља, ничија… Што није било најтужније. Најгоре је што сам почела да верујем у то…

До своје четрнаесте сазрела сам много више него неки за читав свој век. Морала сам… Била сам румени смотуљак од крви и меса кад су ме бака и дека примили под свој кров. Мајка се називала мајком једино јер сам изашла из њеног стомака и чим сам попила своја животворна следовања млека– отишла je! Враћала се тек толико често да ме подсети како сам „случајни производ“ татине и њене „неопрезне ноћи“, брљотине од љубави и адолесцентног жара. Ишло јој је од руке… Ипак, бака ме је штитила довољно да огуглам на мајчине придике и комплексе које је лечила на мени, држала је довољно далеко да не полудим. На бакином крилу срекла сам прва слова и прву реч, али та реч није она коју би свако очекивао да чује. Не, нисам знала шта је то мама, па се старица која ме је нунала једно вече пред спавање заплакала, кад сам, сасвим случајно изустила нешто што је много личило на „бака“. Причала ми је после да се то није десило и да сам већ била заспала, али добро памтим старичине сузе и њено наједаред подмлађено лице које није одолело таласу милине. На истом том крилу обојило се моје тужно детињство бојама макар каквим, одвојило црно од белог, очешљала моја коса бакиним девојачким чешљем и сваки осмех ког се сећам, златио се једино у њеном загрљају.

И расла сам… Ако је тачно да постоје две школе: животна и ова редовна, ђачка, онда сам ону прву матурирала још давних дана. Живело се како се могло и морало, нимало безбрижно у малом селу поред Шапца. У град скоро да и нисам одлазила, осим кад би ме бака водила на богослужење у цркву уочи Божића и на причест по Ускршњем посту. Једног се посебно сећам; била сам још сасвим мала.

„Ваља се…“, шапутала је старица док смо се побожно крстиле на улазу у црквено двориште, а ја сам већ добро знала да се у њеној кући постило више из немаштине него због хришћанске вере. Па ипак сам без речи и са много наде љубила свештенику руку док би нам давао нафору по завршеној литургији. Веровала сам чврсто да ми још једино наду не могу отети и стиснутих усана водила бих баку кроз реку људи ка излазу. Тамо су увек, откад памтим, испружене руке убогих Рома просиле милостињу. Често сам, упркос бакином молећивом погледу, засталаја крај њих, радознало гледајући угашене погледе старијих и сјајне, веселе очи малих Цигана. Упркос зими и њиховој оскудној одећи, готово истој као и моја, они су прилазили људима насумично, молећи и благодарећи за сваки новчић.

„Вечерас су ваљда добре воље, даће нешто…“, као да сам у себи навијала за њих, свесна, ваљда, горке истине да само захваљујући баки нисам и сама на њихово месту. Пекла ме та мисао у грлу јаче од мраза на модром носу, пекла док сам гледала сва та безбрижна лица свуда наоколо како простодушно пролазе као да ови, Богом заборављени људи, ни не постоје.

Те Бадње вечери журиле смо, по обичају, али не да ухватимо последњи аутобус из града, јер за њега нисмо имале новце, већ да колико-толико кренемо раније пешке. До села има сигурно седам-осам километара и знала сам да бака не може издржати без неколико пауза, а и, сутра је Божић, требало је поранити. Ситнину коју смо понеле у град потрошиле смо на свеће, али се, изгледа, неким чудом, затурио динар-два у џепу кецељице. То ме необично обрадовало када је дечак од највише пет година стао испред мене препречивши ми пут ка излазу.

„Тето, да немате који динар, Бог вас благословио…?“

Нисам одмах одговорила. Нешто ме је вукло да се загледам у те дечије зене, већ ишибане бичем живота, замрљани носић и оскудну блузицу која само што се није провидела. Рука се несвесно спустила на теме дечака, збуњеног мојим покретом, јер је вероватно већ навикао да га или откаче одмах, или хладно проспу ситниш пред њим. Посегнувши у џеп, спустила сам оно мало метала у промрзлу шачицу.

„Извини, али то је све што имам…“

Гледала сам дете некако мајчински и нежно, право у очи, ваљда онако како сам маштала да мене једном погледа мајка и да је по томе памтим. Па ипак сам је добро упамтила, али по нечем сасвим другом…

„Хвала, тето…“, одговори дете више по навици, а затим сво срећно отрча до старије жене, вероватно маме, да одложи свој управо „зарађени“ новац. Изгледа да сам предуго гледала за њим, очарана и пуна сажаљења, јер ме бака трже, нежно ми додирнувши лакат.

„Ирена, чедо, хајдемо… Већ си му довољно помогла…“

Кренула сам за баком замишљена, не могавши се у мислима ослободити додира промрзле шаке која ме је силовито шчепала за срце и оне детиње наивности у „хвала, тето…“. Била сам толико занета да спољну хладноћу нисам осећала. Дала бих све да сам то сирото дете могла више усрећити. Па ипак, заиста ништа више нисам имала код себе. Још једном је бол немаштине убирао харач у мени, туп и постојан… Старица која је корачала поред, као да је слутила нешто, јер очито предуго нисам изустила ни речи.

Наједном је стала, окренута ми леђима. То ме пренуло из размишљања. Нешто није било у реду. Чинило ми се као да се премишља, а по подигнутим, а потом спуштеним раменима знала сам да је уздахнула. Чинила је то понекад када је имала да ми саопшти неку значајну или лошу вест. Не знајући шта се дешава, просто сам одлучила да сачекам и пустим да ми сама каже то што вероватно има. Мотала је рукама по дроњавој перјаној јакни коју је узајмила од деке за вечерас, а потом се окренула. Сада је држала тупи, малени предмет који је извадила из јакне. Погледала сам је у лице. Ништа нисам могла прочитати. Почела сам да осећам мраз.

„Ирена…“, почела је, а ја сам знала да је нешто важно, јер ме скоро никад не ословљава по имену.

„…знам да није нешто, али, ово ти је од деде и мене за срећан Божић… То је све што смо могли…“

Узевши моје руке у своје, спустила је ту ствар сасвим лагано, као да се плашила да ће је при том разбити, и склопила ми шаке преко ње. Језа ме пресекла унакрст. Људи су пролазили непрекидно, али за мене смо постојале само нас две. Плашила сам се да отворим шаке. Осетила сам да полако почињем да дрхтим и то из неког необјашњивог нагона који нисам могла контролисати. Некако истовремено, схватала сам да ми више и није важно шта је тај поклон, јер ме он није и не може дирнути колико бакин гест и племенитост њене намере. Најзад сам раширила прсте.

У рукама сам држала малог божићног зеца од чоколаде, умотаног у онај препознатљиви шарени папир. Знала сам за то само из излога које сам понекад чежњиво посматрала, кришом, кад бака не би гледала.

Тренутак је постао вечност… Просто сам бленула у то чудо које је одједном из рекламе прешло у моје руке, за које нисам ни смела помислити да бих икад и могла да добијем. Гледала сам, гледала… Одједном, крајње изненада, просуше се сузе низ смрзнуте ми образе, оте се врисак, руке полетеше старици око врата и тад сам плакала, дуго, бескрајно, како одавно нисам, ридајући у њено раме. Невидљива стихија испирала је из мене дуго гомилане громаде горчине које сам гутала сваким даном помало, а нарочито када би ме мајка „подсећала“ колико ме „воли“. Празан ход мисли није трпео никаква оптерећења и све што ми је требало био је старичин топли загрљај и речи које је шаптала на моје ухо.

„Де, де… Матора девојка, а плаче… види ти њу!“, а онда опет мењала боју гласа и трепераво додавала:

„Бакина лутка… Знала је бака да ће се она обрадовати… Знам ја шта она воли… Као да ја не видим кад она стане па гледа, гледа у продавницу… Хајде, хајде де, прекини, ниси више мала…“

Покушавала је на све начине, али просто нисам могла да престанем. Бујице у мени лиле су водопадима. Нисам имала ништа што бих јој дала за уздарје осим загрљаја, али хтела сам да бар зна колико је волим. А волела сам је највише на свету! Не знам колико је времена прошло, али, најзад сам осетила да се бура у мени стишава и полако сам је пустила…
„Бако… Ја… ја те… ја те…“, хтела сам да кажем све што сам осећала, али јецаји су секли сваки мој покушај. Није ни било важно, она је већ све добро знала и читала ме као отворену књигу.

„Хтели смо да ти ово дамо заједно деда и ја, сутрадан, али, видела сам те малопре док си стајала код капије, и…“

Погађала је моје мисли непогрешиво. Само је она то знала. Бришући лице, заустила сам да је питам, али, она се само насмејала и климнула главом:

„Иди… Чекам те…“

„Боже…“, мислила сам враћајући се ка цркви, „Да ли је могла баш толико да ми уђе под кожу и препозна баш све што желим? Волела бих да сам сва на њу…“

Пришавши капији са које је свет ишао у оба смера, погледом сам потражила оног малишана од малопре. Једва сам га разазнала у гомили крпа које су лежале крај Циганке којој је однео ситниш. Посматрала сам их неколико тренутака, а затим одлучно пришла. Малог је хладноћа изгледа сасвим савладала, јер, иако није било снега, мраз је учинио своје и дете се прибило уз мајку покривши се свим дроњцима што се нашло уз њих. У пластичној кутијици од маргарина лежало је нешто ситнине. Када сам клекла, обоје ме погледаше, али некако тупо и одсутно, као затвореник предат на милост и немилост.

Стегло ме је грло од тих погледа, хтела сам нешто рећи, али… Утом жена по навици испружи руку, ћутећи, а угасле очи јасно су говориле колика су њена надања вечерас. Скупила сам сву преосталу храброст и у дечије скрштене ручице спустила бакин поклон. Малишан радознало погледа, узе зеца обема рукама и поче га превртати. Док сам га помно посматрала, осетих како ми смешак лагано разгаљује студен и просто сам живела за тренутак његовог задовољства кад буде пробао први залогај. Али, на моје запрепашћење, дете разочарано спусти поклон крај себе и подиже жалосне очи, попнављајући механички:

„Тето, да немате још који динар…? Гладни смо…“

И тад ми свану: оно није знало шта је чоколадни зец! Никад га није ни видело и ни на памет му није пало да се то једе! Навикнуто на мизерне залогаје, није препознало храну коју сам му понудила и знало је само за новац који је за њега био све и свја.

Брзо сам узела слаткиш, размотала папир, омот ставила у џеп и сама загризла, а потом пружила дечаку, дајући му до знања да може слободно да једе. Схватајући о чему се ради, дете и само навали да жваће и муља како се само пожелети може.

„Срећан Божић, малиша…“, прошаптала сам.

Сада је на мене дошао ред да се збуним јер ме дете неочекивано загрли, отевши се из својих прњица, сред све те силне гужве, стежући ме како само може неко коме се испунио највећи животни сан. Циганка ми се благо насмеши и ниједна реч није вредела њеног уморног осмеха. Ускоро сам се вратила баки. Као и увек, све јој је било кристално јасно од једног јединог погледа на мене, те ме само ћутке пољуби у косу, узе испод руке и продужи у тишини. Дуга је ноћ, снег се канио да почне, а ја сам осећала како нас небо притишће својом силином, као да смо дивље и ничије сред ове студене недођије…

* * *

Дивна је бака Марица. Једна од оних жена са села којима се увек могло доћи било невољом или добрим и која је знала са свима једнако. Њене плаве очи које сам наследила, блага нарав и измучено, зборано лице остављали су утисак напаћене али продуховљене жене. Иако ниска растом, увек мало погурена, била је достојна сваког саговорника. Чак и деда Петар, за разлику од осталих сеоских старина, уместо агресије и пргаве ћуди (коју сиротиња често изоштри и увелича), беше некако прирастао уз баку, сав миран и доброћудан. Нису имали лак живот, нису имали ни школе, али њихова пензијица и нешто социјалне помоћи би све што ми могоше пружити. Кућа мала, послератна, са две собице и централним одељењем као и већина других на селу, нешто градине и то беше сав наш иметак.

ruzaЈедну од две просторије уступили су мени кад сам се уселила, преуредивши је како су најбоље знали у нешто што је требало да буде моја девојачка соба. Из великог, прашњавог регала повадише све њихове ствари, оставивши простора за моје, али је он годинама остао полупразан. Кревет је био сасвим исправан, на ноћној комоди до њега држала сам оно мало „шминке“, како сам волела да је зовем (скоро истрошени и неупотребљиви ружеви, парфеми и оловке за лице које је бака узајмљивала по селу када су други хтели да их баце). Ипак, прва права радост у целој соби био је тренутак када је деда унео велико огледало које је бака донела у мираз. Памтим као кроз маглу како сам деду изљубила након тога и читав тај дан плесала, шепурећи се испред стакла: ја сам као манекенка и ходам по оној црвеној стази. Наравно, хаљину и све остало нисам имала, али могла бих се заклети да сам на моменте видела у огледалу девојчицу обучену од главе до пете у сву ту силну раскош… Данас знам на шта је све то личило, али тада мојој радости није било краја сваки пут кад бих се затворила у собицу и сатима шарала по лицу, сва предана тој игри.

Веровала сам и у Деда Мраза; као бака и дека, уосталом. Те прве године заједничког живота улепшавали су ми како су најбоље знали и умели. Сатима бих сваке Нове године чекала поноћ да ухватим Деда Мраза док паркира саонице пред кућом. Причали су да, ако га неко сретне, може да пожели шта год хоће и да ће се то сигурно остварити. И ја сам имала жеља које сам силно желела, али сан ме увек варао и никад нисам остајала довољно будна. Обично бих се тргла када би ме дека на рукама преносио у моју постељу и трчала напоље:

„Ехеееј, Деда Мразе, врати сеее!“, али хладна ноћ остајала је нема на моје узвике. Тада бих разочарано обарала поглед, очију пуних суза. Декина рука брзо се налазила на мом рамену.

„Рекао нам је Деда Мраз да те не будимо, али да он одлично зна шта ти желиш, а пошто си добра девојчица, ништа не брини“.

Умирена овим обећањем, ускоро сам заборављала своју срџбу и радовала се свакој идућој Новој години убеђена да дека не лаже и да ћу сигурно добити то што желим. Кад сам још мало порасла, научила сам да ми Деда Мраз и није потребан и да је за неке ствари довољно да се силно желе, свим срцем, и оне ће неминовно доћи.

Школски дани нису ми причињавали никакво задовољство. Код учитељице је било још и некако, али у вишим разредима селекција беше и те како осетна. Конзервативна сеоска средина није ни мало у духу оних дивних народних пејзажа и мотива из прича Јанка Веселиновића, по коме и моја школа носи име. У петом разреду су убрзо формиране групе, а ја нисам припадала ниједној. Зашто? Разредна је већ прве недеље сазвала родитељски састанак ради упознавања и како би им представила план наставе за више разреде. Тај понедељак у учионици све је врвело од мама и тата и нас, деце. За мене је, наравно, дошла бака. Разредна је прозивала:

„Ђукић…?“

„Овде“, јави се млада плавуша, нервозно цупкајући ципелом.

„Марковић…?“

„Присутан…“, дубок мушки глас протресе зидове. Грмаљ из задње клупе са својим исто тако буцмастим сином подиже руку.

„Спасић…?“

„Ту смо“, рече ситна, у преуске панталоне утегнута женица до зида, гладећи своју црномањасту мезимицу киселог осмеха.

„Симић…?“

Завлада тишина.

„Симић?“

„Ево ме… ту смо…“. Бака је тек тад чула, а како смо стајале у самом ћошку до врата, свет се радознало окренуо.

„Ал’ је твоја мама матора!“, зачу се из гужве.

„Какав ли је тек тата…?“

„Стварно, данас свако долази на састанке у школу…“, добаци и неко од родитеља.

Не обазирући се на заједљиве коментаре, са штапом у руци, бака се споро али упорно пробијала кроз гужву. Имала је на себи свој плетени прслук, мараму и гумене опанке. Не испуштајући је ни за трен испод руке, са срцем у петама, пратила сам је у стопу. Осећала сам радознале погледе свуда по нама. Дошавши на средину учионице, старица се исправи.

„Ту смо“.

Разредна је погледа преко наочара.

„Ви сте…?“

„Симић, као што сте прозвали“, одговори бака ни најмање збуњена.

„Али, госпођо, ово је родитељски, a то значи…“

„Знам…“, пресече је бака.

Наставница уздахну. Затим скиде наочари.

„…а то значи да је неопходно да родитељи…“

„Ирена нема родитеље!“, одбруси старица ударивши штапом о патос.

Бакин изненадни одговор одјекну попут маља. За трен, нико није дисао. Мислила сам да ће ми груди пробити силни дамари изнутра и да их свако у учионици чује гласно као црквено звоно. Стегла сам старицу још јаче. Бака се није мицала, очију упртих у пренеражену жену са друге стране катедре. Једино јој је доња усна ситно подрхтавала.
„Јокић…?“, дрхтавим гласом једва настави разредна, али се моје ридање проломи под бакиним пазухом. Дуго се у просторији чуло само испрекидано плакање и све време сам осећала бакину руку у мојој коси. Полако смо изашле у ходник. Селе смо на клупу. Гледала ме је право у очи, тешећи ме:

„Не да тебе твоја бака“.

Од тог дана, сви у одељењу су ме се клонили као да сам заразна. Нису причали са мном, осим када су морали, па сам седела сама у првој клупи. Ћутала сам и вредно учила, пазила на часу и ишла кући право после школе. Журила сам да баки помогнем у надници кад год сам била у прилици, јер се она никад није жалила да јој је тешко. Туђе њиве и градине биле су већ део моје свакодневице, свако послеподне радило се до сумрака. Баку сам тешком муком склањала да се не умара превише, а сама преузимала њене послове. Добро сам знала да моје и њене године не носе исто бреме. Зато су ме у одељењу убрзо прозвали штреберком и дигли руке начисто од мене. То ми је највише одговарало. Имала сам свој мир и какав год да је он био, потрајао је до седмог разреда.

Временом, начула сам како се један дечак из осмог разреда распитује за мене. Како нисам излазила често на одморе, јер нисам имала никог са ким бих се дружила, углавном сам остајала у учионици. Тако га нисам ни приметила. Када је схватио да ме на одморима неће сретати, тражио је број мобилног. Не треба ни да помињем да сам о таквој справици могла само да сањам. Како ни до броја није дошао, почео је да ми шаље цедуљице. Њих су ми доносиле „другарице“ и бацале на сто:

„На, ово ти шаље онај твој фрајер!“

„Биће пре да је љубавник, ха, ха!“ Маја и Сара су се кикотале на силу.

„Види је, још се прави важна па неће ни да чита!“

„Ми ћемо ти прочитати, драга. Пише: „Најлепшој девојци 7-2. Чекам те после школе да се упознамо! Обожавалац из осмог“.

„Ју, ју, још ће бити да се стварно неком допада!“, ликовала је Сара преврћући папир у рукама.

„Види, Мајо, прободено срце. Који кич, ха, ха!“

Прекинула сам њихову забаву отевши им папир из руке и ставивши га у џеп. Бесно сам их пресекла погледом.

„Опа! Види ти њу! Решила да преузме ствар у своје руке. Ако, цуро, ако, време ти је, удај се!“, добацивале су излазећи из учионице. Напокон сам опет остала сама. Вратила сам се свесци. Па ипак, копкало ме је ко се то заинтересовао за мене, а да га ни не познајем. Можда ме занимало јер је то био први пут да ми се неко удвара. А можда је само нечија провокација? Нечија неслана шала? Могуће, али, зашто би био тако упоран? Много питања, али одговора ни од куда.

Посегла сам руком у џеп, претходно погледавши да ли је учионица и даље празна. Размотала сам цедуљу. Заиста, срце прободено стрелом, нечитак мушки рукопис. Порука иста она коју су ми Маја и Сара уз карикирање прочитале. Замислила сам се. Шта ми је чинити? Непознати момак позива ме да се видимо, не знам ни како изгледа ни како се зове, не знам апсолутно ништа о њему. Ако останем после школе, бака ће сама почети са уношењем дрва. Не, боље не… А ипак… Нешто ме копкало, није ми дало мира. Осећала сам чудан немир. Радозналост ми је голицала машту. Можда само минут, два? Тек да видим о коме се ради. После ћу потрчати кући и стићи ћу на време.

Када је последње звоно тог дана утихнуло и ђаци се већ разишли, седела сам замишљена у сенци великог старог споменика у углу дворишта и чекала. Кога? Не знам. Био је тих, топао дан.

„Шта ако се неко нашалио са мном? Можда оне глупаче из разреда. Па да! Сигурно се сад негде кикоћу са стране. Боже, Ирена, каква си ти будала!“ Горко сам се насмејала, узела торбу и кренула ка капији. Пресекао ме глас иза леђа.

„Охо, ипак си дошла. Види, види, ко би се томе надао… Слатка мала из седмог два…“

Уплашена, нагло сам се окренула. У сусрет ми је долазио дечак ког нисам познавала. Носио је на коленима поцепане фармерице и црну мајицу са натписом вероватно неке музичке групе, „старке“, коса ошишана на мени неукусан начин, ни кратка ни дугачка.

„Уплашио си ме…“, рекла сам прво што сам помислила дошавши до даха. Сео је на постоље споменика.

„Извини. Мало сам каснио збооог… ма небитно. Нисам очекивао да ћеш доћи. Ти као да у земљу потонеш кад уђеш у школу“.

„Паа, нисам баш најпопуларнија у разреду. Обично сам сама на одморима, па останем у учионици“, била сам искрена. Села сам поред њега.

„А после школе правац кући, а? Знам да се увек сама враћаш. Зар су твоји толико строги?“ Покушала сам да звучим природно:

„Нису. У ствари, много су добри. Волим их највише на свету“. Рекла сам тачно то што сам мислила.

„Значи, чува мама чедо, а? Ха, хааа….“

„Ја… имам… у ствари немам маму… Имам баку!“, поново сам била сурово искрена.

„Баку? Занимљиво… Тако слатка, а у школи тако сама“.

Збунила сам се у секунди. Вероватно сам и поцрвенела. Нисам навикла на комплименте.

„Чуо сам да те баш не готиве у одељењу. Кажу да си штребер, прва клупа, ово-оно…ха, ха…“

„Назови то како хоћеш, али ја идем у школу да нешто и научим“. Сада је већ упао на моју територију и нисам се дала. Неки инат се пробудио у мени.

„Сви ми идемо нешто да научимо. Неего, то значи да си помало усамљена?“

„Пааа…“ Оборила сам главу. Нагло, и он је уздахнуо.

„Видиш, и ја сам усамљен. Можда бисмо могли да се мало ближе упознамо. Ево овако…хе, хе…“ Пришао ми је ближе.

„Види, можда јесам усамљена, али… ја о теби не знам ништа. Не знам ни ко си, ни шта си. Не знам чак ни како се зовеш“.

„Дарко. Извини, требало је одмах да се представим. Мало си се уплашила, изгледа?“

„Мало…“, признала сам. Нико ми није пришао тако близу.

„Опусти се. Нећу ти ништа. Знаш, допада ми се та твоја стидљивост“. Пришао ми је сасвим близу. Сео је тик поред мене и гледао ме. Могла сам да осетим његов дах на увету и врату. Нисам била сигурна како треба да реагујем. Није ми пријало иако ме онај чудни осећај мушке близине није напуштао. И даље сам била радознала.

„Јеси ти са сваком девојком овако директан?“ Покушала сам да узвратим питањем. Можда сам се инстиктивно и бранила. Не знам…

„Хаа, хаа… Не, само са оном која ми се допада. Слатка си“. Загрлио ме око врата. Задрхтала сам. Сигурно је то приметио јер ми рече:

„Хеј, нећу те појести. Кладим се да ниси до сад осетила мушку руку…“ Ово је већ било превише. Дискретно сам је склонила.

„Немој, молим те… Нисам сигурна желим ли ово…“

„Нећеш ни знати док не пробаш. Дођи…“ Привукао ме себи и спустио руку, овог пута на мој бок. Почела сам брзо да дишем.

„Немој, молим те…“

„Мммм, тако си слатка…“, мрмљао ми је у врат.

„Али…“ Трудила сам се да се ослободим без наглих покрета, сада већ у паничном страху. Осећала сам да не желим да ми се приближи ни милиметар више, да све теже дише. Нисам била сигурна куда то води, али нисам ни желела да сазнам.

„Тако си слатка…“, понављао је у неком свом заносу, са главом на мом рамену. Рука му је наједном слизнула између мојих бутина. Вриснула сам и скочила оборивши га на леђа.

„Манијаче!“ Глас ми је одјекнуо пустим школским двориштем. Била сам слеђена од ужаса. Дарко се придизао.

„Опа! Гледај ти мале… Шта је, мислиш да можеш да се фолираш до сутра? И ово ти је превише форе“.

„Кретену! Идиоте!“ Нисам знала шта бих му све рекла. Стајала сам у чудној грозници коју је бес све више разбуктавао. Тресла сам се од главе до пете. Осећала сам се прљаво.

„Чујеш шта ти кажем? Долази овамо!“ Кренуо је ка мени отресајући прашину.

„Не прилази ми!“, урлала сам.

„Чуј њу: не прилази ми! Нема сад ко да те чује, лутко! Ајде, долази, и тако смо изгубили превише времена!“ Руком је кренуо ка шлицу. Из погледа му је избијао неки дивљачки, скоро животињски сјај.

Потрчала сам инстиктивно ка излазу знајући да је вероватно бржи од мене. Негде код школске капије осетила сам снажан трзај с леђа. Скоро да сам пала.

„Мислила си да можеш тек тако да побегнеш, а, мала? Е, па, сад ћеш да видиш како пролазе такве као ти што одмах не дају. Ниједна још није одбила Дарка!“

„Пусти ме!!!“, вриштала сам јер ме вукао за косу натраг у двориште.

„Ало! Шта се то дешава?“ неки трећи глас заледио нас је обоје. Дворишту је са улице притрчавао непознат човек. „Остави је!“ Осетила сам да се Дарко уплашио. Колебао се шта да ради док сам покушавала да ослободим косу његовог гвозденог стиска.

„Упомоћ“, завапила сам, грчевито се отимајући.

„Само писни о овоме и мртва си! И да знаш‒ тек смо почели!“ просиктао је кроз зубе, пустио ме и отрчао доле из правца одакле је и дошао. Утом је стигао и човек с улице.

„Јеси ли добро, дете?“, очински ме је упитао. „Да видим…“ Благо ми је подигао главу, загледао са стране, затим руке. Била сам немоћна да ма шта кажем или урадим.

„Шта ти је радио?“

„Јаа…“

„Где живиш? Чија си?

„Бака Маричина…“ Тупо сам гледала испред себе, несвесна сасвим ни питања, ни одговора, ни свега што ме задесило. Била сам у неком трансу, мутило ми се пред очима. „Марица… Марица Симић?“

Климнула сам главом.

„Хајде, дете, идемо…“

Те вечери, дуго сам јецала у бакином крилу. Тек тада ме је стигло… Као и обично, рашчешљавала ми је косу. Било ме је ужасно стид, срамота, осећала сам се укаљано, прљава од његових додира. Бака је ћутала и миловала ме, а ја нисам знала како сам смогла снаге да јој све испричам. Знала сам само да никад, никад више не желим ниједан мушки додир на себи. Мрзела сам их све на овом свету! Бака, која је увек погађала моју мисао, почела је:

„Нису сви дечаци исти, лепа моја…“

„Јесу! Мрзим их! Мрзим!“ Нисам дизала главу из њеног крила.

„Чедо моје“, наставила је тишим гласом, „ако дозволиш да ти једна бараба оцрни све друге, упашћеш у клопку“.

Подигла сам главу.

„Какву клопку, бако?“

Уздахнула је.

„Исту ону у коју је твоја мајка упала пре много година. Мислила је да један мушки лицемер значи да су сви лицемери. Зато је и сама постала таква, оставила нас и побегла… Светила се ко зна коме, а у ствари, највише се осветила себи…“

Најежила сам се на саму помисао да бих једног дана могла да будем као мајка. Осетила је старица мој немир.

„Али ти ниси таква. Не брини. Знам те ја у душу. Научићеш да препознаш какав је ко, само полако…“

Али, бако, како да препознам какав је ко?“, није ми било јасно.
„Време ће их препознати за тебе, душо… Схватићеш једног дана… А сад на спавање!“

Устала је, пољубила ме, угасила светло и изашла. Дуго нисам могла да заспим. Претурала сам по глави све што се десило тога дана, а затим бакине речи. Знам да је говорила истину, иако је још увек нисам схватала. Кад дође време, разумећу. Боже, колико је волим…

***

Од тог дана, поново сам нашла свој мир. Била сам богатија за једно искуство, нажалост лоше, али бака ме учила да су таква искуства најбољи учитељи.

„У животу не постоје порази, само лекције“, говорила је. Тако су дани наставили да теку. Ником нисам причала о том догађају. Дарко ме, дабоме, није више узнемиравао и чинило се да све иде по старом.Тако је и било до осмог разреда.

Тада је у одељење дошао нови ученик. Доселио се у наше село из Теслића, српског градића у Републици Српској и првог дана нове школске године додељен је мом разреду. Како није било других слободних места, разредна га је распоредила да седи са мном. Не морам ни помињати колика се граја и прашина дигла када је дечко спустио торбу у моју клупу. Одељење је „прокључало“ и просто су се утркивали ко ће добацити заједљивији коментар.

„Еј, немој ту, штреберство је заразна болест!“

„Прећи ће и на тебе!“

„Ма људи,шта вам је, он то и хоће!“ Видите да је већ ошацов’о!

„Пази да вас не укеба њена баба! Она је видовита!“

Не обазирући се на упадице које су пљуштале са свих страна, дечак је мирно сео, пружио руку и осмехнуо се:

„Милош“.

„Ирена“, додала сам, стидљиво прихватајући руку.

Разредна је читав час лупала дневником о сто и смиривала час овог, час оног, али ја сам у души осетила да је најзад дошао неко ко ми је близак, необјашњиво драг иако о њему знам само име. То „Милош“, топао стисак и искрен осмех, као и потпуно игнорисање публике иза, издвајали су га од других. Убрзо смо за све друге били „оно двоје“, „штребери“ и уопште, црне овце, али то је било далеко, далеко испод свих мојих обзира, док њега нису волели првенствено јер се дружио са мном.

Милоша сам упознавала постепено, с почетка стидљиво, кад су се сви наши разговори сводили на: „Имаш ли гумицу?“ или јутарње: „Здраво, како си?“, увек уз онај исти смешак који је, приметила сам, упућивао само мени. Пријало ми је то, дакако, између осталог јер ме овде никад нико није питао како сам, нити га је то интересовало. А било ми је…

Имао је потешкоћа са математиком, признао је да је не подноси, а ја сам стрпљиво остајала на одморима и цртала му досадне правоугле троуглове који су Питагори донели небеску славу, а Милошу земаљску главобољу. Остали смо тако једном и на великом одмору. Сви су изашли по ужину.

„Зар ти нећеш јести?“, прекинуо ме док сам доцртавала једну дуж у његову свеску. Узео је већ кифлу и први се вратио.

„Не, нисам гладна“, брзо сам рекла, не скидајући поглед са листа.

„Али, данас имамо седам часова, а сад је тек пола десет“.

„Знам…“

„Али, нећемо јести сигурно до пола два. Још ако будемо надокнађивали…“

„Нисам гладна!“, треснула сам лењиром о клупу.

Остао је забезекнут. Гледао ме неколико тренутака раширених зеница, затим устао и изашао. Касно је било за кајање. Тупо сам посматрала недовршену слику у његовој свесци, са мислима покајника и кривца. Читав тај дан није са мном проговорио ни речи, иако сам понекад осећала његов поглед. На крају наставе, у пролазу сам га окрзнула погледом док је разговарао са разредном.

„То је то“, помислила сам, „тражи да се премести. „Свака част, Ирена, успела си да отераш једино иоле нормално биће!“

„Али сам је крив“, шапутао ми је један други, пискави гласић. „Зашто ме је уопште питао…?“

„Свашта, па наравно да те је питао кад је видео да не једеш ништа“, јавио се опет онај први глас. Имала сам у дебату у глави.

„Други ме никад не питају! Ником није ни стало… Стало! Дабоме! Која звона треба да зазвоне да бих схватила… Некоме је најзад стало!

Та мисао била ми је сасвим страна и неприхватљива, а опет звучала је тако истинита и убедљива, да сам до дубоко у ноћ претурала по сећању, анализирала сваки наш покрет, његову боју гласа, његов дуг поглед који је одавао изненађење и тугу у исто време. Нисам хтела, нисам смела да се осоколим и признам да неко брине за мене, а да то нису бака или дека.

„Боже, да ли је могуће… Ако је тако… морам, морам сутра да му се извиним. Да му објасним…“ Е, али за то објасним требало је снаге. Хоћу ли је имати? Да ли ће разумети…? Па добро, ако не разуме, биће исти као и сви остали.

Сутрадан сам га замолила да после школе остане. Пристао је. Кад су се већ сви изгубили из дворишта, сели смо у хлад јаблана. Топло септембарско сунце играло се сенкама. Обоје смо гледали у земљу. Отпочела је она непријатна тишина; морала сам да је пресечем.

„Извини…“, почела сам, ни сама не знајући како тачно треба да наставим.

„Извини ти“, рекао је прилично несигурно и то је био први пут да га таквог чујем. И даље је гледао у земљу и кршио прсте.

„Молим?“

„Ја теби дугујем извињење…“, наставио је.

„Како? Зашто? Мм…мислила сам да ти дугујем и извињење и објашњење“.

„Објаснила ми је разредна све, јуче“.

„Шш…шта ти је рекла?“ Осећала сам се изданом, разоткривеном, рањивом…

„Не много. Знам да не примаш ужину, да твоји немају… То је све“.

Очи ми се напунише сузама. Приметио је то, јер је брзо додао:

„Требала си ми само рећи…“

„Па да читав разред сазна! И овако ме једва остављају на миру…“

Осећала сам два танка млаза на образима којима нисам могла ништа. Покушавала сам да смирим дисање, али клица девојачког стида вриштала је у мени. Кидала ми је утробу.

„И шта би тад мислио о мени? Ти, једини коме је иоле стало…“ Више нисам могла. Издала ме маска, напукла већ одавно. Опет су ми капале у крило топле, сиротињске сузе и мутиле разигране сенке.

Осетила сам руку у мојој коси. Била је једнако нежна као бакина. Нисам се уплашила од тог додира. Полако ме привио уза се и тако наслоњену на његово раме, пустио ме да се исплачем у тишини. Речи су биле вода.

***

Сузе су исто што и киша за прљави град: однесу све ружно са собом. Сад тек схватам да сам, плачући често, заправо увек по мало одрастала. Ако је тачно да су очи огледало душе, онда су сузе прозор до ње. Дабоме, само оном ко има душу.

Ни сад не умем да објасним како, али Милош је успео да ме убеди да од тог дана редовно делимо његову ужину. „Као накнаду за математику коју му стално помажем“, бранио се, а ја нисам имала куд, јер мени стварно није требала помоћ око школе. Пријала ми је његова пажња, ненаметљивост, култура, био је нешто што раније нисам сретала. Баки сам, дабоме, још првог дана саопштила да имам новог другара у клупи, али то је било све. Ипак, имала сам осећај да је гледала кроз мене, читала ми срце мада на њему још ништа није писало. Бака, таква каква је, није ни реч поменула, али знале смо обе да слути оно што пре или касније стигне све ђаке на свету ‒ прва љубав. И она је дошла тихо, подвукла се под сене оних јабланова чији шум крошње носим као ожиљак из детињства, сакрила се у ветар заплетен у мојој коси, вребала и дочекала ме онда кад ни сањала нисам да ће по мене доћи. Заволела сам боју његовог гласа, његове тишине, руку која ме миловала на један сасвим другачији, нежнији начин. И све друго је било неважно: разред који нас није волео, моја мајка која се све ређе јављала, као да је предосећала да ми сад нимало не недостаје, тајне што су се пред њим топиле без страха да ће ме због њих издати. А када ме пољубио, знала сам да му бескрајно верујем. Није то био богзна какав пољубац, вероватно један од лошијих које памте јабланови, помало неспретан и бојажљив. Али баш такав остао је у мени непоновљиво магичан. Главу сам брзо сакрила у његово раме, црвена као булка, сигурна да ништа нисам урадила како треба. Али већ следећег момента сви лептирићи поново су лепршали по стомаку јер ме поново пољубио. Крај осмог разреда био је обојен бојама љубави.

Код куће и да сам хтела, ништа нисам могла да сакријем. Бака је само тражила да упозна тог младића, а када су пружили руку једно другом, била сам пресрећна. Одавно нисам видела старицу да се смеје.

„У животу ћеш сретати разне људе…“, причала ми је те ноћи, као увек пред спавање. Као и обично, седала би на мој кревет, а ја бих јој стављала главу у крило. Били су то сати резервисани само за нас две.

„…али их увек мери по томе какви су према теби, а не какви се чинеда јесу“.

„Како то мислиш?“, није ми било најјасније.

„Прљав веш се никад не износи први дан, душо“, објашњавала је бака искусно.

„Не мислиш ваљда на Милоша, бако?“

„Не, драга, не мислим на њега. Добар је он младић“.

„Зашто си онда то рекла?“, била сам упорна.

„Видиш, ти више ниси девојчица. Ниси ни девојка. Полако се мењаш, растеш. Нормално, занимаћеш дечаке све више…“

„Они ме не подносе! А ни ја њих!“

„Полако, душо… Подносиће те они, још како. Природно, хтеће да си им све ближе, да те додирну, помазе…удвараће ти се“. Знала сам одмах на шта мисли.

„Бако, то је одвратно!“, згадила сам се. „Буде ли ме неко макар и такао, ја ћу, ја ћу…“

„Шта, душо?“

„Очерупаћу га, ишамараћу га… Сваког ко ме додирне!“

„Али већ јесте“, смешкала се бака.

Придигла сам се. О чему она то прича? Не мисли ваљда на онај дан?

„Милош…Мазио те по коси, зар не? “, прошапта па настави да ме милује. Поново сам легла у крило и уздахнула.

„Да… Било је као у бајци…“

„Бајке су стварне ако их живиш, чедо моје…“

„Да ли га ја волим, бако?“, питала сам беспомоћно.

Бака се опет загонетно осмехну.

„За то ти не требам ја, душо. Сазнаћеш и сама“.

„Ти ми увек требаш! Немој никад да одеш“.

„Увек ћу бити близу…ту негде“, одговори топло старица.

Било је то још једно идилично вече када сам заспала на бакином крилу, не слутећи ништа из њених последњих речи.

***

Maла матура беше за мене ипак велика ствар, иако нисам имала претераног разлога да се радујем. На друштво, сем Милошевог, нисам ни рачунала, али уз њега је и моја скромна матурска хаљина чинила да се осећам као принцеза. Плесали смо, љубили се, сликали, и до дубоко у ноћ седели на обали Саве, у близини мотела где је свечаност приређена.

Читаво лето провела сам радећи у надницама, берући сезонско воће. Новац ми је био неопходан за школу с јесени, а будући да сам уписала гимназију, требала ми је и подстанарска соба (стан би, дабоме, био превелик луксуз, као и свакодневни превоз аутобусом). Искрено, једва сам дочекала крај основне коју сам завршила са најбољим успехом, али ваљало је ићи даље. Руке су ми испуцале од посла и сунца, стидела сам се кад је требало да се видим са Милошем, па сам их крила, тобож, случајно. Он би тад узимао моје шаке у своје, љубио их и шапатом говорио:

„Чистије руке од ових не постоје, када од њих живиш, Малена…“ Звао ме је тако јер се он сам у осмом разреду раскрупњао и нагло разрастао, а ја сам и даље остала ситна, мајушна. Њега сам прозвала Мишић, мало од шале због имена, а више од миља. Виђали смо се свакодневно, углавном увече, јер је становао са својима у истом селу. Колико ме бака некад соколила, толико ми је он давао снагу да истрајем преко дана. Увече бисмо се налазили, после мојих послова, залазили причом до дуго у ноћ и маштали тако да једног дана имамо наш мали стан, посао и двоје клинаца. Ја сам увек црвенела на помисао о деци, знала сам како долазе на свет, али још нисам могла да замислим да са неким одем тако далеко. Чак ни са Милошем. Али дивно је било барем сањати о томе и своје снове бојити удвоје. Са пропланка где смо проводили вечери, као убране звезде, цаклила су се светла Шапца у даљини.

Усред тих топлих вечери идиле, догодило се нешто неочекивано. Враћајући се кући после састанка са Милошем, нашим сокаком пролетела су кола хитне помоћи. Била сам недалеко од куће и нешто ме је сасекло у стомаку. Потрчала сам у паници ка дворишту и видела капију отворену. На њој је стајао деда Петар оборене главе. Завриштала сам у немоћи и паници слутећи најгоре. Дочекао ме у чврст загрљај.

„Де, де, биће све у реду… брзо су дошли“. Глас му није био тако сигуран, а ја сам се тресла од најцрњих слутњи које су ме обузимале. Те ноћи ока нисмо склопили. Тек сутрадан око десет часова јавили су из болнице да је бака добро, пребачена на интезивну и да ће увече бити пуштена кући.

„Молим вас, шта је у питању, шта се десило…како…због чега?“, сипала сам питања у слушалицу.

„Сунчаница, премор. У њеним годинама не би смела ни да шета сама, а камоли…“ Даље нисам слушала. Док је лекарка дробила о последицама и упозорењима, знала сам шта је по среди: опет је ишла у надницу на другу страну села и поред мојих молби и упозорења. Никада ме не слуша! Могла је и главом да плати!

„Да… Много вам хвала… Довиђења“, спустила сам слушалицу. Е, па, бако, колико год да те волим, од вечерас си под мојом контролом!

И бака, хтела-не хтела, морала је да се примири код куће. Од тог дана била је видљиво слабија, није више могла да ради. Због болести или због мојих молби, свеједно, било је важно да мирује. Лежала би по читав дан у кревету, док сам ја обављала и њене и моје послове. Лекар је преписао крш лекова које је морала да пије. Ниједан није био јефтин. Тако се, мало по мало, осипала моја скромна уштеђевина за стан. Ипак, најважније на свету било је да баки буде боље. Милош је долазио редовно код нас, причао са баком, понекад насамо, понекад сви скупа. Нудио је безброј пута да дотури коју пару, али ја сам била непоколебљива у томе. Можда превише поносна? Превише уплашена?

А онда, једне вечери, саопштио ми је да се његови селе назад у Теслић. Добили су преко везе понуду у једној добростојећој фирми и није било дилеме хоће ли је прихватити. Услов је да се крене одмах. Нисам знала шта да му кажем на то. Нисам желела да га спутавам, нисам могла да га пратим, све што сам имала, било је овде, на селу. Ко би надзирао двоје стараца ако и ја одем? Наше тајно место није навикло на мук. Бар не када смо ми били ту.

„Изгледа да је ово опроштај?“, запарао је тишину док смо стајали једно наспрам другог. И цврчци су били тихи то вече. Ћутала сам истину коју је једно од нас пре или касније морало изговорити. Гледала сам га у очи, овај пут без суза. Пажљиво је узео моју руку и у њу несигурно спустио таман предмет. Трен потом, почео је да светли.

„Узми… Тамо можемо да се чујемо сваког дана“. Био је то мобилни телефон за који сам знала јер су га друга деца носила у школу. Спустила сам поглед.

„Немој. Ако идеш, иди без трагова“. Склопила сам му руку. И поред слабашне светлости, видела сам како му сијају очи. „Са овим ћеш ми бити близу, а далеко. Не могу тако“.

„Не могу ни ја без тебе, Малена. Шта да радимо?“ Страх је замутио боју његовог гласа до непрепознатљивости.

“Ја сам само просечна девојка са села, немам родитеље, немам новце, рођена сам таква каква сам, а ти… “

„…а ја те другачију не бих хтео. Ти си све што могу пожелети“. Поново само цврчци у даљини. Руке су му пронашле пут до мојих образа.

„Молим те, не чини ово тежим него што јесте“, завапила сам, тек тад схватајући да и ја њега милујем по лицу. „Иди…“

„Малена…“

„Иди, молим те!“, вриснула сам и поклопила лице.

Пољубио ме је у чело и нестао у ноћи. Не знам колико сам дуго стајала загледана у светла Шапца. Минут? Сат? У кућу сам ушла тихо, док су сви увелико спавали, свукла се и легла. Заспала сам негде пред зору. Милош је отишао два дана касније. Није звао, јер телефон нисмо имали. Интернет је био појам за наше село, пошта је радила, али писма нису стизала. Можда бих ја њему писала, да сам знала адресу.

***

Време је чинило своје. Године су пролазиле, једноличне, дуге, у борби за динар од данас до сутра. Запослила сам се у месној канцеларији као чистачица, примала неку цркавицу и од тога крпила дане и месеце. Живот је текао крај мене, а да га нисам ни осећала. Једне топле јесени, бака се преселила на онај свет. Отишла је тихо, нечујно, као што добре душе по правилу одлазе. Остала је у мени само празнина, тешка и непремостива… вечна. Ни дека се није дуго држао, убрзо је свенуо од туге. Сиромах, једва је стигао да скине црнину за њом. Тако сам остала сама, самцита, у трошној кућици и стегнутог срца и сланог, али чистог образа гурала напред. Нисам се дала. Било ми је скоро деветнаест и момци су увелико обилазили и свраћали до мене чешће него иначе. Нарочито у канцеларији, увек би се нашли у неком послу у мојој смени. Било је све јасно као дан, али држала сам до себе и онда кад су гласине узеле маха. Видевши да нико не „пролази“, ускоро су један по један дизали руке, а мене прогласили уображеном и одвише поносном. Село као село, водило је више туђу него своју бригу, оговарало, а онда је и то престало. И била сам камен за све њих, али ноћу, у кревету, оном истом где ме je бака толико пута успавала, често бих плакала мислећи на њу и деда Петра. Њихове сам слике урамила са Милошевом, у исти рам и гледала дуго, дуго…Насмејани, далеки и недостижни, мрвице среће свог мог детињства. Биле су то најдраже особе у мом живот и све оне стале су у један једини дрвени рам…

Пред зиму прошле године срушена је помоћна кућа у дворишту поред нашег. Дошли су багери и камиони и за преподне све одвезли и поравњали. Нико се није превише узбудио због тога јер, колико памтим, нико ту и није живео. Снег је убрзо прекрио све. С пролећа опет дођоше машине и мајстори, час мерећи и записујући, час копајући и равнајући. Како је све то учестало, постаде јасно да се нешто гради. Село, подозриво према свему што је ново и неразумљиво, одмах поче нагађати шта ће од тог бити. Једни су причали да је станица милиције, други да је ватрогасни дом, а трећи да неко купује плац будзашто, вероватно јер не зна шта ће с парама. Тек, свако чудо за три дана, проредише се и ова нагађања и да нису константо правили буку испод прозора, вероватно бих и сама заборавила да се нешто збива. Временом, од све те силне халабуке поче се назирати лепа, висока кућа. Зидови светлоплави, ведри, балкон ка улици окренут, гаража испод њега. Кров су направили бледоцрвен. Уопште, брзо се радило и сваки дан, по повратку кући, видела бих нешто ново. За свега месец дана или нешто више, била је завршена, сређена тип-топ. Двориште– опет нова прича. Прилаз капији у цвећу, уз ограду (стару су порушили) шимшир и неколико стабала јоргована који је већ стигао да се заплави и замирише тог пролећа. Са балкона спуштају се пузавице, а ивице декорише опет друго, непознато ми цвеће. Бетон од капије до улице урађен је, очигледно, за улаз колима. Позади куће двориште зелено, пространо, шарено од ниског украсног дрвећа, а на средини мала фонтана, обгрљена тек засађеним ружама. Ни трага од оног јадног, забаченог, кршем натрпаног простора који је до јесенас нагрђивао помоћну кућу. Једино липу нису дирали, огромну, стару, која је толика лета истресала мирис у моје детиње косе. Била сам мање-више равнодушна према свим тим променама у комшијском дворишту, или да кажем чак да ми је годила ова за око пријатна промена, али знам да бих се растужила да су посекли дрво. Овако, као да се и оно подмладило у новом окружењу, међу свом том лепотом.

Све у свему, посао би готов, кућа завршена и са двориштем је чинила прави мозаик веселих боја у нашем сокаку. Мало је рећи да је одударала од других кућа, беше као љиљан међу детелином. Али, ни трага станарима. У свом том сјају, дође некако тужна без живе душе, као што и најлепша огрлица постаје безвредан камен ако не милује танани женски врат. Оног јутра, када одоше мајстори, оста сасвим празна, беживотна. Село се сјати први дан по одласку радника, али нико се не усуђује да крочи унутра. Од преподнева па до мрака нагађало се чија је, ко је власник, када ће и да ли ће доћи. Оно што, међутим, нико није знао, збило се управо тог јутра кад је последњи мајстор закључавао капију. Полазећи на посао, заустави ме баш испред ње.

„Молим Вас, ако Вам није тешко да заливате цвеће. Црево и чесма су вам с друге стране, поред фонтане. Рачунам, прве сте комшије…“ И не сачекавши одговор, тутну ми кључеве у шаку. Док сам се разабрала, већ је сео у кола и кроз прозор добацио: „Довољно је два пута недељно. Хвала!“ и отишао.

„Чудно“, мислила сам на путу до посла, „никад ни са ким ни реч да проговоре за ових месец дана… Али добро, прве смо комшије, што рече овај… Само ‒ које комшије?“ Тако сам се прихватила нове дужности и заиста заливала цвеће, при том не знајући коме. Но увек ујутру и увек недељом, да ме не би ко видео. Знала сам добро какво је село, повода им не треба много, тек искра, па да заметну нове будалаштине и да ме оките њима.

Било је неколико дана до рођендана, мог деветнаестог. Од како сам остала сама, нисам их волела, а ни славила. А и с ким бих? Штавише, били су тужан датум у мојим и тако једноличнимм годинама, мењале се досадне цифре без наговештаја да ће икад бити друкчије. Увек би ме сећали ти априли на једне друге, давне и ведрије, са вољеним особама, мојом једином породицом, мојим херојима– баком и деком, а касније и са Милошем, који ниједан није пропуштао. Сада је све другачије; само сам ја знала да ми је рођендан и та бол укопала се већ прве године без њих дубоко у мене, тиха и статична и придизала се сваког априла тек да ме подсети на самоћу. Борила бих се с тим како сам знала и умела, исто као и ове године: узимала бих онај рам, брисала га (иако је увек био чист) и стављала на кухињски сто; крај њега омањи колач прекривен шлагом и у њега пободена свећица. Ни данас не знам да ли сам свећицу палила за покој душе старцима које сам неизмерно волела или због рођенданског обичаја. Али знам да сам тада осећала да смо поново на окупу, неизмерно блиски и да једна обична смрт ништа није променила. Тај обичај се већ толико усталио у мом животу, да ми се чинило да рођендани пролазе дан за даном, а не тек сваке године.

Било како било, близина долазећег датума кварила ми је расположење тих дана. Десило се да он пада баш у недељу, дан кад сам, по навици, заливала комшијско цвеће. Зато сам у недељу поранила у цркву првим аутобусом (као и сваког рођендана, остало ми је то од баке) и по повратку отишла у кућу по комшијске кључеве. Село је било још увек мирно. Мирно и празно.

„Добро је“, помислила сам ушавши у двориште и запутила се право чесми око које је било намотано црево. Одмотавши га, одврнула сам славину до пола и усмерила млаз ка цвећу. Увек бих прво њега заливала, а онда прелазила на дрвеће. Док је вода добовала по латицама и лишћу, нежно га повијајући, мисли су ми неосетно тонуле подсећајући ме који је данас дан. Осећала сам негде у утроби како се мешкољи она забодена оштрица, пекући ми помало и стомак и очи. Капи са поквашеног зеленила намигивале су разбацане свуда по трави. Пожелела сам тад, на трен зажмуривши, да ме време некако прескочи, заобиђе данас, а сутра како буде, горе од овога не може… Али, као што болесници предосете кад им долази неко у посету па баш тад отворе очи, отворила сам их и ја, нагло, осећајући нечије присуство. Са стране, весело машући репом, посматрао ме је мали жути пас.

„Хеј, малиша, откуд ти? Да ниси залутао?“ Прекинула сам посао и пришла му. Зачудо, није ни покушао да бежи, већ је само још живахније махао репом. Клекнувши, инстиктивно сам га помиловала по врату и напипала огрлицу. На њој се налазио сребрни привезак.

„Охо, ипак ниси луталица! Штета, баш си симпатичан. Бар да видимо чији си…“ Узевши привезак у руку, окренула сам га на другу страну где је крупним, изгравираним словима писало:

СРЕЋАН РОЂЕНДАН,

М.“

Протрљала сам очи, а затим поново прочитала запис. Ово је нека шала! Гледала сам с неверицом у пса, а он опет у мене, али љубопитљиво и крајње пријатељски.

„Шта се овде…“

„Надам се да стварно не очекујеш да ти он било шта објасни?“, зачула сам ведар глас иза леђа.

Остала сам прикована као пањ. Тај глас… Тај смех…

„Или… можда ипак очекујеш… Малена?“

Тргла сам се и скаменила. Иза мене, на свега пар корака стајао је… Вриснула сам, осетила како се земља љуља, а затим се трава нагло подигла ка мени…

Прво следеће чега се сећам јесте голицање по образу. Капци су ми још били тешки, али кад сам их напола отворила, глава оног истог псића заклањала ми је небо. Небо? Постепено сам схватала да лежим и да ме жућа лиже по образу.

„Хеј, малиша… Па ти си опет ту…“, бистрило ми се у глави. Али, ако је он стваран, онда…

„Изгледа да се вас двоје заиста разумете!“, зачула сам онај исти баритон и у трену се најежила. Придигла сам се.

„Мада, колико се сећам, и нас двоје смо ту и тамо причали…“

Није било дилеме. Милош је седео изнад мене и осмехивао се. Отворила сам уста да нешто кажем, али глас ме је издао. Скочила сам и стегла га тако јако да смо се обоје претурили на траву. Плашећи се да је све само сан који сваког часа може да нестане, стезала сам га снажно, као никада пре. У немоћи да било шта кажем, дрхтала сам у његовом загрљају. Сузе су ми текле дуго, дуго, а први пут од чисте среће…

Увече, када сам коначно дошла себи, причали смо сатима. Све време сам га држала за руке, ваљда плашећи се и даље да би могао нестати. Седели смо у мојој девојачкој соби, на кревету.

„Ту сам да останем“, шаптао је, милујући ме по образу као вече нашег растанка. Плашила сам се да питам, али је он довршио уместо мене:

„Заувек…“

Гледао ме је равно у очи, ако пре. Знала сам да гововори истину, али немирна јата лептира, птица и којечега у стомаку превише су израњавана да би за једно вече престала да трепере. Причао је углавном он, док сам ја ћутала и жудно упијала сваки глас, покрет и промену на лицу.

„Моји су већ прве године зарадили много, фирма је одлична“, почео је. „Мислили су да си ми само пролазна симпатија, да ћеш брзо проћи, чим кренем у средњу. Завршио сам техничку, хтели су да ме шаљу даље, на факултет. Нису ми веровали да ћу се вратити овде…“

„Да ниси… побегао?“, страх ме наједном преплавио.

„Нисам. Пре неко вече, седели смо и причали. Нудили су ми Бања Луку, Бијељину, Сарајево, да бирам… Само да не дођем овде. Сачекао сам да заврше и просто рекао: Ја је волим. Враћам се у Србију!“

„Али, ипак те нису пустили…“

„Полако, лудице“, насмејао се. „Пустили су ме исто вече, ваљда схватајући да сам најзад одрастао. Мајка ме чак пољубила и напослетку рекла: „Благо девојци коју толико волиш. Обећај да ћеш нас једном упознати“. Обећао сам јој. Тата је стао уз њу“.

„То значи да се селимо… тамо?“ Поново ми се страх увукао под кожу. „Не знам да ли ћу моћи, овде имам посао, кућу… Ако одем, остаће празна, ко ће онда…?“

„А ако се не одселимо?“

„К…како то мислиш“?

„Шта мислиш, чије си цвеће заливала?“

Још једном сам широм отворених зеница питала оно што нисам могла изговорити.

„Да, Малена, само твоје и моје! Знао сам да нећеш хтети да напустиш место где си одрасла и за које те вежу толике успомене. Зато сам и саградио кућу одмах поред. Наравно, захваљујући мојима који су најзад схватили колико ми значиш и пристали да помогну. Према томе, моћи ћеш да одржаваш и ову кућу и увек ћеш бити свој на свом…“ Нисам могла да верујем.

„А, да, Жућа је од данас твој пас. Ионако те заволео на први поглед“, поново се насмешио. Обожавала сам тај осмех!

„А сад, ако желиш, хајде да погледамо наш нови дом…“

„Сутра!“, гурнула сам га на кревет враголасто и угасила светло. Пољупцем је одагнао свако даље питање, сумњу и страх.

Те ноћи моје девојаштво остало је заувек иза мене. Негде пред сан, склупчана у Милошевом загрљају, заклела бих се да сам чула бакине речи из даљине: „Бајке су стварне ако их живиш, чедо моје…“

Лепши рођендан није ми свануо. Носила сам дете у себи састављено од безброј успомена и тајног састојка‒ жеље да никад не одрастем. Милош је то добро знао и калемио се на моја плаховита крила беспрекорно нежно, како то само може сродна душа. Нешто касније, заиста сам носила девојчицу у себи. Није било дилеме како ће се звати…

___________

Повезани текстови:
Бошко Живановић: Косовски крин