Бомбардовање

Хронологија дејства НАТО авијације против СРБА у грађанском рату – Република Српска


ЗЛОЧИН NATO ПАКТА: NATO пакт против СРБА у грађанском рату- Република Српска
Хронологија дејства NATO авијације на простору РС

Северноатлански савез се на простор Босне и Херцеговине умешао 1992. године када је увео Зону забрањеног летења изнад БиХ. Ова одлука искључиво је била усмерена против Ваздухопловства и Противваздушне Одбране (ViPVO) Војске Републике Српске (VRS). Снаге муслимана – Армија Босне и Херцеговине (ABiH) и хрвата – Хрватско вијеће обране (HVO) нису ни поседовале војну авијацију. Ово је била прва операција NATO од њеног настајања и носила је назив “Deny flight” (Забрањени лет).

18.04.2014. аvijacija.com, за ФБР приредила Биљана Диковић

*Генерал РАТКО МЛАДИЋ о дејствима NATO против СРБА

Крајем 1995. године NATO операција је проширена на “Deliberate Force” (Одлучна снага) – војну акцију која је имала за циљ да ВРС поклекне под нападима муслиманско-хрватске коалиције. ВРС је тада контролисала око 75% територије БиХ док је после ове акције проценат пао на око 50%. Нешто мањи проценат, 49%, РС је задржала после Дејтонског споразума којим је озваничена и међународно призната.

 

I акција – Обарање четири Ј-21 “Јастреба”

Прво дејство NATO на ВРС извршено је 28. фебруара 1994. године. “NATO” AWACS који је летео изнад Мађарске, у 6:35 часова, открио је југозападно од Бањалуке групу од шест авиона који лете према југу на малој висини. Четири авиона су бацила осам класичних авио-бомби на складиште муниције у Бугојну, а два су напала фабрику артиљеријских оруђа у Новом Травнику.

У међувремену NATO је реаговао слањем пара ловаца F-16C који су опозвани са редовне патроле изнад Херцеговине. Без опомене и позива на слетање, вођа пара F-16C евиденцијског броја 89-2137 је у 6:45 часова ракетом AMRAAM погодио први авион. У наредних пар минута на малој висини уништена су још три авиона са ракетама AIM-9 SIDEWINDER.

У извештају Уједињених нација (UN) navodi се да су оборени лаки јуришници J-21 “Јастреб” припадали ВиПВО Војске Републике Српске. Званичници UN су за четири тврдили да су полетели са Удбина а за остала два нису знали тачно место узлетања. Посматрачи UNPROFOR-а су известили о слетају једног “Јастреба” на аеродром Удбине. Западни часописи су објавили да су тада погинули пилоти Ранко Вукмировић, Звездан Пешић и Горан Зарић.

 

II акција – Бомбардовање ВРС у околини Горажда

Касно послеподне 10. априла 1994. године два америчка F-16C напала су положаје Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске на подручју Преључа и Голог Врха, дванаест километара југозападно од Горажда.
Командант UNPROFOR-а за Босну и Херцеговину, генерал Мајкл Роуз затражио је непосредну ваздушну подршку на основу извештаја својих посматрача у Горажду који су га обавестили о директним нападима тенкова ВРС на муслиманске јединице.

Када је напад одобрен два F-16C из базе Авијано, скренута су са редовног патролног лета и упућена у рејон Горажда са задатком да униште српске тенкове Т-55. Због лошег времена и недостатка горива, четири класичне авио-бомбе Mk.82 масе 227 килограма, одбацили су на резервни циљ – командно место артиљерије. Нису дати прецизнији подаци о резултатима акције.

По писању неких западних часописа авионе су наводили “посматрачи” UN из Горажда који су у ствари били припадници специјалних сага британске армије – SAS (Special Air Service).

 

III акција – Поновљено бомбардовање ВРС у околини Горажда

Напади на положаје ВРС у околини Горажда су поновљени 11. априла 1994. године.

По истој процедури и са истим образложењем као и претходног дана упућена су два ловца бомбардера F/A-18C из ескадриле VMFA-251 морнаричког корпуса америчких оружаних снага, смештене у бази Авијано на северу Италије.

На српско село Баре одбацили су три бомбе Mk.82 од којих се две нису активирале! Једна истоветна бомба се из техничких разлога није откачила са носача испод крила авиона. У поновном налету “Horneti” су отворили ватру из шестоцевног топа ”Vulkan M-61″ калибра 20мм.

Резултати напада по NATO-у су, наводно, један уништени тенк Т-55, три оклопна транспортера и камион!? Српски војни извори наводе две срушене куће, два уништена санитетска возила и два страдала болничара.

 

IV акција – Извиђање ВРС у околини Сарајева

Кроз неколико дана, тачније 15. априла, између Сарајева и Горажда ПВО ВРС погодила је француски “Etandar IVP” 16. ескадриле француске ратне морнарице. Са још једним авионом истог типа полетео је на извиђачки задатак са носача авиона “Klemanso”. Од експлозије, ракете земља-ваздух “Стрела-2М” тешко је оштећен репни део авиона.
Пилот, капетан корвете Пјер Клари, захваљујући свом великом искуству успео је да се врати на носач.

 

V акција – Треће бомбардовање ВРС у околини Горажда

Генерал Мајкл Роуз поново је затражио непосредну ваздушну подршку 16. априла 1994. године. Четири јуришна авиона А-10 америчког ратног ваздухопловства, која су се већ налазила у ваздуху, добила су наређење да изврше удар по српским снагама. Њихов напад је прекинут због лоших мето-услова и недостатка горива. Постоје информације да је један од тих авиона погођен и у повратку у матичну базу Авијано пао у море пет километара од италијанске обале. Амерички службени извори нису признали тај губитак.

*Снимак са муслиманске телевизије и извјештај о NATO помоћи муслиманима.

Убрзо по одласку OA-10A у зону Горажда стигла су два авиона “Si Herijer FRS.1″ британске ратне морнарице из 801. морнаричког сквадрона, са носача авиона “Ark rojal”. Покушавали су да нађу српски тенк – летећи ниско испод облака чија је доња база износила 600 метара. Непосредно по избацивању бомби авион са евиденцијском ознаком XZ498 погодила је ракета земља-ваздух. Пилот је искочио из авиона и приземљио се на територију под контролом муслимана.

Након губитка “Si Heriera” опозвани су даљи налети и авиони NATO-а који су летели ка циљевима са товарима бомби враћени су у базе. Одлука је образложена погоршањем временских услова, тешкоћама у радио-везама и неизвесном судбином обореног пилота. Иначе, он је заклон потражио заједно са посматрачима UN, у сефу банке у Горажду.

 

VI акција – Бомбардовање ВРС у околини Илиџе

Према тврдњама портпарола UNPROFOR-а припадници ВРС су, 5. августа 1994. године, пред зору, из складишта у Илиџи узели један тенк T-55, два оклопна транспортера и самоходни противавионски топ М-18 произведен још у Другом светском рату. На хеликоптер “Пума”, власништво француске Копнене војске, који је покушао да пронађе ово оружје, наводно је отворена ватра због чега се вратио у базу UNPROFOR-а у Кисељаку.

Касно послеподне уследила је одмазда NATO пакта – ваздушни напад у коме су учествовала четири америчка A-10A, четири британска “Јагуара Mk.Ia“, четири француска Миража F-1CT и шест холандских F-16A (два у извиђачкој варијанти). Подршку су пружала два E-3C AWACS, један EA-6B за спречавање одговора српске ПВО, летећи командни центар EC-130, неиндентификовани авион за извиђање из ваздуха и неколико авио-танкера.

По службеним саопштењима већ уобичајени разлози, лоше временске прилике и недовољна обавештајна подршка минимизирали су ефекте акције. Тврди се да су два јуришника A-10 уништила напуштену самохотку M-18. За то су утрошили 600 граната из седмоцевног топа GAU-8/A калибра 30мм. По извештајима муслиманских радио-станица NATO авиони су одбаченим бомбама дејствовали по муслиманским војним снагама и проузроковали велики број жртава.

Холандска верзија догађаја гласи: у 14:00 часова са командног места ваздушних снага NATO-а за југоисточну Европу (5. ATAF) у базу холандских ловаца F-16A Вилафранка упућен је захтев да се одреде авиони за евентуалне ваздушне акције током поподнева. У 15:55 следи наређење за полетање. Два авиона узлећу у 16:15 часова. Без уобичајене попуне горивом из америчких танкера KC-135A лете до назначне зоне у околини Сарајева. Тамо сусрећу два A-10 који су из своје базе Авиано полетели 45 минута раније.

Њихова улога је била да тактиком “lou end slou” – ниско и полако пронађу циљеве и на њих наведу ударну групу. Киша је циљеве учинила невидљивим. Холандски авиони су напустили сарајевски регион и упутили се на попуну горивом изнад Јадрана. Добили су нове циљеве ка којима су кренули у 17:30 часова. По два A-10 и F-16A су наставила претрагу северно од града. Јужно је дејствовао новопридошли пар A-10.

Холандски авиони су на основу свежих извиђачких фотографија препознали задати циљ. Уочили су га са висине од 3600 метара кроз слој измаглице. Иако су били спремни за одбацивање бомби Mk.82, по правилима борбеног ангажовања, морали су сачекати идентификацију објекта напада од стране својих осматрача OA-10A.
Оба F-16A су преко сигурносног комуникационог канала опозвани пре извршења напада. Истовремено су два додатна F-16A полетела из Вилафранке.

 

VII и VIII акција – Спорадична бомбардовања

У мају 1995. године спроведена су спорадична бомбардовања складишта муниције ВРС. За одмазду су као таоци узет припадници УН. То је резултирало готово моменталним прекидом бомбардовања!
Српска ПВО је ракетним системом “Куб” 2. јуна 1995. године оборила један F-16C, чији се пилот, капетан Скот О’Грејди (Scott O’Grady), спасао катапултирањем. После шест дана скривања у густој шуми извучен је у акцији маринаца коју су снага ВРС пратиле, али се из хуманитарних разлога нису супротставиле. Могуће је да је овај авион оборен као одмазда за претходна бомбардовања NATO пакта.

IX акција – Операција “Deliberate Force”

Повод за ову операцију био је један артиљеријски погодак на пијацу у Сарајеву 28. августа 1995. године. NATO је оптужио ВРС за ту акцију и то је послужило као повод за готово тронедељно бомбардовање српских положаја (од 30.августа до 14. септембра 1995. године, са пар прекида). Касније се, међутим, сазнало да је граната испаљена са муслиманских положаја што је потврдио и Јасуши Акаши представник UN, али тада је већ било касно…
Упоредо, планирана је и акција “Dead Eye” као одговор на ПВО ВРС. Ако би дошло до ваздушни удара прво би се морали гађати комуникационе и контролне везе, радари за рано упозоравање и ПВО системи.

Операција “Deliberate Force” iмала је за циљ, пре свега, снаге ВРС у тзв. Зонама безбедности UN (Сарајево и Горажде) као и тешко оружје, артиљерију, тенкове, командна места и линије комуникација.
Циљеви овог бомбардовања било су тешко оружје, складишта муниције, командна места као и неки други објекти и оруђа ВРС. Истовремено је покренута и акција “Dead Eye” (Мртво око) чији је циљ био онеспособљавање ПВО системва ВРС.

_X5fgF-L-1-600x359

Америка је обезбедила 69% ваздухоплова за ову акцију, и то следеће типове: AC-130H, A/OA-10A, EF-111A, F-15E, F-16C, BC-130E, KC-10, KC-135, M/HC-130P, MH-53J, EA-6B, F/A-18C, F/A-18D (укупно 127 авиона). Такође, коришћени су и авиони U-2R, RC-135, F-16C и F-15 (из америчких база у Великој Британији и Италији), као и F-14, P-3C, E-2, S-3 и HH-60 америчке морнарице (US NAVY) као и AV-8B морнаричко-десантне пешадије (USMC).
Дана 29. августа 1995. године издато је наређење за отпочињање акције.

Ујутро, 30. августа у 2:12 часова бачене су прве бомбе. У почетку напади су били ограничнени на југо-источну зону Републике Српске. Ноћу су гађани мостови, дању складишта муниције и војни објекти, али нису гађани административни објекти.

Напад на центре ПВО извршила је морнаричка авијација, као и авијација морнаричко-десантног корпуса. Узлетали су са носача авиона у Јадранском мору или из авио-базе Авијано у Италији. Прве ноћи авиони F-14 би лансирали плотун тактичких-ваздушних мамаца у близини познатих одбрамбених положаја; а када би се укључили радари F/A-18 који су се налазили иза F-14 би лансирали AGM-88 анти-радарске ракете. Међутим ВРС из опреза није укључивала радаре тако да су губици били мали – ПВО ВРС остала је активна до самог завршетка операције.
Ометање ПВО вршили су авиони EA-6B и EC-130. U међувремену америчка (USAF) команда војишта је успоставила везе између снага на земљи и и ваздушних снага, док је NATO AWACS E-3 контролисао ваздушни саобраћај.

Један француски Мираж-2000N K2 оборен је у близини Пала вероватно “Стрелом-2M”. НАТО је званично признао губитак само тог авиона. Бројни покушаји да се спасу чланови посаде били су неуспешни. Међутим, генерал Ратко Младић је одлучио да пусти ове пилоте после три месеца. Ово је учињено пре свега на инсистирање руководства СРЈ.

Други дан ваздушних удара био је сличан првом, с тим што је гађано мање циљева. Руководство Републике Српске је прихватило да се тешко оружје повуче на 12 миља изван Сарајева – NATO је одлучио да дозволи 24-часовни прекид бомбардовања да би се покренули преговори. Постигнут је договор да се дају четири дана ВРС да повуче тешко оружје из тзв Зоне безбедности.

Међутим, 5. септембра 1995. године званичници НАТО пакта су изјавили да Срби нису испунили договор односно да је оружје само премештено на нове локације унутар твз. Зоне безбедности, али не и изван ње. Наводно су беспилотне летелице NATO пакта Predator и Hanter снимиле такву ситуацију на терену. NATO је наредио обнову напада. Напади су изведени против знатно више складишта муниције, возила ВРС као и против циљева на које је требало поновити дејства.

Слични циљеви су гађани 6. и 7. септембра, али су додати и мостови и уски пролази. Идеја је била да се ВРС истера на путеве где би их лако контролисали беспилотним летелицама и извиђачким авионима.
Слична шема напада настављена је и следећих дана, али су гађани циљеви у северо-западном делу Републике Српске. Почетна листа циљева припремљених за “Deliberate Force” била је у више од 80% испуњена и прављена је нова листа. На новој листи су се налазиле трафо станице, фабрике и рафинерије.

9. септембра 1995. године гађани су ПВО системи у северо-западној зони Републике Српске (бањалучки регион). Каније тог дана било је извештаја да ВРС креће са повлачењем снага.
10. септембра званичници НАТО пакта су у Београду водили преговоре са генералом Ратком Младићем, начелником главног штаба ВРС. Међутим ови преговори нису дали резултате тако да је бомбардовање настављено. Тог дана је гађан радарски комплекс ВРС у близини Бањалуке (Лисина).

Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена.

Већ 14. септембра 1995. године постигнут је договор да ВРС, ипак, повуче тешко оружје из тзв. Зоне безбедности што је и учињено закључно са 17. септембром.

У акцији “Deliberate Force” 60% бомби које је NATO бацио биле су прецизно вођене. Највише је коришћена ласерски-вођена бомба GBU-10 (2.000lb) – 303 комада (29,5% од укупно бачених бомби), затим, 215 (21,0%) ласерски-вођених бомби GBU-16 (1.000lb), 125 GBU-12 од 500lb (12,2%). Бачено је и само 6 (0,6%) GBU-24 од 2.000lb, такође ласерски вођених бомби.

Коришћене су и само 4 (0,4%) AS30L, ласерски вођене ракете ваздух-земља, као и 10 комада или 1,0% вођених ракета SLAM EO/IR.
Лансирано је девет комада (0,9%) EO/IR вођених ракета GBU-15 (2.000lb).
Нама добро познатих пројектила AGM-65 Meverik EO/IR вођених (које поседују и ВРС и ВЈ) испаљено је 23 (2,2%).
Лансирано је и 13 крстарећих пројектила Tomahavk (1,3%).

Значи, укупно је испаљено 708 прецизно вођених бомби и ракета што чини 69% од укупно испаљених.
Непрецизних оружја употребљено је 318 комада (31,0%). Највише су коришћене бомбе Mk.82 (500lb) – 175 комада (17,1%), затим Mk.83 (1.000lb) – 99 комада или 9,7 %, као и Mk.84 од 2.000lb – 4,1% односно 42 комада и две CBU-87 што чини 0,2%.

 

1 reply »

  1. OVO MORAMO ODRZAVATI U SECANJU I UCITI NASE POTOMKE O TOME KO SU NAM NEPRIJATELJI I NIKAD ZABORAVITI, KO SU NASI HEROJI KOJI SU NAS ODBRANILI I STVORILI REPUBLIKU SRBSKU JEDNU NOVU SRBSKU DRZAVU U NAJTEZIM TRENUCIMA SRBSKE ISTORIJE. ZIVELI SVI SRBSKI BRANIOCI, HEROJI KOJI SU POBEDILI U NERAVNOPRAVNOJ BORBI PEDESET NEPRIJATELJA NA JEDNOG SRBINA. NJIHOVIH PEDEST VREDI SAMO KOLIKO NAS JEDAN I ZATO SU IZGUBILI…

    Свиђа ми се