Пише: Новка Илић
Часопис Слобода

Иако је Бугарска била формално неутрална, њене комите су заклале српске регруте у Вардарској Македонији

На улазу у Валандовску котлину у Македонији, на левој обали Вардара, поред магистралног пута Скопље-Солун налази се село Удово. Од самог асфалта у смеру ка Ђевђелији, ка узвишици са леве стране, урезане су стрме степенице које воде до капеле са Спомен-костурницом у којој су кости српских војника, мучки убијених на Велики петак, 2 априла 1915. године, односно 20. марта 1915. године према тада важећем Јулијанском календару.

Група новинара из Западне Србије обишла је српска гробља у Македонији, међу њима био је репортер “Слободе” па читаоце подсећамо на догађаје у Валандову, посебно имајући у виду чињеницу да је начин страдања српских војника, тачније регрута 1915. године у Удову скоро заборављен у српској историји, а Спомен костурницу, иако је на путу ка грчким летовалиштима, већина Срба не нађе времена да обиђе и сазна нешто више о борби српске војске на овим просторима. Да подсетимо, у Македонији је евидентирано 35 српских војних меморијала из периода балканских, Првог и Другог светског рата, мада се процењује да је њихов број већи. Поред обележених места страдања и места где су сахрањени српски војници, у Македонији се налази и велики број пуковских гробаља и појединачних гробних места, која су готово заувек заборављена, јер су на врло неприступачним местима. Зна се да је широм Македоније сахрањено око 100.000 српских војника из Балканских и Првог светског рата. Најважнија места су крипте-костурнице на Зебрњаку код Куманова, селу Долно Каласларе код Велеса, спомен црква и костурница Светог Архангела Михаила у скопском насељу Аутокоманда, костурница и капела на Кајмакчалану, српско војничко гробље у Битољу које је највеће и најбоље одржавано, и поменута спомен-костурница у Удову, коју ретко ко обилази и када су у питању српске званичне посете.

По изласку из аутобуса, у Валандову, у селу Удову чека нас кустос Спомен-капеле Зоран Стаменковић и изражава задовољство што смо се сетили да обиђемо овај споменик који је само један у низу сличних споменика у Македонији који подсећа на сурову цену ратне голготе српских војника у прошлим ратовима на поприштима Македоније. Иако расположен што смо веома заинтересовани да сазнамо детаље како су поклани српски регрути, наш домаћин, кустос Стаменковић, иначе учитељ у Удову, каже са сетом како је мало оних који се макар на тренутак задрже овде поред ове Спомен-костурнице у Македонији, иако је на путу којим током лета река Срба прође путујући ка Грчкој на летовање.
Оронула и споља и унутра, Спомен-капела сама за себе све говори, каже Зоран док чека да догоре свеће које смо запалили за покој душама погинулим војницима чији земни остаци почивају овде у костурници коју смо обишли. У костурницу су положене кости 261 војника које су мучки убиле бугарске и турске комите предвођене аустријским официрима. У нападу је било око 3000 комита, а тај догађај у српској историји познат је ако Валандовски покољ. И кустос

Зоран Стаменковић је почео своју причу:

Реванш Бугарске и намера да отме српску Македонију

“Почетак Првог светског рата затекао је Србију и Бугарску у веома затегнутим односима. Иза формално објављене неутралности, од самог почетка рата Бугарска је почела припреме за реванш због великог пораза у Другом балканском рату, очекујући погодан тренутак да нападне Србију и отме Македонију. Иако дотада неутрална, Бугарска се потпуно окренула Централним силама, посебно Аустроугарској. У исто време, софијска влада је преговарала и са силама Антанте, од којих је тражила да јој Србија уступи целу Македонију. Савезници су били спремни да подрже део бугарских захтева, а заузврат би по завршетку рата Србији дали Босну и Херцеговину, северну Албанију и јужну Далмацију. Стање на фронтовима у другој половини 1915. године одговарало је Бугарској, па је без објаве рата у ноћи између 13. и 14. октобра мучки напала српску војску, а већ наредног дана прекинуте су комуникације у долини реке Мораве и Вардара које су биле од стратешког значаја за Србију. То је била једина веза српске војске са Солуном где су се искрцале савезничке јединице”.

Пре него што ће нам испричати како су изгинули српски регрути у Удову, и како је извршен напад на Валандово, добар познавалац историјских података овог подручја из времена Првог светског рата, Зоран Станковић нам каже да морамо знати како се Бугарска припремала за све ово.

Велике припреме Бугарске

“Почетком 1915. године јачају активности бугарско–турских агитатора и комитских чета. Бугарска влада почела је да шаље специјално припремљене диверзантске чете за оружане провокације и нападе на српске власти у Вардарској Македонији. Пропаганду и комитску активност у српском делу Македоније бугарска влада и двор спроводили су преко Врховног македонског комитета, и групе на челу са Тодором Александровим и Александром Протугеровим. Војно-техничким припремама руководили су активни официри бугарске војске, а у обучавању чета учествовали су и аустријски инжењери и специјалисти пиротехничари. И сви су били под директном контролом војног аташеа амбасаде

Аустроугарске у Софији, која је обезбеђивала добру финансијску помоћ.

Нападачи прерушени у сељаке

Са брда у Удову где је смештена Спомен- костурница види се велики део Валандовске долине, па нас Зоран, док прича, упућује и на правце одакле су долазиле бугарске комите тих кобних дана 1915. године.

“Међу многим провокацијама у Вардарској Македонији најзначајнији је био напад на мостове на Вардару, овде код села Удова и напад на само Валандово 2. априла 1915. године, баш на Велики Петак. Повлачење комита са места на којима су се обучавали обављено је у највећој тајности. Комитске чете у чијем саставу су били Бугари, Турци и аустријски официри, формиране су у Струмици 31. марта 1915. године. У ноћи 31. марта комитске чете кренуле су према српско-бугарској граници и распоредиле се на широком фронту од села Рич, до села Костурино, и већ следећег дана биле су спремне за напад. У четама је било 5000 комита, а у нападу је учествовало најмање 3000. Кретали су се у највећој тишини, углавном су носили обућу од чоје да буду нечујни, а били су одевени у уобичајену одећу сељака како би били што мање упадљиви. На Велики Петак, одмах по поноћи, под вођством официра и војвода, нападачи су прешли српско-бугарску границу на 7 места у дужини од 34 километра, од планине Саланџук на северу, до планине Беласица на југу. Специјално обучене комите су претходно опколиле све карауле и пограничне стране и при томе заклале све српске граничаре. Нападачи су били подељени у две главне и пет помоћних група. Главна група од 2000 комита прешла је границу код карауле Чепели, и преко села Терезла, Калкова, Калуцкова и Удова дошли су неприметно на истурени положај изнад железничке станице Струмица у Удову и извела први напад. Друга група од око 1000 људи спустила се у село Пирава и напала положај српске војске која је са те стране бранила Валандово. Обе групе комита напале су Валандово са свих страна. Циљ је био заузимање железничке станице и минирање моста на Вардару код Удова. Први судар комита и српских војника био је око 600 метара од железничке станице. Напад је био снажан и изненадан, и комите су брзо напредовале. У том тренутку приспела је и комитска колона из правца села Баракли. Комите су брзо успеле да ликвидирају малобројну одбрану, а главни напад комита био је у 3 сата по поноћи. Око 8 часова ујутру бранитељима на мосту прискочио је у помоћ 14. српски корпус из Ђевђелије, а око 10 сати српска посада успела је да одбије напад комита, које су се повукле, а већ око11 сати завршена је битка код железничке станице Струмица-Удово.

Одбрана Валандова

Своју неуморну причу наш кустос Зоран Станковић, наставио је износећи податке о борбама за Валандово.

“У одбрани Валандова било је распоређено само 120 српских војника. Око два сата после поноћи започела је опсада Валандова. Комите су успеле брзо да ликвидирају српску војну посаду око Валандова, а посебно су жестоке борбе биле од села Пирава до Валандова и на Валандовском брду. У 7 ујутру нападачи су опколили Валандово са свих страна, а око 11 сати већ су сви браниоци изгинули. Бугари су одмах преузели све војне и државне зграде и натерали становништво да се скупи у центру града где су одржали неколико говора убеђујући народ да ће целу Македонију ускоро ослободити од српског ропства. Валандово је те ноћи остало пусто, а мали број становника успео је да се сакрије на таване и у подруме. Комите су одвеле део становништва према бугарској граници у село Злешево. Остале комите су се повукле према граници знајући да мост на Вардару није заузет и да ће уследити српски напад. Та група комита прешла је границу 3. и 4. априла.

Повлачење Србије из Вардарске Македоније

Циљ свих ових напада био је прекид железничке пруге Скопље-Солун и ометање српске власти у Вардарској Македонији. Силом одведено на бугарску територију македонско и турско становништво требало је да покаже незадовољство српском влашћу. Акција бугарских комита, односно диверзантских чета завршена је у Вардарској Македонији октобра 1915. године општом мобилизацијом којом је Бугарска ушла и рат против Србије и сила Антанте. Под великим притиском аустро-угарске и бугарске војске, српска власт и војска повукле су се из Вардарске Македоније коју је окупирала бугарска војска.

Новински извештаји обишли свет

Према подацима сакупљеним после овог напада у борбама на Велики Петак од укупно 450 српских војника, погинуло је 261, а рањено 87 војника. У српским архивима записано је да су подмукли напад и сви злочини почињени над војницима и цивилима од 1. до 4 априла 1915. години добили широк публицитет у европској и америчкој штампи. Српска влада организовала је тада долазак страних новинара који су посетили подручје на коме су комите подмукло заклали српске војнике, међу њима највише је било регрута, и новински извештаји изашли су тада у Паризу, Лондону, Петрограду, Њујорку, Атини, Риму… Такође, српска влада дала је налог свим својим изасланицима у иностранству да обавесте владе о подмуклом нападу бугарских трупа на српску територију који доказује да је Бугарска прекршила проглашену строгу неутралност. Бугарска влада је истог дана одбацила оптужбе српске владе и демантовала учешће Бугарске у нападу, тврдећи да су у питању унутрашњи немири у Србији, стрпљиво нам је причао и предано објашњавао Зоран Стаменковић који са породицом живи овде у Удову. Иако, каже много воли свој посао чувара историје од заборава, Зоран нам на растанку није крио разочарење немаром и незаинтересованошћу људи из Србије према српским гробовима у Македонији. Каже нам да се Спомен-капела и костурница редовно посећују сваке године на Велики Петак и организују се комеморативни скупови, организују их огранак Српске заједнице у Валандову са другим српским организацијама, представницима српске амбасаде и представницима Републике Македоније. Стаменковић нас је подсетио да су јесенас током обележавања 100 година Балканских ратова, председник Србије Томислав Николић и министар правде Никола Селаковић положили венац на Спомен- костурницу у Удову, а министар Селаковић је записао: “Бесмртним херојима великог рата, браниоцима нашег Термопила, који херојски осташе да стражаре на путу за отаџбину…”

…

Oстатак текста у Слободи