Драган Пајантић: ЈА НЕЋУ ОВАКО. И ЗБОГ ТОГА ПРОТЕСТУЈЕМ.

Ако сте приметили, на друштвеним мрежама па и на мрежи Фејсбук слобода говора и мишљења добила је своју пуну потврду. Сопственици профила изражавали су у великом степену слободна размишљања и могли су да говоре о разним аспектима живљења, појава и друштву. Могли су да кажу све оно што их тишти, оно што им у друштву смета, да кажу против кога су и против чега су, да кажу ко им се свиђа и ко не, кога воле, а и кога не воле. Наравно да кажу и кога или шта, и зашто јако, али јако не воле. Људи увелико пишу поезију, песме објављују јавно, тугујући у потаји што им вероватно нико исте, за живота, неће објавити, и поезијом такође говоре о томе шта воле, о љубави, али и о томе шта не воле, или шта јако, јако не воле.

Лично мислим, да је управо у тој слободи, у слободи изражавања у писаној форми, и посебан феномен који се зове Фејсбук.
И, онда, као рак рана ове слободе, јавља се и ствара афера око Радомира Почуче.
Не познајем лично господина Почучу. И никада, вероватно, га не бих ни упознао да се игром случаја нисмо сусрели, управо овде, на Фејсбуку. Повод је био давање пијетета арнаутским „жртвама“ од стране тзв. НВО „жене у црном“, и то на дан који је одређен да Србија и Срби одају почаст жртвама фашистичког НАТО бомбардовања, почаст свим убијеним током бомбардовања СР Југославије, 24. марта 2014. године.

На тај дан, увек се осврнем, па и на сопственон профилу, на недужне жртве, са сузама и посебном тугом, на угашени живот Милице Ракић, на угљенисане жртве бомбардованог аутобуса, на рушевине мојих градова, на мостове мог Новог Сада, сетим се лепотице Љиљане Жикић-Карађорђевић, српског добровољца, која је погинула првог априла, и чију успомену на њено родољубље, осим мене, чува њено шесторо деце.

Сетим се и моје родбине са Косова и Метохије, многобројне и умножене од пре Косовске битке до данас. Сетим, јер их је НАТО бомбама растерао тако, да половини родбине ни трага нема од тада. Сетим се и моје браће, Дојчина, убијеног из заседе арнаутске последњег дана бомбардовања, или Томислава који је подлегао ранама када су га арнаути избацивали из стана у Приштини. Сетим се и мојих најмилијих којима је на поклон донет канцер од истих злотвора којима сада, видим, хрлимо…

И онда, у тој тузи, појављују се „жене у црном“ са онаквим „перформансом“ који само иритира, изазива мржњу и бол, који свакога нормалног, а не мора бити ни патриота ни родољуб, излуђује или у најмању руку прозива на нелагодност.
Та појава је управо кажњива по Закону, јер „перформанс“ јесте јавно објављивање идеје, а идеја којом се подстиче дискриминација (у овом случају српских жртава), мржња усмерена према припадницима нације (у овом случају српске) је идеја о величању „туђих“ непријатељских жртава (у овом случају шиптарских) у сред Београда, који представља српску престоницу (члан 38. Закона). Наравно, да све наведено изазива и гнев, па и мржњу, па и реакцију. И нико од прозваних или званичника, не реагује.

Реаговао је Радомир. Исто или слично размишљање су имали многи на „његовом“ зиду Фејсбука, ја сам добио повод да имам пријатеља, не ФБ истомишљеника. Сећам се и шта је рекао (написао): „Ово није смело да се догоди…“
И… да такве појаве заслужују батине. Као и мало, безобразно дете, када нешто, стварно, засере. А, то јесте било то. Тај, перформанс. И мене су погодиле слике испред споменика „код коња“. Остали дописници су били далеко суровији у својим коментарима…
Али требало је наћи жртву за наук другима. И санкционисати…Али, пажљиво, све по Закону… И променити свест људи… Да не смеју да се зајебавају на рачун „женских у црном“, Наташе Кандић, на рачун страних налогодаваца, на рачун сопствене слободе……

Позван је на разговор и експресно ухапшен. А Шарић је хапшен неколико година. Какав ће бити епилог, можемо да наслутимо. Лично мислим да ће морати да му нађу још „понешто“. Но, то ћемо видети, тек…

Дакле, као што Срби добро знају: „Власт је власт, било Српска било Турска“.
Сваки мислећи Србин протестује у себи због овога. Све више – не сме да каже. Страх је моћна ствар и свака кураж се затире.

Шта ће бити резиме? Хоће ли Срби након овога променити свест?
Хоће ли преко ноћи заволети своје НАТО крвнике као што су их већ заволеле девојчице, сликајући се под рекламом „МИ ВОЛИМО НАТО“ уместо да певају у неком хору, на пример?
Хоће ли доживети променом свести накнадну срећу схвативши да нам је НАТО учинио велику услугу да се препородимо (као што излете из неких „компетентних“ уста ових дана)?
Хоће ли престати да воле саме себе и обожавају Тачија, и остале зликовце?
Хоће ли престати да на „фејсу“ пишу „непримерене коментаре“ на рачун ППВ Вучића? Или било кога другог, јер немају другог места то да кажу?
Хоће ли преко ноћи заволети хомосексуалце, које смо до јуче звали педерима?
Хоће ли заволети нагло Европу која свој крај ни не назире у појавама озакоњивања педофилије или сексуалног односа са животињама?
Хоће ли почети, коначно, да мрзе Русе и остале словенске народе?
Хоће ли се потентни Срби окренути са симпатијама „женама у црном“ које величају арнаутске жртве?
Хоће ли Срби схватити да треба да одгајају поколења чији ће врх одгоја бити да на мобилном упуте поруку: „Екрем до победе“?
Хоће ли се Срби, коначно, расрбити????

ЈА НЕЋУ. И ЗАТО, НАЈОШТРИЈЕ ПРОТЕСТВУЈЕМ.

Драган Пајантић
7. април 2014.