Ђеду

Ђурђина Турковић

Сјеђели смо сатима крај бунара,
на оним шљивовим крљама.
Причајући ми, често би додао
“ја сам стара комуњара“,
али ипак си ме учио црквеним пјесмама.
Онај престари орах, што нам је хлад правио,
знао је да си неимар мог ђетињег осмјеха.
Када би отишао негђе,
на сокаку сам те чекала,
вирећи иза плота јер ни секунде нијесам
могла без тебе.
А онда би ми се посветио,
као да имаш само мене,
једино унуче,
а не још десет.
Ево ме сада,
мислим на тебе…
Никада не одлучих а да не
преиспитам себе:
Шта ли би ми сада ђед рек’о?
И урадим шта могу,
само да не издам тебе.
Родитељу мој!
Печату моје среће.
Зар мислиш да одрастањем, не мислим на тебе?
Никада као сада,
јер схватам што си ми причао
и за шта си ме припремао све оне године.