ДЕШАВА СЕ...

Мишa Ђурковић: Србија – нон-стоп ријалити


Ако се овако настави, Србија ће врло брзо остати без иједне структурисане релевантне партије

03.04.2014. ПОЛИТИКА, пише: Миша Ђурковић

Чињеница да је једна изборна листа 16. марта освојила скоро половину гласова и добила скоро две трећине посланичких места јесте нешто што је мало ко могао да очекује после 2000. године. На нивоу политичке технике то јесте резултат вредан поштовања. Но ако се загребе испод тога и постави логично питање каквим је квалитетом СНС заслужио ово поверење, отварају се неке веома зaбрињавајуће перспективе.

Ни у једној области не може се уочити побољшање квалитета живота или било шта што личи на изградњу институција, изградњу пословног амбијента, креирање образовних потенцијала, слободних медија или било шта слично. Не постоји ни наговештај било каквих реформи о чему је из прве руке сведочио дојучерашњи министар привреде. Штавише, једна од тајни успеха СНС-а јесте масовно запошљавање десетина хиљада својих кадрова у јавна предузећа и у органе општинске самоуправе тамо где они освоје власт. Статистички подаци о стању економије говоре о драматичном расту јавног дуга и чини се да је оцена Светске банке да Србији за мање од годину дана прети грчки сценарио најбоље објашњење зашто смо имали превремене изборе.

Ако сте имали министре који не знају разлику између 10 милијарди и 10.000 милијарди, онда није ни чудо што долазите у такву ситуацију. Али Вучић је, с друге стране, фантастично радио оно што му најбоље иде од руке: уништавао је све политичке противнике и све потенцијалне тачке отпора. За разлику од Тадића, он је прихватио и у великој мери спровео захтеве странаца да се хапсе и финансијски подривају српски пословни кругови. Од тога је преко својих таблоида и њему блиске таблоидне телевизије направио вишемесечни популистички спектакл у коме је осиромашени народ могао да ужива гледајући озлоглашене богаташе у затвору. Прави државник би, међутим, мање бринуо како да себи зида рејтинг хапшењем тајкуна, а више како да помогне српском бизнису да преживи. Може се то нама свидети или не, али ниједна економија која претендује да избегне колонијални статус не може да преживи без озбиљних домаћих пословних људи. Сада се иде ка томе да не преостане ниједан такав.

Погледајмо како изгледа партијска сцена после две године његове владавине обележене хапшењима. Србија је до пре две године имала две озбиљне политичке партије које су са свим својим проблемима и контроверзним наслеђем ипак биле организације са озбиљном инфраструктуром. Сав политички рад ППВ-а усмерен је управо ка уништавању те две странке. Од два његова таблоида један је водио политику линча против Демократске странке, а други све време нападао СПС. Кад сви напади на ДС, који су укључивали и систематско хапшење њених финансијера и људи који су унутар странке бринули о финансијама, нису успели да је оборе испод 10 одсто подршке бирача, на крају је уз директну помоћ власти она и поцепана.

Одмах после избора кренуо је систематски талас напада на коалицију СПС–ПУПС–ЈС. Не само да је доведен Шарић, од кога се очекује да буде џокер против Дачића, већ је одједном отворен читав низ афера који, врло занимљиво, пре свега гађа ПУПС. Обавештени тврде да ПУПС мора да лети из владе, јер се сматра главном препреком за будуће резање пензија. Одмах након тога су изнети нови детаљи о убиствима из деведесетих за које је наводно откривено да их је Милошевић директно наручивао. Све то има само функцију додатног блаћења СПС-а и обарања цене за улазак ове партије у будућу владајућу коалицију. Помиње се чак и сценарио да се и ова партија, слично као и ДС, поцепа.

Дакле, у овом тренутку на партијској сцени постоји један популистички покрет (јер СНС није структурисана странка) и остаци од две партије које власт и даље уништава. Ако се овако настави, Србија ће врло брзо остати без иједне структурисане релевантне партије. Не знам да ли код ових што су заслепљени огромном влашћу која им је пала у крило постоји икаква свест шта то значи. Има ли неко свест о томе да оних 15 до 20 одсто људи са евроскептичне деснице који немају своје представнике у парламенту и јавном животу морају да нађу неки простор за свој глас или ће се сутра излити на улице? Ако не постоје институције и не постоји јавни и медијски простор да људи своје погледе и интересе искажу кроз институционалну борбу, политика неће умрети већ може да се пресели на улице и радикализује.

Јасно је да СНС нема визију, кадровске потенцијале и способност да нешто реформише и изгради. Чињеница да Вучић максимално одлаже формирање владе јасно говори да ћемо имати исту политику замајавања, перманентног ванредног стања у коме се јавности искључиво бацају медијске коске којима се одвлачи пажња од најважнијих питања. Политика ће и даље бити једна врста ,,Фарме”, перманентног ријалитија у коме се стално распреда о хапшењима, убиствима, корупцији итд. Немојмо да нас изненади ако до краја године будемо имали још једне, макар покрајинске изборе, па следеће године нову реконструкцију, па онда локалне изборе 2016 итд. СНС ће попут набујале матице наставити да чисти све што је до сада како-тако направљено. Но, бојим се да ће, кад се једног дана та вода са својом медијском маглом повуче, иза тога остати само пустош.

Виши научни сарадник, Институт за европске студије

Миша Ђурковић
објављено: 03.04.2014.