…

ПРВИ ПУТ НА YouTube – КОСМЕТСКЕ ЖРТВЕ: Обилић,17.март 2004.

Извор: Срби на окуп

Пре 10 година 17. и 18 марта 2004. године на простору наше јужне покрајине Косово и Метохија се одиграла још једна историјска драма. Срби су, по ко зна који пут, преживели прогон са свете српске земље. Шиптари су искористили присуство неспособних међународних снага и решили да уклоне, не само Србе који су остали у енклавама након бомбардовања и повлачења српске војске и полиције, већ да затру и материјала обележја нашег вишевековног живота на Косову и Метохији.

За два дана спаљено је 35 манастира и цркава, девастирана су гробља и све што има предзнак „српски“. У том дивљању уништен је и српски део Обилића који сем имена више ништа српско нема. Ово је један кратки филм који нас подсећа на страдање српског народа на српској Голготи, Косову и Метохији.

***

КиМ Цвејић
17.03.2014

Е народе српски, док један део становништва слави што ће и званично постати вазали Брисела и Вашингтона, а други жали што они нису ти који ће се хвалити да су вазали горе поменутих, а и једни и други заборавише на погром који се догодио на данашњи дан на Косову и Метохији и то све под патронатом оних коме половина житеља Србије хрли у загрљај.

Ова данашња ситуација помало подсећа на ону од пре 1389. године и косовске битке. Тада је кнез Лазар добио ултиматум и знамо како је одговорио и како га данас, као светитеља прослављамо. А шта раде српски великаши данас? И они су добили ултиматум, али се одрекоше Бога и православља и Српске историје и Светог кнеза Лазара и косовских мученика и Кајмакчалана и Јасеновца и Милана Тепића и недужних жртава НАТО бомбардовања и одведоше Србију у загрљај нашим крвницима.

Ове данашње „Српске вође“ завршиће на сметлишту историје, али њихово погубно деловање дуго ће се памтити.
Сада више, као народ, немамо ништа. Уништили су све чиме смо се поносили: Свето Косово предадоше или продадоше, војска нам постаје топовско месо у акцијама „међународних мисија“, Цркву нам разни Иринеји и њихови послушници одведоше архијеретику папи, породица готово да и не постоји, пропагирају разне облике развратног понашања и то све увијено у целофан на коме пише „Људска права“.

Али кажу какав народ таква и власт. Чини ми се, када се осврнем иза себе и погледам како безбожнички живимо, да смо све ово и заслужили. Како радили тако нам и Бог дао.

***

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ – ЗЛОЧИН НАД СРБИМА КОЈИ САМИ СРБИ ЗАТАШКАВАЈУ. ЗАШТО?
А, ШТА МИ ТО ДАНАС РАДИМО – 17. МАРТА 2014.?
ЗАБОРАВИЛИ СМО НА ОВУ СТРАХОТУ И РАЗМИШЉАМО ИСКЉУЧИВО О РЕЗУЛТАТИМА ГЛАСАЊА (НАМЕРНО НАМЕШТЕНОГ НА ОВАЈ ДАТУМ – ДА БИ СЕ ПОГРОМ ПОЛАКО У СРБСКОМ НАРОДУ ЗАБОРАВИО).

НАРОДЕ СРБСКИ, СРАМОТО! НАРОДЕ СРБСКИ, ИЗДАДЕ САМ СЕБЕ! НАРОДЕ СРБСКИ, ИЗДАДЕ СВЕТОГ САВУ, СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА! НАРОДЕ ПРАВОСЛАВНИ СРБСКИ, ИЗДАДЕ БОГА, ИЗДАДЕ ВЕРУ СВОЈУ! КРАТКО ТИ ЈЕ ПАМЋЕЊЕ, НАРОДЕ СРБСКИ!

Слике мартовског погрома који се одвијао пред очима 20 000 НАТО војника остаће примери најгорег етничког и верског насиља који се одиграо пред очима међународне заједнице.

За само два дана дивљања албанских терориста:

– погинуло је осморо Срба;
– из србских домова протерано је више од 4000 људи;
– етнички очишћено 6 градова и 9 села;.
– порушено, запаљено или тешко оштећено више од 900 србских кућа, 10 школа и домова здравља;
– срушено је, запаљено или тешко оштећено 35 србских светиња, од тога 18 споменика од посебног културног и историјског значаја.

Повод за погром била је оптужба косовских и појединих западних медија да су Срби одговорни за утапање тројице албанских дечака из села Чабра на северу Покрајине. Званична истрага и извештај УНМИК полиције негирали су ове тврдње.

Савет безбедности, Уједињене нације, Европска унија, САД и НАТО осудили су насиље над Србима као етничко чишћење.
Пожар албанског насиља букнуо је у јужној Митровици 17. марта око поднева, одакле су кренули напади на Србе у северном делу града. У поподневним сатима погрома пале су и прве жртве.

Истог дана строго контролисани и координирани напади прерасли су у стихију, на удару се нашле Чаглавица, србске породице у Приштини, србска села око Липљана, Гњилане, Урошевац, Ђаковица, Призрен.

Посебна мета напада Албанаца било је културно наслеђе и градитељска баштина србског народа у овим местима. Запаљена је црква Светог Николе у Приштини. Готово у потпуности су спаљени и конаци манастира Свети Архангели. У Призрену су изгореле цркве Богородица Љевишка из XIII и Светог Ђорђа из XVI века. Уништена је и призренска Богословија, епископско светиште, оскрнављена србска гробља. Није поштеђен ни манастир Девич код Србице, као ни гробница Светог Јоаникија Девичког у овој средњовековној светињи.

У црквама је нестало или оштећено више од 10 000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, али и књиге крштених, венчаних и умрлих које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.

Албански терор настављен је и 18. марта. Тога дана спаљено је Косово Поље, србски домови у Обилићу, Племетини код Вучитрна, село Свињаре надомак Косовске Митровице, а у селу Бјело Поље код Пећи запаљено је свих 28 повратничких кућа и парохијски дом. У Косовској Митровици горео је и стогодишњи храм Светог Саве, а и свештеници су остали без својих домова.

Ни васкршње сузе, ни песма чланова црквеног хора Нушић из Косовске Митровице не зацељују ране на светињама и душама. Не постоји место у свету ни историјски моменат у времену да је један народ толико светиња изгубио за само два дана.

Србске породице које су успеле да избегну најгоре, спас су потражиле у касарнама међународне војске.
Највећи број Срба уточиште је нашао у безбеднијим србаким срединама на Косову и Метохији, а неки и у централној Србији.