ФБР превод

Карактеристике руског осмеха…


Карактеристике руског осмеха

Јосиф Стерњин
Превод Јадранка Дубак

Велику националну разноврсност има руски осмех – он практично има апсолутно другачију, да не кажемо, супротну функцију од осмеха у европским земљама.

Руси су, са европске тачке гледишта мрачан, суморан, неосмехнут народ. То се везује за феномен уобичајене руске неосмехнутости, која се посматра као најјача и национално најспецифичнија особина руског невербалног понашања и комуникације у целини.

0bf35c1419e341f68795ac9cf89219bd

Издвојићемо специфичне националне карактеристике руског осмеха.

1. Руски осмех (према норми) изводи се само уснама, овлаш и ретко се може видети горњи ред зуба; показивање горњих и доњих зуба, како то чине Американци, у руској култури се доживљава као непријатно, вулгарно. Такав осмех назива се кежење, ткзв. „коњски“ осмех.

2. Осмех у комуникацији међу Русима не спада у знаке учтивости и пристојности.
Осмех, који карактерише америчку, енглеску, немачку комуникацију и њихово понашање у друштву је пре свега знак пристојности, због тога је обавезујући при поздрављању, у току учтивог разговора. Руски писци су, и то не једанпут, истицали разлику између руског и америчког осмеха, говорећи да је амерички осмех чудан и извештачен са становишта руског човека. Максим Горки је писао да на америчким лицима пре свега видиш зубе. Сатиричар Михаил Задорнов назвао је амерички осмех хроничним, а Михаил Жванецки је писао да се Американци смеју, као да су на струју.

На Западу осмех при поздрављању пре свега означава учтивост. Што се особа више осмехује приликом сусрета, што је љубазнија у том тренутку, тиме исказује више учтивости према саговорнику у датој комуникацијској ситуацији. Осмех у току дијалога такође сугерише учтивост, као и то да учесници разговора пажљиво слушају један другог. Осмехивње особа, запослених у разним услужним делатностима на Западу (и на Истоку) такође има функцију исказивања учтивости. Упореди кинеску пословицу: Ко не уме да се смеје, тај нека не отвара радњу. У Јапану, у великим робним кућама девојке стоје крај покретних степеница осмехујући и клањајући се сваком купцу, који стане на њих – 2500 осмеха и наклона дневно.

Смисао учтивог осмеха код неких култура служи да сачува саговорника од горчине коју би код њега изазвала нека прича. Тако, Иља Еренбург у својим успоменама прича о Кинезу, који је са осмехом саопштио како му је умрла жена. А овај пристојни, учтиви осмех, како пише Еренбург, значио је „ви не морате да се растужите, то је само моја несрећа“.

У руској култури комуникације и понашања осмех „из учтивости“ или „због пристојности“ просто није уобичајен, напротив, према осмеху из чисте пристојности руски човек се односи опрезно или чак непријатељски. Руска фраза „он се смеје из пристојности“ садржи негативну конотацију и неодобравање у односу на саговорника.

Стални учтиви осмех Руси зову „дежурни осмех“ и сматра се за лошу особину, манифестацију неискрености, затворености, као скривање искрених осећања. „Склоните дежурни осмех“, говорили су Рускињи, наставници енглеског језика у Вороњежу, која све време, на амерички начин, није скидала „осмех са лица“.

3. Комуникација код Руса не подразумева осмехивање непознатим особама.
Осмех у међусобној комуникацији приличи углавном познаницима. Управо због овога продавачице се не осмехују муштеријама, јер их не познају. Познанику ће се продавачица осмехнути.

4. Код Руса није уобичајено да се на осмех одговори осмехом. Један Американац је уочи перестројке писао у „Известији“: „Због чега од цариника који проверава наше пасоше и осмехујемо му се, никад не добијемо узвратни осмех. Кад сретнемо на улици руске људе ми им се осмехнемо, а они нам никад тако не узврате“. Ово је запажање тачно: ако се руском човеку осмехнула непозната особа, то ће га натерати да нађе разлог због чега се особа смеје, пре него што ће га подстаћи да учини исто.

Осмех непознате особе код Руса најчешће неће изазвати осмех на његовом лицу, већ се то пре доживљава као позив да се ступи у контакт, позив за разговор.

5. У руској култури комуникације није прихватљиво осмехнути се особи, ако су вам се погледи случано срели. Американци се у таквим случајевима осмехну, а код Руса је, напротив, уобичајеније да скрену поглед. Код Руса, такође, осмех није обавезан док заједно посматрају малу децу или домаће животиње, док је код Американаца то прихватљиво, код Руса није.

6. Осмех код Руса је знак личне симпатије према особи. Руски осмех, особи којој је упућен, изражава то да се осмехнути човек односи према њој са личном симпатијом. Осмех исказује сопствено расположење. Због тога се осмехујемо само познаницима, јер према непознатој особи немамо лични став. Управо због овога реакција на осмех непознатог човека може бити: „Да ли се ми познајемо?“

OLsgAcoFXEs

7. Руси немају обичај да се осмехују приликом извршавања службених обавеза, при обављању било каквог озбиљног посла. Рецимо, цариници се не осмехују, јер су заузети озбиљним послом. Продавци, келнери, такође. Ово је јединствена карактеристика руског осмеха. У Чејз Менхетн Банци стоји натпис: «Ако вам се наш службеник није осмехнуо, пријавите то вратару, добићете долар од њега». У руским условима сличан натпис би се доживео као шала.
Није уобичајено ни то да се деца на часовима смеју. Одрасли Руси уче децу: не смешкај се, у школи буди озбиљан, и у току припреме за час, и кад с тобом разговара одрасла особа. Једно од најраспрострањенијих примедби руских учитеља је: Шта се смејеш, пиши.
Осмех услужног особља при обављању службених обавеза никад није постојао у Русији – различите врсте помоћника, продавци, келнери, слуге – били су учтиви, предусретљиви, али се никад нису осмехивали. Осмех у овој врсти делатности треба поставити на ниво професионалног захтева, сам се неће појавити.

8. Руски осмех се доживљава као искрени израз доброг расположења или симпатије према саговорнику и мора бити само искрен. У руској комуникацијској свести постоји императив: осмех мора да буде искрени одраз доброг расположења и добрих међусобних односа. Да би имао право на осмех треба се заиста добро односити према сабеседнику или се бар у одређеном тренутку добро осећати.

9. Осмех код руског човека мора да има добар повод, који је познат саговорницима, и тек тад особа у очима своје околине има право на осмех. Ако руском човеку није разумљив разлог смеха, то може код њега да изазове озбиљну забринутост, те разлог за смех тражи објашњење.
Тако је једна продавачица доспела на психијатријску клинику: «нешто ми се директор осмехује, вероватно се појавио мањак»; професорка више школе се својевремено жалила партијском комитету на ректора факултета – «руга ми се, стално се осмехује, кад се сретнемо».
У руском језику постоји изванредна узречица, коју нећете наћи у другим језицима – «Безразложни смех је знак будаластог човека» (примпрев. наше: смеје се к’о луд на брашно). Логику ове узречице не могу да разумеју људи западног начина размишљања. Извесни немачки професор, коме су објаснили смисао ове узречице (уколико се човек безразложно смеје, није чисте главе), никако није могао то да схвати и све се питао: «Због чега из једног проистиче друго?»

10. Разлог за осмех и смех мора да буде јасан, разумљив околини.
Уколико разлог није јасан или га околина сматра недовољно убедљивим, саговорници могу да престану да се смеју, уз примедбу: «Што се смејеш?». Тако је једну Американку, која је по навици ходала са осмехом на лицу, 1991. године у Лењинграду, непозната старица ухватила за рукав и узвикнула: «Што се цериш?» Американка је била додатно шокирана јер у свом џепном речнику није нашла превод ове речи.

Као најбољи (и фактично једини) разлог за осмех у међусобном општењу код Руса сматра се текућа материјална ситуација особе која се смеје.

На позив-девизу Дејла Карнегија «Осмехујте се» код руске публике ћете чути одговор: «Чему да се смејем? Нема пара, само проблеми, а ви још кажете – смејте се». Пада у очи употреба заменице чему: доживљај осмеха у руској свести фактички значи да он мора бити упућен некоме, у њему не види комуникацијски смисао, доживљава га као рефлексију, симптоматички сигнал доброг расположења, које је условљено добром материјалном ситуацијом.

11. Култура руске комуникације није прихватила осмехивање као начин подизања расположења саговорника, да би му било пријатније, да би га подржали; није прихваћено осмехивање ни са циљем или ради бодрења сопствене храбрости – свих ових функција у руском осмеху практично нема. Уколико особа није добро расположена, руски се човек практично неће осмехивати.
У јапанском документарном филму о присилном слетању авиона види се како се стјуардеса осмехује путницима непосредно пре принудног слетања, а како се након слетања онесвешћује и хистерише – испунила је свој професионални дуг, умирила је путнике.
Јавно мнење у Русији у одређеној мери осуђује осмех ради подизања расположења; «муж је оставио, а она се смеје», «има седморо деце, а она иде и смеје се» и тд.: све ово је осуда осмеха жене која се труди да се не преда у тешкој ситуацији.

12. У руској свести осмех као да тражи додатно време да би се «десио». Он се посматра као некакав самостални комуникацијски чин, он је сам по себи у већини случајева сувишан. Упореди руску пословицу: време је за посао, ако га претекне и за забаву.
Учитељи веома често критикују децу речима: «Касније ћеш се смејати, сад ради».
Својевремено је Аркадије Рајкин у сатиричној форми указао на сличан проблем: «Треба се смејати само у специјалним местима која су за то одређена!».

13. Према мишљењу околине осмех мора да буде уместан, мора да одговара комуникацијској ситуацији. Већина стандардних комуникацијских ситуација не допушта осмех приликом комуницирања. Није дозвољено смејати се у напетој ситуацији – «коме је до смеха». Није дозвољено смејати се ако су поред тебе људи за које знаш да имају озбиљан проблем – неко је болестан, забринут над личним проблемима итд.

56064_original

14. Осмех у званичним друштвеним ситуацијама подцртава добро расположење и дружељубивост. Енглези се чуде како се Руси све време осмехују кад се нађу у некој званичној ситуацији (Броснах, с. 77). Али управо се у таквим јавним ситуацијама руски човек труди да задржи осмех. У друштву је осмех знак обостране добронамерности и заједничког пријатног провођења времена, кад су се, ето, људи срели, свима треба да је пријатно, а то значи – весело.

15. Код Руса нема јасне разлике између осмеха и смеха, те се у пракси ове појаве изједначавају, поистовећују. Упореди реплику учитеља ђацима који се смеју: «Какав је то смех? Ништа смешно нисам рекао!» За људе који се смеју у Русији се често каже: «Не разумем, шта је ту смешно!» или «Зар сам нешто смешно рекао?».

Ово су карактеристике руског осмеха.

Занимљиво, глагол смејати има општесловенски корен и одговарајуће облике и у индоевропском: лат. Smietis – смејати се, санскр. Smayaty – осмехивати се; али је у руском језику овај корен дао глагол смејати се, а не осмехивати се. Осмехивати се је нешто посебно, код Руса је оно изведено од речи осмех (лыбать – улыбаться, усмехаться).

Стадардна неосмехнутост код руског човека (управо неосмехивање, а не суморан, мрачан изглед – јер су Руси у већини весели, оштроумни људи који воле живот) има подршку и у руском фолклору, где налазимо много узречица и пословица «против» смеха и шала.

 

 

1 reply »