Србијом данас лебди најелементарнија политичка подела – на оне који разумеју шта нас може снаћи и оне који појма немају

07.03.2014. Нови Стандард

1.

Практично без испаљеног метка, Украјина се као држава распала. Пре него се посветимо питању ко би следећи требало да се припреми за то исто, било би добро – због онога што ће се догађати у Србији – одредити када се то тачно догодило. Да ли оног часа кад је, први пут од распада Совјетског Савеза, заиста покушала да функционише као држава, односно кад је Јанукович одбио Брисел, верујући да и он и његова земља имају снаге да направе избор? Да ли онда кад је Мајдан на површину извукао духове дубоких украјинских подела? Или онда кад се на Криму и у источним градовима појавила сила која је могла да парира, демонстрирајући сву кртост Украјине?

Распад Украјине, међутим, више је у његовом узроку него у времену кад се догодио. Јер Украјина само је прва и највећа у низу вештачких сателитских држава насталих као плен хладноратовског финала, са прецизно одређеним задацима и сврхом. Не, наравно, није се та сврха потрошила, као што се почетком 90-тих потрошила сврха Југославије. Ради се о томе да је таква Украјина могла да функционише само на хоризонту једне силе, па је појава друге на истоку неизбежно створила отпор и, под притиском два вектора различитог смера, пуцање је било једино логично. Притом, Украјина је земља од скоро 50 милиона становника, не тако рђаве индустрије и великог пољопривредног потенцијала. Речју, чему могу да се надају једна Молдавија, једна Босна и Херцеговина, Македонија и остале вештачке постхладноратовске државе? Чему, кад се појави други вектор, може да се нада Србија, која није вештачка држава, али све више јесте сателитска.

2.

На ужас Запада, Путин је објавио крај тог пројекта постхладноратовских сателитских држава и, док се слонови туку у Украјини, тресе се све од Азербејџана и Туркменстана до Босне, Црне Горе и Албаније. Тресе се утолико више што је Украјинска криза дошла прерано, преко реда, што се најбоље види по томе како је у мањој мери открила снагу Америке и Русије, а у много већој њихове слабости. Показала је како Вашингтон, колико год моћан да изазове кризу, није у стању да стабилизује било шта. Враћајући се уназад, ако то већ није било могуће са Босном будући дубоко изнутра подељеној, зар сили која је на леђима изнела Маршалов план није било могуће да од малог готово моноетничког Косова направи територију која ће бар на површини напредовати и коју ће медијски експлоатисати како су експлоатисали Западну Немачку током хладног рата. Очигледно није, свет се вратио у опасно време кад су силе историје јаче од руку које мисле да их стварају.

Русија је, са друге стране, показала веома узак арсенал средстава којима може да парира. Иако и сама у проблемима, то је била економија, то је било ванредно државничко умеће Владимира Путина, и то је, наравно, руско оружје. О чему је овде реч, видећемо већ после неколико месеци, кад се покаже колико Крим дневно кошта Москву и кад та цифра претекне цену све оне меке моћи, укључујући и мајданске снајперисте, коју је у Кијеву показао Вашингтон.

Ето разлога зашто са Украјином не може остати на овоме како је сад иако није ван памети да би се и Путин и Обама данас, кад би само могли, вратили на стање од пре Евромајдана. Али ниједна страна не може да остане на садашњим позицијама, што значи да нас чека даље убрзавање процеса. Вашингтон не може да престане са дестабилизовањем Русије, у Доњецку, у Одеси, па и у самој Москви, затим у Берлину, лондонском Ситију, па у Кишињеву, Софији и – будимо реални – Београду. Јер све му је то могућније, лакше и јефтиније него да економијом убеђује Кијевљане како су изабрали праву страну историје.

Путин, који је успешно проводио кутузовљевску тактику чекања и избегавања отвореног сукоба, исцрпљујући противника, такође је суочен са убрзањем, кад би се све то могло показати недовољним. Зато неће моћи да ужива са Кримом у џепу, мораће да штити Доњецк и Дњепропетровск, мораће да пређе Дњепар и закуца се у Одеси, најисточнијој тачки Балканског полуострва. Без тога су му везане руке не само у Молдавији, Придњестровљу већ и на целом Балкану, који му значи и Јужни ток. Затим, оне ствари које би Путин у самој Москви урадио за годину или три, укључујући и последњи чин чишћења сопствене околине, мораће после Украјине вероватно одмах, са свим ризицима које то носи. Његове слабости у Београду – а оне нису мање од оних у јучерашњем Кијеву, такође чекају свој ред.

3.

Да је само знао за поруке које му пред врата наноси Украјина, не верујем да би Вучић толико инсистирао на изборима. Овако, остаје му да анализира Јануковичев случај и, наравно, да закључи како овај није пропао зато што није био довољно вешт, већ зато што су се у једном тренутку затегла сва ужад, са свих страна, одавно намакнута на његов врат. Наравно, Јанукович је платио цену своје лакомислености, али не оне од 21. фебруара, кад је потписао споразум са опозицијом и европском тројком, већ оне кад је слагао своје рачуне у западним банкама и кад се са својим домаћинима будаласто смешкао по Бриселу, пун вере како је Украјина толико важна тампон-држава да нико неће дозволити да пропадне. Тек, мало је те ужади на Јануковичевом врату, која већ нису постављена на Вучићев. Једно од њих, најновије, је арапска милијарда, да се не лажемо, веома повољно добијена, али не као резултат беневоленције нашег шеика, већ као политичка инвестиција са Запада, чији задатак је да од Вучића под притиском не створи политичког десперадоса, који би на свашта могао да помисли.

4.

Захтеви који ће после избора бити постављени пред Вучића неће више укључивати фактор времена, јер времена превише није било ни пре Украјине, а сад га нема нимало. То значи да ће ти захтеви бити брутално јасни, да ће морати да се испуњавају јуче и да ће, опет због недостатка времена, одмах укључивати и казну за неизвршење. Са друге стране, Русима је очи у очи, обећао Јужни ток, а свако ко мисли да је њихова широка совенска душа у прилици да прашта нека себи врати Путинов украјински филм и нека гледа шта ће наредних недеља да ради код куће.

Наравно, и Вучић и свако ко има три чисте зна да би – ако би се ујутро пробудио, рекао да неће у ЕУ и заиграо са Русима – имао грађански рат, у коме би српских евромајдановаца било мање, али би, као у Кијеву, били организованији и брже би потезали, и то из оружја задуженог за недајбоже ако Пети октобар крене наопако, које никад нису раздужили. Истовремено, Украјина је Србији потрошила време за благе заокрете, они једва да су још могући.

5.

Дакле, до сада је питање преиспитивања српске геополитичке парадигме могло да се сведе на питање колико Србија још може економски да издржи. Паметан одговор на то питање није био тек у сабирању цифара, које већ дуго говоре да не може дуго, него се крио и у стварима менталитета, међусобне солидарности грађана и другим неекономским критеријумима. А они су говорили да може много дуже него што бројеви кажу. Овај пут, међутим, после Украјине, политичко време цури брже од економског, јер, ако је иста та Украјина у спиралу убрзања убацила Москву и Вашингтон, како да не убаци Србију.

6.

Отуда, свака патриотска политика данас неће бити у првом реду ствар срца, како се то овде често тумачи, већ пре свега ствар интелигенције и могућности захватања широке слике. Јер, да се води пробриселска политика, интелигенција није пресудна, већ само способност да се прогута што се не гута и да се не поврати, наравно, задржавајући осмех на лицу. Тупав и интелигентан политички европејац једва да су се разликовали. Са друге стране, време је кад тупаве патриоте производе штету несразмерну користи коју могу да произведу интелигентни.

Императив у времену које долази биће заустављање пропадања, али само такво које се неће платити ценом унутрашњег сукоба. Иако у неким другим ситуацијама можда и могуће, у данашњој је илузорно градити идеју о било каквом опоравку отварањем старих рана. Нема много могућности да се то избегне, али једна од њих јесте грађење националне јавности, слободољубиве, интелигентне и широке, која разуме да интерес за њом нема само корпус њихових политичких истомишљеника, већ свих који имају страх од онога што долази и интерес за било какву будућност.

7.

То значи да нам неговање и заоштравање унутрашњег политичког сукоба, без обзира да ли то радимо из глупости, из уверења или користи, неће донети ништа добро, чак и кад смо сасвим у праву, чак и ако смо физички и бројчано јачи. Можда се сад више да изградити на чињеници да и Воја Коштуница и Чеда Јовановић данас искрено страхују од будућности, иако сваки из својих разлога и на свој начин. Наравно, то не значи да очекујем како ће њих двојица јахати скупа, нити бих им то сугерисао, али да ће у најбољем интересу земље наредних месеци тачке сагласности тражити и они који не би скупа чекали аутобус, у то једва да сумњам. Јер од ових и оних политичких опција, па и ових и оних моралних прилика, данас над Србијом лебди још елементарнија подела – на оне који разумеју шта нас може снаћи и оне који појма немају. Јер крај концепта сателитских држава, започет Украјином, прети нам тектонским померањима можда не мањим од оних из 90-тих.