Милан Смиљанић: ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД (документарни филм о Косовској Митровици)

КОНАЧНО: Сутра у 22 часа на ТВ НОВА – „ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД“ (документарни филм о Косовској Митровици) и то емитовање филма најавио је сам аутор Милан Смиљанић. И то је разлог да се подсетимо раније објављеног текста о овом документарцу и позовемо све наше читаоце да га погледају.

****
Косово и Метохија је културна, духовна и државотворна колевка СРБСТВА. То је записано у прошлости, а хвала Господу, ево и младе генерације записују Косово и Метохију као свој животни корак у остварењу и спознаји своје личности, усавршавању свога знања и унапређењу науке којом се баве. Овај пут поштованим читаоцима СРБског ФБРепортера представљамо филм „ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД“ младог редитеља Милана Смиљанића, студента четврте године филмске режије на Факултету драмских уметности у Београду, који је за тему свог филма одабрао живот људи у Косовској Митровици данас…

03.05.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

Одавде нема назад – портрет северне Косовске Митровице

Филмски центар Србије:

*Како другачије завршити рат и цео век несугласица, него поделом једног града? У времену великих разрешења, када се долази у позицију одакле нема назад, свакодневница житеља Косовске Митровице добија нову димензију. Негде између политичких превирања и сталне егзистенцијалне угрожености, живот обичних људи постаје готово ексклузиван: глумци, плесачи, музичари, лекари и други становници града у овом дирљивом колажном портрету града откривају свој свет, истовремено толико сличан и толико различит од света и живота људи у другим градовима у Србији.

Овај документарни филм имао је премијеру у пуном Дому културе општине Звечан, а приказан је на Међународном фестивалу документарног филма BELDOCS, 27. априла ове године, и Смиљанићево је друго филмско остварење.

Упитан зашто је одабрао баш овај наслов и баш Косовску Митровицу, Смиљанић је у једном од разговора за штампу, изјавио:

„Може се рећи да је потреба да снимим овакав филм произашла из незнања. Донекле сам имао у свести значај Косовске Митровице као кључне тачке на геополитичкој мапи Европе. С друге стране, о животу обичног света у овог граду, који је данас значајан као својевремено Берлин, нисам знао готово ништа. Како магловита представа заснована на извештајима медија није била довољна, одлучио сам да одем тамо и снимим документарни филм који ће мене, а посредно и гледаоце да упозна са правом сликом овог града.
У самом центру града налази се велики графит на коме пише “Косовска Митровица…јер одавде нема назад”. Сматрам да сам преузимањем ове, назовимо је народном умотворином, најбоље описао ситуацију у којој се град налази, а што је најважније, да сам пренео стање свести његових житеља који живе у осећању безнађа и напушености. Захваљујући свим збивањима за последњи низ година доведени су у позицију одакле заиста нема назад. С друге стране, на неки начин овај наслов најбоље описује и ситуацију у којој се наша држава нашла пред питањем опстанка ових људи у својим домовима.“

ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД је документарни филм који говори о животу у Косовској Митровици, начину на који су на пример, за последња три месеца се у градићу од 20.000 становника догодило 30 експлозија…
Смиљанић поставља питање у  ком граду се догађају такве ствари и људи тако живе? И закључује: упркос томе, или можда управо због тога, Митровица поседује једну невероватну енергију, снагу и саборност, које препознате чим стигнете тамо…

О потешкоћама у време снимања материјала за филм Смиљанић каже:

„Почевши од нестанка воде и струје, проблема са прибављањем опреме, финансијских средстава до отказивања екипе у страху од тога шта их на Косову чека, питам се да ли је можда адеквактније питање шта је ишло како треба. Ситуацију на самом снимању можда најбоље илуструје пример када смо на обали Ибра, тик испод Моста, снимали са двадесетогодишњом глумицом Јеленом. После десетак минута, на супротној обали Ибра окупила се група становника јужног дела Митровице, који су нам гестикулацијом јасно стављали до знања шта ће нам бити урађено ако им упаднемо у руке. У том тренутку су све остале техничке потешкоће потпуно изгубиле на значају, док сам ја био изузетно уплашен, Јелени је мој страх био смешан јер је за њу то део свакодневице. Исто се поновило када сам први пут чуо рафалну паљбу из јужног дела града…“