Аутор: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера
23.02.2014.

Некада давно, док је на овом свету било среће и правде, живео је један народ чији је владар био човек а имао је срце змаја. И због тог изузетног и праведног владара народ тадашње Сербије а данашње Сербомрзије се простирао свуда на овој планети и  и својом добротом и знањем доносио светлост и срећу.

Међутим, у Римопапији  недалеко преко мора живео je сам господар таме обучен у одело свеца и смишљао данима како  да угаси светло односно да уништи Сербе и њиховог змајовитог цара. Пошто је био веома лукав, он нареди својој војсци таме да се преобуче у Шејтане и да се придружи Шејтан цару са Босфора  не би ли поробили Сербе. А како је змајски цар био племенитог и честитог рода он не узмаче са бојног поља већ спусти своју војску и стаде на црту Шејтан цару да се бију до смрти.

И проли се силна крв и место боја би натопљено крвљу ратника светла и због тога постаде свето, а змајски ратник уби Шејтан цара и оста записан у историји заувек. Међутим би убијен и змајски цар и његово срце би сакривено недалеко од бојнога поља и тако сакривено ће остати до данас. Царица таме, која владаше земљама крај северних мора  годинама ће покушавати да га нађе и уништи, али безуспешно. Јер, докле је год срце сакривено светлост ће да просијава јаче него што ће тама да мрачи. И због тога су Римопапије и северна злица бацили клетву на Сербе због које су ови   изгубили памћење. Заборавили  су ко су, шта су и ко су  били некад. И најважнiје, која им је улога на земљи.

Али опет не завлада мрак, како је замислио Римопапије и злица. Срце змајскога цара је куцало тихо, али ипак довољно гласно да се стопи са ритмом свакога правог Серба и да не дозволи да Серби постану кукавице када су већ заборавили ко су. А Римопапије је шизео од беса и послао је два рата и сво зло и није успео. А онда му је синуло. Поставиће праве правцате гице да владају Сербима и онда ће они од Серба да направе прасце сличне себи. И тако и би. Почео је да остварује свој наум. После рата, у ком су Серби поднели огромне жртве и победили у рату, Римопапије им на кварно ували свог сина Тила прасца и одреши кесу како би Серби пали на првом тесту – новац. А када је велики прасац испустио душу после скоро пола века владавине од Сербије постаде прави правцати свињац.

Серби су само ликом подсећали на људе али су у души постали прасићи већи и од самога Тила Великог Прасона. И Римопапије је срећан трљао руке, скоро па је успео. Да се Серби поново не би освестили, Римопапије им посла још један велики рат и поцепа их и завади и подели на мање оборе и заратише међусобно. Све прасац на прасца. Римопапије се тако гласно смејао да је играла столица под њим. И посла им зло из ваздуха и духови таме прекрише небо и опет падоше Сербске жртве поведе се прасећебратоубилачки рат. А Римопапијева војска је данима тукла из ваздуха. Када се заврши и то зло насташе свињски дани са разним Папским плаћеницима прасцима на челу који су све чинили како им Римопапије нареди да би убио срце у Сербима  а тако и срце змајског цара  и дођосмо до дана данашњега.

Гиле је премијер и он обожава да једе и да мљацка, мљацка и све уз то пева – Мљацка, мљацка, мљацка. A најдражи су му тартуфи. И ту је његову страст Римопапије користио. Тако су му под нос потурили један огроман тартуф између ногу водитељке да су му очи данима играле као светионик. И када је добио задатак да стави потпис на гадан декрет он није видео ништа сем огромног тартуфа који су му обећали и тако би потписан бриселски параф којим је део прасећег обора на коме је куцало срце змајског цара трајно припао шејтанима са змијом на челу. А део Серба ће змија да побије и да им поједе срца. Тако су вековима уназад радили. Али, мали дебели Гицко није много хајао за то, њему је онај тартуф и даље играо пред очима.

Председник Тода је обожавао да ришка по гробљима и да путује по свету како би својој жени Гицки купио ципеле, јер она је имала страшан проблем. Занела се, у својој жељи да сустигне евроатлантске интеграције и прејела се ГМО кукуруза  а није навикла на њега и тако су јој никле ноге као у стоноге. Имала их је тачно стотину. А Тода је имао проблем да их све спари и обује. И летео је и летео таман када све упари, а мода се промени. Мука је то преголема.

Таквих проблема није имао трећи прасац Вицко. Он је толико био опседнут собом и својом лепотом да је своје слике лепио свуда, по дрвећу ћошковима, зидовима свуда да би у сваком тренутку могао да гледа и да се диви сам себи. И он је имао тежак проблем. И њега је мучио онај кукуруз. Морао је да се жени други пут како би жена имала груди веће него он. И тако су они живели срећни, а срце змајскога цара куцало све тише и тише.

Међутим! По истеку 625 година почело је буђење. Прасићи су полако схватали да су свиње и будале и пожелели су слободу. Бојно поље је почело опет да цвета божурима и да се спајају прошлост и садашњост. На њему је свитало ново јутро и будило се ново доба. Нико то још није видео а када види биће касно. Биће то крај тамног цара и светлост ће поново да светом завлада.

Ово није крај бајке, наставак тек следи а сваки читалац има право да га заврши како пожели. У зависности како ће да гласа. Чисто, да Ивица види да браћа Грим нису мртви и да бајке још увек постоје а не како је он недавно у интервјуу тврдио. Ја им поклањам једну.