Јохен Шолц, бивши НАТО официр: Србија није могла избећи рат 1999. – Учешће у рату против СР Југославије је био међународни злочин!

Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера, љубазношћу аутора текста господина Милана Старчевића објављујемо његов разговор са Јохеном Шолцом, потпуковником немачког ваздухопловства у пензији, бившим официром НАТО-гремијума, и овим путем изражавамо дубоку захвалност аутору који је овим дао велики допринос у спознаји истине о неправедном страдању србског народа, истини о злочиначкој агресији НАТО алијансе на СРЈ.
* Јохен Шолц је у време НАТО агресије – бомбардовања СРЈ – био референт у Министарству одбране Немачке и самим тим имао је приступ информацијама, и оним правим и оним фалсификованим…

07.02.2014.  за ФБР приредила Биљана Диковић

Der ehemalige Oberstleutnant der NATO-Luftwaffe, Jochen Scholz

Саговорник „Геополитике“ је потпуковник немачког ваздухоплоства у пензији, Јохен Шолц. Током своје богате професионалне каријере Шолц је Немачку дванаест година представљао у политичком телу НАТО пакта, шест година је службовао у мултинационалним штабовима Западне војне алијансе у земљи и иностранству, последњих шест година радног стажа провео је у Министарству одбране, и на крају је пензионисан у марту 2000. године. Као човек са великим искуством на војном и геополитичком плану, последњих година је написао низ чланака и дао више интервјуа о свом искуству у областима у којима је радио. Потпуковник Шолц се веома радо одазвао позиву магазина Геополитика, са жељом да тако, како каже, „донекле исправи неправду која је учињена српском народу од стране међународне заједнице“.

* Господине Шолц, од 1995. до 2000. године, током периода када је рат на Косову и Метохији започет и окончан, били сте у служби референта Савезног министарства Немачке, па сте имали довољно информација на располагању. Можете ли нам рећи када је незванично НАТО одлучио да војно нападне Србију? Да ли је Србија на било који начин могли избећи рат са Западном војном алијансом?

– НАТО Савет је 13. октобра 1998, под називом „Activation Orders“, дао одобрење за почетак ваздушних напада против СР Југославије. Војни план за рат био је завршен још у лето 1998, обухваћени су и јасно дефинисани циљеви удара, тако да је јасан закључак да су водеће структуре НАТО и САД знатно раније донелe одлуку о употреби војне силе. Све је ово раније припремљено за опцију – уколико Милошевић не прихвати услове Запада, и у том смислу Србија је једино могла избећи рат да је капитулирала по свим захтевима. Бивши немачки државни секретар и искусни стручњак за војну политику Вили Вимер, одговорио је на трибини у дискусији у нападу на Србију кратко и јасно: „Рат се није могао избећи, јер је морао бити покренут“.

* Значи да су и преговори у Рамбујеу били фарса, да се целом свету замажу очи?

– Ако сагледамо ток и начин вођења разговора у Рамбујеју, јасно је да су они били креирани за неуспех. Довољно је само се осврнути на Анекс Б уговора који је требао да имплементира одредбе статуса уговора „Kosovo Forces“ (КФОР), што би буквално значило окупацију Србије, и као такви они су били неприхватљиви за једну суверену државу. По избијању рата на Косову овај нацрт уговора је почетком априла 1999, од стране Савезног парламентарца и противника оружаног напада, Хермана Шера, био представљен немачкој јавности. Не, Србија није имала шансе да се сачува од војног удара. Отежавајућа околност дошла је у тренутку када је Русија била ослабљена кроз три важна питања: пад цена нафте (под вођством тзв. „Chicago Boys“), руска привреда је била руинирана, а председник још није имао своја овлашћења. *

* Међународна заједница и НАТО су агресију на Србију представили као неку врсту хуманитарне акције, да би се заштитило албанско становништво од убијања и прогона српске војске. Шта је по Вашем мишљењу, био стварни разлог за неоправдане ваздушне ударе? Да ли је реч о дугорочном стратешком интересу великих западних сила, пре свега САД?

– Наводно протеривање Албанаца је био само вешт изговор, нешто касније ћу се вратити на ову тему. Планови САД и њених пратиоца (мислим и на ЕУ) били су и остали су до дана данашњега консенквенце на крају сукоба Исток – Запад. Ваши читаоци ће се присетити тријумфалног „Краја историје“ америчког политичког научника Френсиса Фукујаме. Са падом система Варшавског пакта незасвисна Југославија је из перспективе Запада испунила своју геополитичку улогу. Међутим, она је тада претила да буде препрека за проширење пројеката будуће ЕУ (са различитим познатим интересима В. Британије, Француске и Немачке) и НАТО пакта. Њен економски систем радничког самоуправљања није одговорао неолибералном економском курсу која је прописала ЕУ. Овај курс је у складу са одредбама и условима условљавања према којим ММФ државама даје кредите познат под стручним термином „Washington Consensus“. Он укључује смањење државне потрошње, смањење трговинског ограничења за приступ тржишту страног капитала, доводи до девалвације валуте, дерегулације, приватизације и смањење субвенција. Ова шок терапија почела је у Југославији 1990. у виду споразума са ММФ и Светском банком, чије су економске последице биле основни темељ центрифугалним силама у југословенским републикама. Ширење НАТО-а на Исток је последица једног века геополитичке константе англосаксонских сила да доминирају евроазијским континентом, а крајњи циљ је да НАТО дође што ближе, до граница Руске Федерације. 

* Рат у српској јужној провинцији водио се и у сфери проганде, а имао је за ефекат да оправда бацање бомби на српски народ. Која је сте запажања и искуства стекли у овој области?

– Тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, 1999. је водио отворену битку са јавношћу, пошто је инсталирао посебан прес-центар у Бону при свом министарству, одакле је свакодневно држао конференције за штампу. Њихов циљ је био, да се српској страни додели кривица за оружани конфликт, и Шарпинг је то више пута радио, без икаквих правих доказа, нити је показивао знаке инхибиције. Један пример је наводно „Операција Потковица“ српског генералштаба са циљем да се Албанци протерају са Косова. Други пример је наводни концетрациони логор у Призрену итд. Шапутало се тада у министарствима о „Шарпинговим грозотним трупама“ које фабрикују све „доказе“. То је био повод да немачки тв канал „WDR“ сними документарни филм „Почело са једном лажи“, у којем је Шарпинг ухваћен у лажима, као, на пример, о употреби гаса у домовима на Косову.

* Где су поводом ових лажи били објективни и независни немачки медији? Зар је могуће да се све те неистине износе у јавност без правог демантија?

– Уз врло мало изузетака, немачка штампа је прогутала ову званичну пропаганду и заузврат даље доливала уље на ватру, како би се пред становништвом оправдала „војна интеревенција из хуманих разлога“. Овакав вид извештавања и коментарисања у смислу трансатлантских односа, досеже до давања новинских лиценци после 1945. у западнонемачким окупационим зонама, јер је у наредним годинама почело интензивно одржавање веза (како у политици тако у науци и култури) код утицајних издавача, уредника и новинара, уз помоћ трансантлантских веза, која је актуелна и данас. Паралелно са необјективним извештајима са Косова, било је објективног инфомисања из истог Министарства одбране, који су прикупљени из извора службе у иностранству, од немачког војног аташеа и Савезне обавештајне службе, које се огледало у једном, недељном информисању парламента, вођа фракција у Бундестагу, Одбора за одбрану и Одбора за спољне послове.
Ти извештаји су се бавили ситуацијом немачке војске у подручју конфликта и бележили су објективну слику стања на Косову. Они су били на најнижем нивоу тајности, предвиђени само за службену употребу. Ја сам те извештаје читао недељно, када је криза на Косову дошла до врхунца. Нигде у њима нисам прочитао да је било говора о протеривању, већ о избеглицама, што је фундаментална разлика, и никада није било оптужби да се ради о етничком чишњењу или геноциду. Целокупно стање се представљало као грађански рат, под којим све етничке групе подједнако пате, није било једностраних оптужби на рачун Срба.
Бригадни генерал Хајнц Локуаи, од 1995. до 2000. немачки војни представник при ОЕБС-у у Бечу, због критике учешћа Немачке у рату на Косову био је опозван од Рудолфа Шарпинга, иако се ОЕБС заложио да он даље остане у мандату. Генерал Локуаи цитира у својој књизи „Путеви у  рату који се могао избећи“ процену Канцеларије за обавештајне послове Бундесвера од 23. марта 1999, значи дан пре почетка рата: „На Косову још увек нису установљене тенденције етничког чишћења. Нема ни говора!“

При Министарству одбране било је доста истомишљеника који нису једноставно желели да прихвате чињеницу да наша земља, први пут после 1945. учествује у рату супротно међународном праву. Сви ми заједно смо неуспешно покушавали да у познатим дневним новинама и часописима демантујемо режимску пропаганду црвено–зелене Владе, указајући им на официјелне извештаје Министарства одбране. Нажалост, наша борба није дала резултате, што није изненађујуће с обзиром на горе изречену ситацију у немачким медијима.

* Са Ваше тачке гледишта, каква је била улога немачке Владе у југословенском конфликту? Берлин је међу првима признао независност Словеније, Хрватске и Косова, а уз то је још и ратовао против Србије.   

– Немачка Влада је све до почетка 1990-их година била преокупирана уклањањем последица поновним уједињавањем двеју немачких држава, које апсорбују знатне снаге. Моје тумачење је да су појединачне снаге у оквиру Савезне владе искористиле тај моменат, да би у што краћем могућем року признале независност Словеније и Хрватске. Влада Кол-Геншер по питању признавања ових држава није послушала савет тадашњег Генералног секретара УН-а Переза де Куељара, што је по мом мишљењу изазвало ратни пламен на Балкану, па би ову одлуку могли сврстати у категорију политичких грешака. Међутим, за политички правац која је нова Влада Шредер-Фишер изабрала, реч „грешка“ била би деминутивна. Учешће у рату против СР Југославије је био међународни злочин! Из високих обавештајних извора знамо, да не би било немачког учешћа у рату на челу са Бундесканцеларом Колом. Он је 1945. био 15 година стар и знао је из личног искуства шта значи рат. Зато је амерички председник Клинтон у предизборној кампањи 1998. подржао Социјалдемократску партију Немачке (SPD), која је тежила коалицији са Зеленом партијом. Већ у рано лето 1998. Клинтон је у Вашингтону примио кандитата за Канцлара Шредера и каснијег министра спољних послова Фишера, и том приликом обојицу преусмерио на ратни курс, па као што знамо – рачуница му је успела. У пролеће и лето 1998, од канцелара Кола вођене коалиције ЦДУ–Либерали, по питању вођења рата против Југославије била је са две различите опције. Наиме, министар одбране Фолкер Рухе позвао је на интервенцију без Резолуције Савета безбедности УН, док је министар спољних послова Клаус Кинкел сматрао да је Резолуција апсолутно неопходна. Међутим, средином августа он је одустао од свог става и прешао на позицију Руха. Већ поменути Вили Вимер је на прави начин окарактерисао рат против Југославије: „Шта је Рајсхтаг ватра била за каснији развој Немачке и светске историје до 1945, то је 24. март 1999. за легализацију међународних односа“. За ову повреду цивилизације моја земља је активно допринела, и зато је за мене 24. март 1999. дан срамоте. Често помињем да модерно међународно право има своје корене у мировном споразуму у Минстеру.

* Као дугогодишњи официр НАТО савеза, прави сте извор за давање реалне оцене о њему. Којим интересима се служи Западна војна алијанса?    

– НАТО је имао овлашћење у сврху инструмента војног одвраћења, да спречи рат, све до распада организације Варшавског пакта. САД су, почетком 1990, претворили НАТО у инструмент своје геополитичке моћи, када европске чланице нису пружале никакав отпор. „Од 1990. НАТО је иза себе оставио крвави траг“ – ово је још један цитат Вилија Вимера.

* Зар није цинично што НАТО за себе тврди да има улогу миротворца, кад сви његови агресорски ратови, вођени у неколико деценија уназад, то управо демантују? Пре би се рекло да он представља опасност по мир.

– Нажалост, тако је као што Ви тврдите, та се истина не сме пренебећи, нарочито после 1999, када је месец дана након почетка рата на Косову, 24. априла у Вашингтону усвојен нови стратешки концепт који предвиђа незакониту очекивану војну агресију, као што се догодило у Југославији, где су одбачене одлуке СБ УН. То је био јасан сигнал свим земљама ван НАТО да се покоре вољи светских моћника, иначе ће бити суочене са војном интервенцијом.

* Сиријски конфликт је показао да против НАТО (под диригентском палицом Америке) постоји јак против отпор који предводи Русија са подршком Кине. Може ли због тога светска популација, када је реч о оружаним сукобима, нешто спокојније дочекати будућност?

– Оснажена Русија председника Путина, заједно са нарастајућим утицајем Кине, може допринети само добро свету у целини. Неколико центара моћи су адекватан лек да ублаже арогантну хегеменонију Америке. Надам се да мозгови у САД схватају да мултиполарни свет и њиховој земљи може више добра донети, него да са напором и по сваку цену одржавају доминацију.

* Који је разлог што Немачка и остале западно-европске земље строго удовољавају англосаксонским ратним потребама?

– Велика Британија покушава да свој изгубљени империјум надокнади са апсолутним потчињавањем америчким жељама (special relationship). Две земље које би могле да отргну Европу из америчког загрљаја и учине европско–амерички однос равроправним, јесу Немачка и Француска. Било каква заједничка стратегија ових двеју држава је из историјских разлога веома тешка. Француска је 843. године покушала да подели Каролиншко царство, желећи да изврши свој утицај на преуређење Европе и видела је у Немачкој главног конкурента. Званично немачко–француско пријатељство не може сасвим сакрити овај историјски факат, а тек да не причамо о супростављеним странама у Првом и Другом светском рату. Ово је било више него јасно последњи пут код Митерановог отпора немачког уједињења. Хелмут Кол је платио цену за француски потпис у виду тзв. „Два плус четири споразума“ у форми његовог одобрења за увођење заједничке валуте евра. Што се немачке политике према англосаксонцима тиче, мора се знати да су САД после 1945. године водиле врло мудру политику у старој Савезној републици. То је довело до позитивног расположења код утицајне елите у сфери политике, привреде, науке и медија, што се одсликало у тзв. „трансантлантским заједничким вредностима“, које и дан-данас дају тон немачкој политици. Траг хладног рата је још увек снажно присутан, што се врло јасно показало у односу према Русији. Ипак, спорадични немачки политички наступи на геополитичкој мапи су присутни. Сетите се Ирака 2003. и Либије 2011.

* Може ли тренутно глобално неизвесно кризно стање у политици и економији, где се са свих страна чују ратни поклици и незадовољство радника, бити „динамит“ за изазивање сукоба ширих размера? Где је веће жариште за конфликт, у Европи или Америци?

– Таква могућност уопште није искључена ако погледамо шта се дешава у Грчкој, Португалији, Шпанији и Италији. Тачку жаришта видим више у Европи, јер овде за разлику од САД, држава благостања је као принцип већ дуго задржана у главама људи, у Немачкој је чак Уставни принцип. Поред тога, САД имају и даље велику предност у односу на Европу, јер они су учинили долар резервном светском валутом, па им то сада даје за право да на различите начине режирају економску кризу. За решење кризе евра постоје разни предлози, који су, међутим, од стране заинтересованих страна дискредитовани. Као пример навео бих предлог професора Вилхелма Ханкела о увођењу федералног евра.

* Како оцењујете политичку и економску ситуацију у ЕУ? Да ли је ова заједница на раскршћу?

– Мишљења сам да је са политичке стране ЕУ двоструко угрожена. Прво због утицаја САД на институције у Бриселу, а затим због настојања да се у духу Жана Монеа створи централистичка ЕУ, у којој ће државе чланице непрестано, у процесу гмизавца предавати све више и више суверинетета незадовољним демократским комисијама ЕУ. Економски гледано ЕУ се мора ослободити преовлађујућег принципа заснованог на „Вашингтонском консенсусу“ необилеларног курса и на тај начин решавати проблеме у еврозони.

* Да ли је уопште могуће у скоријој будућности проширење ЕУ? Србија је недавно добила зелено светло за почетак преговора о приступању.
   
– Ја лично не бих могао ни једној држави препоручити да се под садашњим условима придружи ЕУ. 

* Такво Ваше мишљење истискује трагање за другим решењима. Има ли ЕУ алтернативу? Како оцењујте „све јаче гласине о стварању Евроазијске уније“?

– Државе чланице ЕУ треба да схвате да статус вазала према САД (ова квасификација америчких савезника није дошла од мене, него од Збигњева Бжежинског) није погодан да правилно сагледају своје интересе у свету. Међутим, ми смо од таквог схватања још увек далеко. Председник Путин наставља са планом да све државе бившег СССР-а стави под један кров, и у сарадњи са Шангајском организацијом за сарадњу (SCO) могла би се створити противтежа САД, које опет имају за циљ да са свих страна буквално окруже евроазијски простор. Прилично је секундарно какво ће име добити овај нови савез. За мене је од превасходног значаја стварање стања у коме ће државе и народи наших континената своје послове и стварање институција разумети као заједничко добро, мирно, коперативно и без спољног мешања. Пре више од триста година исте мисли имао је немачки филозоф, математичар и дипломата Готфрид Вилхелм Лајбниц. Оне су и данас веома актуелне.

„Геополитика“, број 70, јануар 2014.

——

* Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, Владимир Путин је вршио дужности председника Русије