За мене је сваки дан који осване постао мора из које не умем да се пробудим. Тешка је судбина српскога сужња тежа него што је била и под Турцима, а слуганство нам је постало стил живота. И знам да многи од Вас не би ни у мислима а камоли овако нешто гласно изговорили јер када би изговорили схватили би да је јава и препали би се у каквој су беди и људском чемеру огрезли.

***

Слађанина Колумна: Врисак патриотском блоку

Молим Вас уједините се и ослободите нас ланаца смрти у које нас је оковала западна диктаторска марионетска власт!

Аутор: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера
30.01.2014.

Овај текст бих хтела започети вриском упућеним патриотском блоку – молим Вас уједините се и ослободите нас ланаца смрти у које нас је оковала западна диктаторска марионетска власт!

За мене је сваки дан који осване постао мора из које не умем да се пробудим. Тешка је судбина српскога сужња тежа него што је била и под Турцима, а слуганство нам је постало стил живота. И знам да многи од Вас не би ни у мислима а камоли овако нешто гласно изговорили јер када би изговорили схватили би да је јава и препали би се у каквој су беди и људском чемеру огрезли.

Желела бих да звучим као оптимиста, желела бих и да се деси чудо и српске снаге уједине и једном за свагда ставе тачку на ропство. Али… Када бисте повели рат против Шиптара ја бих се прва пријавила и не бих зажалила нити један тренутак да погинем јер сам доведена у стање у којем ми је смрт боље решење него живот у садашњој Србији, мада ово и није Србија већ трпеза са које свако узима без пардона шта и колико хоће а ми Срби – уклети духови који служе госте ни живи ни мртви.

Пре неки дан сам се оклизнула на леду и никоме није пало на памет да ми помогне да устанем већ су поред мене пролазнили и окретали главу а деца су ми се у лице церила. Нико, ама баш нико није показао сажаљење. Рекли бисте како је то небитно и вероватно у српском маниру прокоментарисали шта има да ми ико помаже када људи журе и томе слично.

Е, па народе ту је окосница проблема. Не можемо очекивати да нам непријатељ пружи руку и реши проблеме када ни сами нисмо у стању да једни другима помогнемо а кога имамо пречег него једни друге.

Ми смо јадан и огорчен народ. Јадан смо јер нас је новац оковао горе него тамнички ланци и у трци за њим газимо и убијамо једни друге без испаљеног метка. Верујем да се и у овој (констатацији – знам и ја да користим стране зафрканције али нећу радије ћу употребити српску реч) мојој мисли налази порука која Вам не прија. Ако ми не верујете обратите пажњу на читуље са којих Вас гледају лица умрлих и погледајте године и датуме.

Да ли је нормално да Србин умире са тридесет или четрдесет година? Да ли је нормално да су нам потребније евроатлантске интеграције него живи људи? Коме су поптребни запад и Европа и због чега? Какви су то пријатељи који те запраше осиромашеним уранијумом од кога ти будући и садашњи пород страда?

Мене Европа неодољиво подсећа на причу Млетачки трговац коју је написао Виљем Шекспир. У тој причи јеврејски лихвар Шајлок позајмљује трговцу новац, као Европа нама, и за узврат му не тражи много, само ситницу, фунту меса са трговчевог тела, у нашем случају такође ситницу само срце Србије Косово и Метохију и много невиних срца која куцају у њој. Трговац то са радошћу прихвата мислећи да га Шајлок воли и да је племенит, као што и ми мислимо јадни и луди и обманути да нас ЕУ једва чека да прими у загрљај, а онда када бродови потону и дође време на наплату, Шајлок чека са сатаром да узме свој дуг, као ЕУ и НАТО пакт, а сатара виси над српским вратом. И цела прича би се завршила трагично, трговчевом смрћу, јер је немогуће исећи фунту меса са човека а да га не убијеш, да се није умешала једна мудра жена која је казала да он уговором није предвидео ни кап трговчеве крви. Даће Бог да и нама стигне спас као трговцу и да ће то бити наша једина мајка Русија, која нам је увек прискакала у помоћ у најтежим  тренуцима. Мада многи, не познајући довољно своју историју служе се оном нашом узречицом – тешко ономе кога Кина храни а Рус брани.

И морам да кажем још нешто. Вероватно сте сви који читате моје текстове приметили да пишем једноставно. Знате ли због чега? Зато што је српски језик леп и пун дивних речи и израза и губитком свога језичког фонда народ губи још једну битку у својој индивидуалности и државности. Нашим политичарима су пуна уста „скрининга“, „транспарентности“, „евалуација“, а ја бих их запитала зашто? Да ли су они наши или туђи па не познају свој језик или их је можда срам што припадају најстаријем народу на Балкану па бришући српске речи из језика и културе бришу своје комплексе. Ја не знам, а Ви?