ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ, публициста, члан Српског Комитета за одбрану истине о генералу Ратку Младићу: ГЕНЕРАЛОВА ОДСУДНА БИТКА

Чему може да се нада одбрана генерала Младића

Зашто одбрана генерала Младића тражи изузеће судија

28.01.2014. ФБР аутор и члан редакције Љиљана Булатовић Медић

Генерал Ратко Младић

Суђење генералу Ратку Младићу почело је 16. 05. 2012. пред Хашким трибуналом, након што је председник суда Теодор Мерон одбио захтеве Младићеве одбране за изузеће председавајућег судија Алфонса Орија и одлагање процеса за 90 дана.

Одбрана је тада први пут оптужила судију Орија за пристрасност, пре свега, јер је био судија у више других случајева у којима су некадашњи Младићеви сарадници осуђени.Судија Мерон је оценио да је захтев за изузеће судије Орија без основа и да одбрана није доказала тврдњу да је судија Ори оставио утисак пристрасности на њену штету. После те одлуке судије Мерона, суђење генералу Младићу почело је читањем уводне речи тужилаштва, које је трајало читавих шест радних сати. Трибунал је првог сведока оптужбе извео 29.маја.

Одбрана Младића је потом поднела и други захтев за одлагање почетка суђења или доказног поступка оптужбе за шест месеци, зато што јој тужиоци нису обелоданили сав доказни материјал и у таквим околностима почетак процеса нарушио би право генерала Младића на правично суђење. Ту тврдњу одбране, потврдило је и тужилаштво. Потом је одбрана још неколико пута, из истог разлога, тражила одлагање, али је расправно веће судије Орија те захтеве одбијало.

Тужилаштво је најавило извођење 413 сведока. До завршетка свог расположивог времена, 12. децембра 2013. – извело је 164 сведока.
Генерал Младић је оптужен, између осталог, за учешће у удруженом злочиначком подухвату, за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у БиХ од 1992. до 1995. године. Према оптужници, у удруженом злочиначком подухвату су учествовали и Радован Караџић, Слободан Милошевић, Момчило Крајишник, Јовица Станишић, Жељко Ражнатовић, Војислав Шешељ, Биљана Плавшић, Мићо Станишић, Никола Кољевић и Момчило Мандић.

Чим се завршило извођење доказа тужилаштва против генерала Ратка Младића пред Хашким трибуналом 13. децембра 2013. адвокати одбране Бранко Лукић и Миодраг Стојановићсу по хитном поступку, опет затражили изузеће Председавајућег судије Алфонса Орија, а први пут и судије Кристофера Флигеа.

Ако је већ на почетку суђења Председник Суда, “Часни председник Суда“ (како га ословљавају адвокати) Теодор Мерон, одбио такав захтев без много образложења, шта је то што у поновљеном захтеву даје наду Одбрани Генерала да ће се ослободити тешке море и драстично отежавајуће околности у суђењу – пристрасности Председавајућег суда?

Овај захтев за изузеће председавајућег судије Алфонса Орија поднет је у складу са Правилником Суда о поступку и доказима, тачка15 б. Поднесак се позива на основно право оптуженог на правично суђење. Овај поднесак, по Правилима Суда може да садржи свега 3.000 речи. Међутим, тежина проблема определила је адвокате  да своје приговоре и образложења изложе на читавих 18.133 речи! Садржај овог поднеска полази од 15 основа. Стога је Председник суда Мерон затражио више времена за свој одговор.

Пратећи  рад хашког трибунала, основаног по политичкој потреби америчке администрације, кроз нерегуларни процес одлуком Савета безбедности ОУН, лако је уочити да судије имају истовремено и законодавну и судску и извршну власт!  И то је непојмљиво у савременој судској пракси, противно позитивним тековинама цивилизације. Када год су судије бивале и судије и кадије и шибаџије, долазило је до тешких злоупотреба судске власти. Међутим, у овом случају као да то никоме ко заступа закон не смета, а оптужени су  потпуно немоћни пред вољом хашких службеника. Судије овог суда, као истовремени своји законодавци, своје поступке  према једнаким случајевима могу регулисати током суђења додатно подзаконским актима. Делује невероватно, али је у случају судије Орија – истинито.

Пратећи преносе суђења Генералу Младићу, лако је уочити готово материјализовани анимозитет судије Орија према оптуженом. Он се углавном понаша као продужена рука тужиоца, а не као институција која треба да утврди чињенице и донесе праведно правну пресуду. Судија Ори прихвата готово све предлоге и испуњава жеље тужиоца, чак и када сам тужиоц покаже очигледну намеру да одустане од неких својих исказа и предлога, јер признаје да не располаже са довољно добрих и разумних разлога. На тај начин судија сам себе и своје одлуке не поштује, тако да одбрана не може да буде сигурна шта је чека у судници. Али је исход увек исти: овај судија ће подржати тужиоца, до неразумних размера на штету људских права оптуженог.

Одбрана у овом поднеску са поштовањем захтева од Председника Суда продужење временског рока за припрему одбране, јер је судија Ори пристрасан, тако што толерише праксу да тужилаштво не открива своју документацију, а према правилима Суда – потребно је да је одбрана има годину дана пре почетка суђења! Када год је одбрана то пријавила суду, дато јој је 15 дана за обраду тек дела документације. Рекло би се да је то својеврстан цинизам џелата над жртвом. До сада је у предмету генерала Младића обелодањено тек 60% документације тужилаштва! Сликовито речено, ради се о десетак шлепера докумената које им тужилаштво још увек није ставило на располагање.

Одбрана указује и да је овај предмет од посебне историјске важности и у праву и у животу српског народа. Утолико је адекватније очекивати да се према генералу Младићу суд опходи на праведан и поштен начин, у складу са правима која су садржана у Правилнику о поступку и доказима, а која су омогућена другим оптуженицима. Одбрана указује да не би требало да права на прописан поступак и правичан процес буду ускраћена генералу Младићу само зато што је он последњи оптужени против кога се води процес у овом трибуналу.

Већ на првом појављивању у судници судија Ори је донео одлуку да у целости наглас прочита оптужницу, против генерала Младића, упркос његовом противљењу. Судија Ори је ову своју одлуку упоредио са неупоредивим случајевима Харадинаја (који се одрицао права да чује оптужницу у потпуности, али је прихватио читање сажетка)  и Готовине (коме је судија прочитао резиме оптужнице и поред противљења). Међутим, како јечитање Оптужнице изазивалогласно увредљиво добацивање Жена Сребренице и сличних удружења, генерал Младић је негодовао и судија Орига је избацио из суднице. И то је био, почетак отвореног понижавајућегпонашања судије Орија према оптуженом, непознатог у судској пракси трибунала.

Пристрасност судије Орија огледа се и у одлуци да генерала Младића стави под посебну тортуру, тако што га све време, сваког секунда његовог боравка у судници једна камера снима и емитује. И то је било мало, па су задужене и службенице тужилаштва које знају “бхс“ (босанскохрватскосрпски) језик, да прате реакције генерала Младића за време и у паузама суђења трибунала и о томе обавештавају судије и тужилаштво.

Тако је суд извршио и тешко огрешење освето право приватне комуникације оптуженог, које се сматра тежим од изнуђивања признања мучењем. Одбрана је доказала да се врши прислушкивање клијента и адвоката, у паузи суђења, када нико други није био присутан у судници. Поменуте службенице су  сведочиле како је 18. фебруара 2013. године у паузи заседања генерал заштићеној сведокињи, наводно, упутио “шокантне“ и изузетно увредљиве“ речи. Одбрана тврди да се он тада обраћао браниоцима, додуше мало гласније због здравствених проблема, па то спада у „привилеговану комуникацију“ и не може се користити против њега.

Као знак пристрасности председавајућег судије Орија, одбрана је издвојилањегова стална, нервозна, упозорења генералу Младићу да током консултација са адвокатима у судници не говори сувише гласно. Сугеришући да Младић, због преживљених можданих удара, није у стању да контролише гласност говора, ни импулсивне реакције, браниоци тврде да судија Ори то не толерише и да је стога генерала Младића више пута избацивао из суднице. Иза тога следила је одлука судије Орија да забрани директну комуникацију оптуженог генерала Младића са својом одбраном у судници. Дозвољено је само писмено обраћање генерала  својим адвокатима, што је готово неизводљиво, због отежане способности генерала да користи десну руку.

Одбрана наводи и да је судија Ори у спис уврстио исказе о Младићевим поверљивим разговорима са адвокатима у судници, током пауза у заседањима, иако је сам више пута оптуженог саветовао да се са браниоцима саветује током пауза, а не за време расправе.

По одбрани, судија Ори је пристрасност испољио и тиме што се није освртао на захтеве одбране да се, због лошег здравственог стања оптуженог, смањи број радних дана са пет на четири, што је недавно ипак усвојило Жалбено веће. А претресно веће је затражило да се у паузи између доказних поступака тужилаштва и одбране изврши детаљан лекарски преглед оптуженог.

Додуше, однос хашког трибунала у целини према здравственом стању генерала Младића опредељен је одлуком власти Србије да га после хапшења хитно “изруче“ у Шевенинген као довољно здравог и способног да учествује у судском поступку! Сама појава генерала Младића у то време јасно је указивала да је он случај за медицински третман, са више дијагноза.

После тога одбрана није могла готово ништа да уради за побољшање  очигледно тешко нарушеног здравља или залечење генерала Младића. Самим тим била су угрожена његова најосновнија људска права, пре свега од стране власти Србије.

Охрабрује то што је, према нашем сазнању, председник Русије Путин недавно потписао захтев Хашком трибуналу да се омогући генералу Младићу да у Москви буде подвргнут професионалном медицинском третману. Можда је у складу са тим и издат налог судског већа да уочи доказног поступка одбране, чији је почетак предвиђен у фебруару или марту 2014. године, жели да се упозна са „целокупном здравственом ситуацијом оптуженог“, са посебним нагласком на налазе кардиолога и неуролога.

Одбрана приговара да је судија Ори био пристрасан и неправичан према одбрани у корист тужилаштва кроз неједнако мерење времена у главном и унакрсном испитивању сведока.

Случај Сребреница

Одбрана обнавља приговор да је судија Ори пристрасан и зато што је као Холанђанин у “сукобу интереса“, јер су његови сународници из Унпрофора били актери сребреничких догађаја у јулу 1995. године, за које се Младић тешко терети.

Осим тога, судија Ори је у два наврата прекидао сведоке да сведоче  у судници о улози државе Холандије у Сребреници, и тиме исказао очигледну пристрасност.

Одбрана напомиње да је 06.09.2013.године Врховни суд Холандије огласио кривом државу Холандију за смрт три муслимана у догађајима везаним за Сребреницу. Можда судија Ори и не осећа везу своје националности са поступцима своје државе, своје владе или других грађана Холандије, сматра себе “грађанином света“, али чињеница да је он Холанђанин, ствара услове за објективну пристрасност.

Одбрана указује и на случајеве када је тужилаштво предложило а судија Ори прихватао промењене пресуђене чињенице. Дакле: да првобитне оптужбе замене пресудом из другог предмета, а судија Ори их прихвати! Жалбено веће је код судије Орија пронашло таквих 40 пресуђених чињеница више.   

Он је познат и по томе што је огромна  већина његових одлука неформалне природе, без образложења, издиктиране током суђења, које судско веће потписује. А без образложења одлуке, нема могућности за жалбу.

Лични инерес судије Орија

На упитаност – зашто је баш судији Ори  додељен овај кључни историјски предмет, може се претпоставити  да је то зато што има превише слабости у својим претходним суђењима и пресуђивању. У том случају лични интерес судије Ори подудара се са интересом оснивача овог Трибунала: да у најкраћем могућем року донесе намењене најдрастичније пресуде против генерала Младића, који је извојевао војничку победу на челу Војске Решублике Српске, одбранивши слободу Републике Српске од здружених најмоћнијих војних сила света. А који се и најдуже измицао лисицама хашког казамата.

То су основане личне претпоставке аутора овог текста, а из овог поднеска одбране за изузеће судије Орија из овог предмета јасно произилази његова пристрасност  да очува своје пресуде или улогу у њиховом доношењу,  у следећим предметима:

– Јовица Станишић и Франко Симатовић оптужени су да су “Шкорпиони“ били јединица МУП-а Србије, чији су чланови били део удруженог злочиначког подухвата да се елиминишу муслимани из Сребренице 1995.године. Они су ослобођени оптужнице за прогон, убиство, депортацију и орисилно премештање муслимана, јер су припадали службама МУП Србије. Међутим,  докази на основу којих је Ори донео пресуду да су криви а тичу се формирања, контроле и руководства Шкорпиона биће релевантни у пресуђивању генералу Младићу.

– У случају генерала Станислава Галића, ако би се без доказног поступка прихватиле пресуђене чињенице, одбрана генерала Младића не би имала више шта да тражи у Трибуналу. Међутим,  Жалбено веће Трибунала је утврдило да је Претресно веће прекорачило своје дискреционо право у избору чак 11 чињеница које су дефинитивно утврђене – пресуђене. Тако је судија Ори током сведочења Џона Хамилтона користио оптужбе из предмета Галић, које се нису налазиле у предмету генерала Младића. Дакле, непрописно је користио доказе из предмета Галић и тиме показао своју неспособност да остане пристрасан. Исто је и у случају Момчила Крајишника – седам чињеница. 

– У поступку Милан Бабић, у конкретном предмету против генерала Младића тужилаштво је формирало теорију (а судија Ори прихватио својом пресудом) о постојању везе између криминалних активности ЈНА у Хрватској, чији је саставни део био генерал Младић, и удруженог злочиначког подухвата који је касније изведен на територији БиХ. Ту је одбрана Младића посебно забринута због улоге и појављивања судије Орија у овом предмету, које се може сматрати очигледном пристрасношћу.

– Лични интереси судије Орија у поступку Дарко Мрђа, манифестују се због пресуде коју је он донео. Пресуда је донета на основу споразума о признању кривице. Мрђа је оглашен кривим, јер је као члан интервентног вода приједорске полиције 21. августа 1992. године, учествовао лично и директно у стрељању ненаоружаног мушкарца код Корићанских стена. У том случају оптужница идентификује генерала Младића као надређеног полицији, која је извршила овај злочин.

У истом случају (злочини који су се догодили на територији општине Приједор 1992.)судија Ори, исказао је личне интересе и предрасуде у предметуприједорског резервног полицајца Душка Тадића, као његов ко-браниоц.

Случај Маркале 2

Одбрана тврди да је судија Ори често показивао  пристрасан однос према доказима у поступку. Један од најилустративнијих је испитивање сведока у вези гранатирања Маркале 2, током сведочења генерала Руперта Смита 28. јануара 2013.

Цитирам Поднесак Одбране: “Судија Ори је направио два цртежа, који илуструју различите путање пројектила. Он је испитивао сведока о делу његове изјаве која се односи на високе путање испаљивања пројектила у урбаној средини. После потврде сведока о испитаном делу изјаве, судија Ори уводи другачији концепт стрме путање и скице, и даје сведоку на коментарисање и упоређивање два концепта. Одбрана тврди да тим начином судија Ори намеће сведоку мишљење да је стрмост релевантнија чињеница у односу на висину. Тако судија Ори долази до закључка, које се не заснива на чињеницама прикупљеним из доказа, већ добијених ван поступка, чиме судија Ори наноси штету независности и интегритета судског већа“.      

У овом поднеску је и захтев за изузеће судије Флугеа, чија сенепристрасност доводи у питање због личног интереса да се „очувају налази“ пресуде за сребренички геноцид генералу Здравку Толимиру, официру Главног штаба, подређеног генералу Ратку Младићу.

Напомене  из Међународног права

Међународно право признаје и прописује да сви оптужени у кривичном поступку имају право на непристрасан и независан трибунал. Комисија за људска права је дефинисала следећи услов  непристрасности:

‘‘Непристрасност“ суда подразумева да судија не сме да гаји пристрасна мишљења према једној страни спора, нити да поступа у интересу једне стране.“

Право оптуженог на независан и непристрасан трибунал је апсолутно право и не подлеже изузецима и квалификацији. Поступак пред судом, који не задовољи критеријуме независности и непристрасности не може никада бити правичан.

На крају, сумњом у позитиван одговор враћам се питању из наслова:

ИМА ЛИ НАДЕ ДА СРПСКИ ГЕНЕРАЛ У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ БУДЕ ОСЛОБОЂЕН ПРИСТРАСНОГ ХОЛАНДСКОГ СУДИЈЕ?

По досадашњој пракси хашког трибунала – нема наде за правду и правичност у одбрани заштитника српског народа, генерала Ратка Младића.

Али неправда није разлог да се ћути о чињеницама.

Београд, 12.01.2014.

Објављено у ревији ПЕЧАТ, 17. јануара 2014.