Када бисте питали обичног човека (обичног пошто је сам изабрао да тако буде) шта је за њега срећа, он би одговорио – ПАРЕ. Већина! Знам јер сам проверила. А  паре су те које убијају сваку индивидуалност и креативност у човеку. Да су уметници, научници мислили на новац док су стварали своја дела, ниједно не би имало ни  лепоту ни душу…

Драга Европо не може баш све да се купи парама…

Аутор: Слађана, колумниста СБског ФБРепортера
15.01.2014.

Синоћ сам, враћајући се кући из града чула у пролазу ону реченицу која је позната свима Вама – свако треба да се бори само за себе. Себе, себе, се… тако себично одзвања у ушима слушаоца. Питам се када смо постали такви да је и малој деци она постала уобичајена.

Чула сам је и када ми је колегиница добила отказ уз глупо образложење, чула сам је и када су мени такође подвалили уз још глупље. Питам се како живети и како научити дете да живи у овом, садашњем тренутку? Сви закони универзума се косе са нашом логиком и визијом живота.

Када бисте питали обичног човека (обичног пошто је сам изабрао да тако буде) шта је за њега срећа, он би одговорио – ПАРЕ. Већина! Знам јер сам проверила. А  паре су те које убијају сваку индивидуалност и креативност у човеку. Да су уметници, научници мислили на новац док су стварали своја дела, ниједно не би имало ни  лепоту ни душу.

Желим да ти људи чују једну малу, неважну причу са којом се ми просветари често срећемо.

Зауставила сам свога малог ученика који је још основац и који је у руци држао цигарету. Није се чак ни потресао много пошто смо били на распусту и ван школског дворишта. Питала сам зашто пуши, а он ми каже – да би се смирио. Сада ја прелазим на шалу па питам због чега, а он ми каже због тога што отац сваки дан млати мајку.

И ја сам мајка. Како да реагујем?
Шта каже Јелко Кацин, шта каже Европска унија? Кажу демократија, људска права и томе слично.
Доживела сам њихову демократију на делу, када сам се крила од НАТО бомби.

Најтежи ударац ми је била смрт Миленка Павловића истинског хероја и српског орла чији сам леш имала прилику да видим јер сам се затекла на лицу места. Унакажено тело, делови авиона расути свуда по трави, а он је био свестан да ће тим летом да страда али је такође био свестан да купује нама време.

И онда после десет година стојим пред његовим импровизованим спомеником који не личи ни на шта (тј. то је шиљак његовог авиона) и слушам и гледам ушминкане европејце како сакупљају политичке поене. Гледам испред себе младића, политичког активисту и његову упарађену другарицу како се кикоћу и причају нешто неважно док свештеник Миленку одаје помен. То смо ми и то је Европа због које смо продали и душу и срце и поклонили своју територију са све народом на њој.

Моја душа се у камен претвара и више немам ни милости ни разумевања ни срца за њих и њихове идеје. Јасно и гласно кажем – не желим у такву Европу у којој су хероји гладијатори у арени а ми обични робови и слуге. Не желим у такву Европу у којој се људска жртва не цени и не одаје јој се помен.

Не требају њему ни фанфаре ни трубе ни ватромет ни говори! Хероју треба тихи помен и поштовање док стојиш на његовом гробу, саосећање и захвалност за оно шта је учинио. Драга Европо, не може баш све да се купи парама. Образ никада није и неће моћи!

Можда се питате у каквој су вези ове две приче? Одговорићу Вам – Миленко је наша прошлост, последњи српски орао. Активисти су наша садашњост,  а овај мали дечачић, већ у повоју нервозан и изгубљен у времену и простору, је наша будућност. Желим да док читате ове редове размислите  шта је ова луда жена желела да каже. Мислила сам једно време да заувек заћутим, да не говорим и не пишем. Али..