Миодраг Милановић: Срби у писаним изворима (1)

ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ СРБСКОГ ФБРЕПОРТЕРА, УВАЖЕНИ АТРОПОЛОГ МИОДРАГ МИЛАНОВИЋ ЈЕ И НАМА ПОНУДИО ФЕЉТОН О ОВОЈ КЊИЗИ ДА ОБЈАВИМО ВАМА НА ЧИТАЊЕ… НАШ ПРИЈАТЕЉСКИ ПОРТАЛ ЦЕОПОМ-ИСТИНА ВЕЋ ГА ЈЕ ПРИРЕДИО, ПА ПРЕУЗИМАМО…

15.01.2014. ЦЕОПОМ-Истина

*****

ЦЕОПОМ-Истина ће у неколико наставка објавити фељтон Срби у писаним изворима, антрополога Миодрага Милановића, човека који својим смелим приступом археолошким и историјиским истраживањима руши устаљене поставке о пореклу Срба и њиховом развоју на овим просторима, које су углавном засноване на германским или англо-саксонским теоријама о пореклу народа и држава.

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, као и званичне и полузваничне државне институције, отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је усмерило у ове области. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига („Светска блага, изгубљена и нађена“, „Мит, магија и религија“ итд) и обишао фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду.

Илирија

Говорећи о Хему (Балканско полуострво), Херодот помиње Трибалску равницу док, о племену, по коме је она добила име, нема помена код оца историје. Слично је и са Илирима. Историчар углавном пише о Илирији док, тек на једном месту, вели да су Венети илирско племе. То, донекле, кореспондира са мишљењем немачког историчара Густава Косине који сматра да су Илири населили Балкан из Лужице те да је, Народ поља са хумкама, својом сеобом, око XIII века пре Христа, потиснуо Грке са Хема. Другим речима, Илири су били српски досељеници са европског севера.

Кад је по среди српско-вендско насељавање Германије, теза (супротна оној што је заступа Косина), о сеоби из Илирика преко Дунава и даље у централну и северну Европу, има своје заговорнике у немачкој историјској науци, почевши од Шотгена и Крејсига, с почетка ΧVIII века, до слависте Х. Кунстмана, крајем ХХ века. Ову тезу подупиру најновија генетска истраживања харвардског професора Кљосева. Они веле како је српско-вендска сеоба ишла са југа, из Илирије, преко Моравске и Чешке; након миграције, населили су и основали српско-вендска краљевства средњевековне Германије. Кунстманов став је: «Словени Чешке, Словачке, Немачке, Пољске, Русије и суседних земаља, пореклом су са Балкана, углавном из Илирије (Далмације); етноними, имена владајућих династија, имена места, хидроними, топоними, ортоними… у западнословенским и источнословенским земљама, изведени су од српских и словенизованих корена из Илирије и земаља што се граничише са њом». Лингвисти В.В. Иванов и Т.В. Гамкрелидзе подсећају да је подручје Балкана најстарији центар цивилизације у Европи, да је слика изворног протоиндоевропског пејсажа, изведена из лингвистичке реконструкције протијезичких правила, изван подручја Средње у Источне Европе.

Легенда каже, праотац Илира био је истоимени син Истра; имао је шест синова и три кћери – по њима су илирска племена добила имена. Стефан Византинац пише о Ахилу, најславнијем Илиру свих времена, именујући га Енхелејом и, по њему, све остале, Енхелејцима. Филип Брије вели да је име Илира и Илиријума, њихове земље, било познато већ од 2637.г. од (митског) стварања света, излажући легенду о протеривању Кадма из Амфиона и његовом склањању у илирске пећине што, по њему, се прозваше Кадмове. Ту је сиромашки живео и умро са женом Хармонијом. Путописац Шимнус из Хија, описује становнике Илирије: „На великом илирском пространству многи народи живе; између њих једни далеко од мора станују, кажу, а други су у крају при мору Јадранском; неки живе под влашћу краљева, други служе кнежевима; остали живе на свој особен начин. Кажу да су јако богобојажљиви, праведни и према путницима предусретљиви: воле да се друже, окренути су послу своме, поносити“. Скилакс наводи границе Илирије, од истока Кераунијских планина и горја Хема, до западних делова Епира и Јадранског мора, укључујући простор Албаније, Дакије: „… затим до горње крајине, Тракије уз море, најпосле преко Дунава и Паноније“.

Простор Паноније, саставни је део Илирије пре римских освајања, обухватајући ушће Тисе у Дунав и област ове две реке, односно стару Дакију: „Све преко Дунава, с једне и друге стране Тисе и Дакија старинска, прије Римљана Панонијом се зваше,“ пише Иван Швеар, настављајући: „Пре Паноновог доласка (Панон је био епонимни оснивач Паноније, установљене после Тројанског рата, кад на Балкан долазе илирска (венетска) племена), Туске овде становаше, али су од Туска, у оно време од Грка називаних Келтима (неко их зваше и Галима), до Илира названих Панонима и, од Скита касније називаних Сарматима, сви беху протерани и далеко су од ових крајева сузбијени били, то је истина“. Шваер је под Тускама подразумевао, вероватно, будуће становнике Тоскане (Tuscia) која обухвата већи део данашње Умбрије и Лација – простор насељен Етрурцима (Расенима) од ХII века пре наше ере. Име Туска (Tuisci) среће се у историјским изворима као назив Теутонаца или Кимера (Cimerians) народа који је окупирао обале реке Роне у Немачкој, за време док је та област била доминион Римског Царства.

Илирија – мапа

Кућна божанства

Јадранским Венедима и Илирима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ, што долазују имена њихових градова: Сервиодурум, Сербецијум, Сорба, Сербинум… Oзлоглашена теза да је илирско име протосрпски етник за Шафарика је неупитна: „Јер, да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени немају ништа друго до разроване градове по целој Илирији, или да су упали у пустињу без људи, како би онда дошло до тога да, још и данас, постоје сва имена са простора Илирије и Тракије, споменута од старих историчара и географа, уз незнатне измене? Без непосредног језичког наслеђа међу људима, то би се могло објаснити још једино божанским открићем“. У својим Славјанским старожитностима, након извођења сведочанстава о распрострањености српског имена и његових изведеница, Шафарик каже: „Једно тако прастаро и, у завичају дубоко укорењено име, а за странце необично, могло је да води своје порекло и да има најприродније значење само на свом завичајном тлу“.

Што се тиче језика којим су Илири говорили, Лаоник Халкокондило пише: „Сарматски језик врло је сличан илирском или, то је словенски језик којим се још и данас говори у Илирији, на источним обалама Јадрана. Данашњи илирски језик беше онај којим говорише Трачани, данас сачуван још само у остацима“. Клуверијус примећује: „Илири, Германи, Гали, Хиспаници и Британци, сви под једним именом Келта су се звали и сви једног покољења и језика су били, потичући од Аскенеза». Aскенез је легендарни Гомеров син и Јафетов унук, праотац Трачана. Историчар Ливије, записује неколико србофоних топонима, за време проласка римске војске из Азије на Хелеспонт, кроз Тракију, римске године 562. На челу војске били су Ливије Салинатор и Валерије Месала. Путујући, први дан дошли су по потока званог Малени и до места званог Цепље Село. Други дан стижу у Шарено село; од тог села путовали су дан хода до Пријепоља, где су се утаборили. Кроз сва трачка места, римска војска, на чијем челу је јахао конзул Манлијус Вулсо, путоваше са великим страхом. Циљ путовања били су грчки градови Аполонија и Неапол. Иван Шваер закључује: „Језици народни не могу се пуно преправљати и ту нема двојбе. Што се илирскога језика тиче, он не трпи никакве промене. У старо доба, немачки језик се пуно разликовао од овога што је сада, док је илирски задржао свој природни изговор, што се види из једног записа у римском Арацелитанском манастиру, а гласи: „Катарини, краљици Босанској, Стипана Херцега од светога Сабе, од порода Јелине и куће цара Стипана рођеној. Томаша краља Босанскога жени; Која живи године 54 и премину у Риму на лито Господње 1178“. Бохорић, Палатин, Ламбецио, Колар, Бомбарди, Асеман, Диканж, Саски, овај натпис истражују те сваки Илир и Славинац може рећи, без обзира који наш језик говори, да овим речима, нити у изговору нити у чистоћи, ништа не мањка у односу на данашњи“. O Илирима су писали Грци Теопомп, Агатархид из Книда и путописац Псеудо Скилакс, оставивши у свом Периплу (пловидба), добро документован запис о седиштима Илира на источној обали Јадрана. Агатархијус (Agatharchius) је, приликом посете острву Вису, записао да Вишани праве најбоље вино на свету.

Илири (Ιλλίρίοί) су, највероватније, своје име добили по кућним божанствима ларима (Λάρίοί), заштитницима дома; овај култ ће Римљани, у потпуности преузети од Илира. Илирик, поменут као Илјурик или Инорик, можда има неку везу са Илиосом, Илијем, тројанском догрчком државицом и племеном Дардана, као што се помиње у Несторовој Хроници, уз тврдњу да су Словени пореклом са Подунавља. Плиније, Дардане сврстава у најљуће Илире, наводећи да су заузимали простор некадашње горње Мезије, данашње Србије и Тракије. Део дарданског племена становао је у Фригији, ратујући са Македонцима. За ове Дарданце, Стефан Византинац вели да су саградили Троју или Илијум. У поеми о Енеју, Вергилије записује: „Они који су рођени у земљи Дарданији, Фригију освојише и градове подигоше; Трачки Самон прозваше Самотраком».

Међу бројним илирским племенима (забележено их је преко двадесет), владало је родовско, племенско уређење, а у неким заједницама, код Либурна и Јапода, на пример, као код Сармата, био је присутан један облик матрилинеарног, гинекократског уређења. Неговали су култ Сунца и змије. Занимљиво је да се хититска змија Илуријак зове као овај народ но, ту као да престаје свака сличност. Највећа племена била су Ауторијати, Даорси, Либурни, Јаподи и Далмати. Либурне, Стефан Византинац именује Таулантима и наводи да су приправљали медовину. Плиније говори о њима као првим становницима либурнијске области. Луције цитира ауторитативног Скилакса из Каријанда који каже: „Тауланти су народ илирски“.

Народ Далмата

Према Помпонију Мели, најстарији становници Илирика били су Енхелеји. Мела је изричит кад каже: „Племена која сам идентификовао, сва знана, припадају народу Илира“. Становали су, како наводи Бохарт у свом Земљопису, на обалама реке Ризон где су подигли истоимени град, данас Рисан. Скилакс, кога обилно цитира Иван Лучић (Lucius), смешта њихову земљу између река Неретве и Дрине, напомињући да се Ризон некада звао Енхелеј – недалеко од овога града живели су Кадмо и Хармонија: „ И назив древне Енхелеје окренуо се да сведочи Кадмову смрт“. Овидије помиње Кадма и његову жену; Кадмо се креће вукући се по земљи као змија, у рупи станујући. Историјски извори смештају Ауторијате у предео најближи епирском, спомињући град Амбракију и реку Етерон.

Иван Луцијус, цитирајући Скилакса из Каријанда (а, кога другог?), записује: „Даље, на реци Нарони, налази се варош Нестија; река је прилично широка, обзиром да три лађе на весла могу по њој паралелно да броде. Од мора, па до ове вароши, има 80 стадија. На овој земљи, покољењима, живи народ Мана што Илири јесу. Покрај Нестије се налази велико језеро, пружајући се све до територије племена Ауторијата. Језеро се налазило у долини делте реке Неретве. С њима се међе непознати варвари, Хилима названи, који на полуострву, близу мора, станују… Илири се до Јонског мора пружају“. Хили су били, највероватније, Хумљани, а поменуто полуострво се односи на Пељешац.

О земљама Илира, Скилакс, у свом Периплусу, наставља: „Либурни, народ Илира што покрај мора борави, простире се до Корчуле и Алкинојеве аде. Овде је грчка трговачка колонија и лука Хераклеја. Овде живи и народ Лотофага назван по једном дрвету – ко окуси његов плод све што је знао ће заборавити. Тауланти су, такође, народ илирски, саградили су град Епидамнус на реци Паламнус. Од Епидамна, до грчког града Аполионије, има 50 стадија. Од Аполоније до Амантије има 330 стадија; од Амантије је 60 стадија удаљена река Еас, што у море утиче. Ова места окружује Кераунијско горје Епира“. Страбон пише да су Тауланти били најбољи и највећи илирски народ, као и Плиније. Стефан Византинац у Епир смешта племе Перхеба и каже како су брдо Пинд по њима прозвали. Проперције вели: „ Или, зашто су Перхеби, врхове Пинда уздрмали?“.

Помпоније Мела, за илирско племе Партена, вели да је из Македоније отишло у Илиријум, ка пенетској области, где су подигли град Парту крај потока Ена, јер нису могли издржати намете краља Филипа, Александровог оца. У Србији, ближе обалама Дунава, Птолемеј помиње племе Даорта, односно Дортика, што истоимену варош саградише. Међу Партенима и Ауторијатима, наставља Мела, живели су Дасерети, још пре времена када се та област почела, од Грка, Македонијом називати.

Народ Далмата, помиње се као словенско, односно српско племе што, последично, важи за сва илирска племена: „Словени што се називају Далматима и Боемима, Срби су“. Далмати, велико и моћно племе, насељено на источној јадранској обали, водило је против Рима четири велика рата. Први, од 156- 155. године пре Христа, када је војсковођа Сципион Насица разорио градину Делминион на Дувањском пољу и потчинио Далмате. Рат 119- 117.г. пре н.е. отпочео је конзул Цецилије Метел јер су се Далмати проширили све до обале Јадрана. Проконзул Гај Косканије освојио је Солин, важан трговачки центар Далмата, диктирајући пораженима pax Romana. Последњи, четврти рат, вођен је 34 и 33.г. пре н.е. Октавијан је, Клис, главну градину Далмата, освојио и то је био њихов коначни пораз пред брахијалном империјалном силом. Исходили су, за себе, статус федерата.

Птоломејева мапа

Јаподи, насељени између река Купе и Уне, до Велебита и Винодола, на подручју данашње Лике, имали су статус ограничене аутономије у Риму са поглаваром (Propositus Iapodum) на челу, бираним из властитих редова. Били су вешти градитељи камених градина, места са око 3000 становника. Најпознатије градине биле су Хумац, Винчица, Витал и Латица. Најмоћније илирско племе били су Либурни; насељавали су Северну Далмацију и Кварнер. Организовани су у декаполије, друштвене групе окупљене око полиса. Били су вешти трговци и поморци, нарочито се истичући у грађењу трговачких и ратних бродова. Са Римом су остварили одличне трговачке везе, градећи ратне и трговачке бродове за потребе Царства.

За проучавање историје Илирије, незаобилазно дело је Фарлатијева Illyria Sacrum, осмотомна историја цркве коју су, у ΧVIII и ΧIΧ веку, приредила три италијанска језуитска свештеника: Филипо Ричепути, Данијеле Фарлати и Јакобо Колети. Служећи као венецијански војни свештеник, Ричепути је увидео потребу за историјом цркве у земљама древне Илирије. По повратку у Рим, 1720.г. поднео је цркви кратак план књиге. Уз папску подршку, првих седам књига је објављено под Фарлатијевим именом, уређивачем првих пет томова. Први том је објављен 1751.г. а преосталих осам 1819. године.

Фарлати каже: „У историјском смислу, постоје две Србије, једна Србија је Приморје или Приморска Србија“. Приморска Србија се још назива и Горњом Далмацијом. Повремено, Фарлати употребљава термин Медитеранска Србија тврдећи да она почиње од реке Цетине; у њен састав улазе Неретванија, Захумље, Травунија- Конавле и Дукља: « Неретљани, Захумљани, Травуњани- Конављани, Дукљани – сви су Срби“. По Фарлатију, жестоки Срби са Неретве прокрчили су пут стварању српских жупанија и, најпосле – српској државности: „Народ Срба, немилосредно агресиван и њина господа, од четири жупаније, краљевство Срба у приморју установише“. Са Неретве се власт шири на Захумље тј. Травунију, са средиштем у Требињу; епонимни Павлимир започиње обнову државе, где Дукља постаје центар српске државности – ту је основана српска црква под чијом јурисдикцијом су били Бар, Будва, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, као и Србија, Босна, Травунија, Захумље и Неретванија. Након припајања Неретве Захумљу, приобаље, између Цетине и Неретве, назива се Крајином, «подручје које у целости припада краљевству Срба“. Део Приморске Србије, од Цетине према истоку, укључујући Горњу Далмацију, назива се војводством св. Саве или Херцеговином.

Ко су били Трачани

По Фарлатију, унутрашњост Србије назива се Загорјем: „Загорје се састоји од два дела, Босне и Расције-Рашке. Неки сматрају да су имена Србија и Расција једно те исто. То није тачно; Расција се не може изједначити са Србијом, нити Србија са Расцијом. Расција је само један део Србије. Ова забуна вероватно проистиче из чињенице да се рашка литургија служи и у Србији и у Расцији“.

Антички писци слажу се у једноме, када о Трибалима говоре као о самосвојном народу. Страбон их убраја у Трачане, Стефан Византинац у илирска племена. Подручје које у целости припада краљевству Срба. По Платону, Трачани су припадали огранку скитског народа. У Хомеровој Илијади, били су савезници Пријама у Тројанском рату. Поред Трибала, Страбон помиње следећа највећа трачанска племена: Бесе, Дентелете, Гете, Меде, Мезе и Серде.

Трачка племена заузимала су, релативно, велики простор те их, Херодот, назива највећим народом. Многобројна трачка племена често су водила међусобне жестоке ратове интензивиране од VI века пре н.е. Олибије бележи: „Пошто Трачани са свих страна окружују Византинце, простирући се од мора до мора, стално су у мучном рату са Трачанима, будући да није могуће заувек се ослободити њиховог непријатељског деловања, чак ни после успешно проведених припрема до победе. Варварски народи и њихове династије сувише су бројне. Кад се први победе, на њихово место пристижу други, трећи, још бесније нападајући од првих. Никакве предности нема од плаћања данка или чврстог уговора. Питам се, шта је опасније од лошег суседа и страшније од рата са варварима?“

Мапа старе Тракије

Трачанима владају Трако-скитске династије. Доласком Римљана, њихова земља је претворена у провинцију. Језик им спада у тзв. дако-мезијски, сличан трако- илирском. Трачки језик данас је немогуће реконструисати мада је остало доста инскрипција на грчком писму. Латински називи за Тракију: Threcum, Threce, за Трачане: Threces, Threici, долазе из грчких и повезане су називима Treici, Traci и, у вези су имена Троје и Тројанаца. Светоније мисли да име Трачана (Threcum, Threces), стоји у вези са гладијаторима (gladiatores) јер су се Трачани, наводно, добро служили мачевима, секући (truces, threces) непријатеље. Одакле можемо вући везу са санскритом и именом Срба (Sarbh, сећи, декаптирати).

Ево сличних речи у трачком и српском језику: bhel / бело, сјајно; brioun brion / бријати се; briza / (б)рижа, пиринач; brynchos / б→д, брекати, дречати, правити галаму; bryttion / б→в врутак, врити (кад ври вода); disza / дисати, узимати ваздух; dizos / дизати; dinupula / диња; genta, genton / г→ж, жетва; germe / герма, квасац; manteia / мантија; zena / жена; rhomphaia / рмпалија, снажан мушкарац, онај ко може да руши, разара; sica / секач, нож; skalma / кама, врста ножа; skarke / шкрипа, крцкање, шкрипа шарки; titha / (т)си(тх)са, сиса; zelmis / шлем, хелм; zira / зира, туника, горњи део одеће; zelas / зеље; zibynthides / шибица. Натпис: ΗΎΖΙΧ ΔΕΛΕ ΜΕΖΗΝΑI можемо превести као Узија Дела, моја жена.

Око тумачења трибалског имена постоји низ недумица. Са више или мање довијања, њихово име тумачили су Хан, Томашек, Кречмер, Усенер, Георгијев, итд. Поред Херодота, најстарији грчки историчари, на простору данашње Србије (Панонија, Поморавље, Подунавље), помињу, уз Илире и Трибале, Сигине и Агатирсе, народ Сармата насељен на овим просторима у XIII веку пре наше ере. Према оцу историје, Трибали у V веку пре н.е. живе у Поморављу: „ Из Илирије тече према северу река Ангро и улива се у Бронг, у Трибалској равници а Бронг се улива у Истар“.

Трибали, илирски Срби

Плиније, пишући о Дарданима, Целегрима, Мезима, Тракима и Скитима каже: „Са леве стране Дарданаца простиру се Трибали и Мезијска племена“. По Плинију, Дарданци су живели на трибалској територији. Према археолошким истраживањима М.Стојића Трибали су насељавали област целог српског Подунавља, Поморавља, Посавине, Колубаре, источне Србије, северозападне Бугарске и, на југу, Србије до Скопља. За њих се везују налази кнежевских гробова (сребрени и златни појасеви типа Мраморац). По Стојићу, боравак Трибала на овим просторима траје континуирано од XIII века пре.н.е. На основу богатог археолошког материјала, утврђена су четири периода у развоју Трибала: прототрибалски (гвоздено доба I, XIII – IX век пре н.е), ранотрибалски (гвоздено доба II, VIII – VII век п.н.е.), трибалски (гвоздено доба III, VI – IV век п.н.е.) и, посттрибалски (гвоздено доба IV, III – I век п.н.е.). Врло близак народ Трибалима било је скитско племе Сигина, како их Херодот назива, трговцима на мало; насељавали су области Бачке, Баната и Трансилваније. На ушћу Саве у Дунав, подигли су град Сингидаву, данашњи Београд. Градину Сингидаву, као велико насеље Синга, помиње схоластичар Аполон са Родоса 240.г. пре наше ере; ту су се, на ушћу Саве у Дунав, наводно, искрцали Јасонови Аргонаути. Са именом Сигина повезује се истоимени град на реци Моришу; реч синг у келтском значењу бео има праиндоевропски корен те потоње име града је његова пословењена верзија. Пословењена имена Сингидаве су Сегедин и Сегестика.

Први помен о Трибалима оставио је Тукидид, лоциравши их у суседству краљевине Одриза, на реци Искер (данашња Бугарска). Комедиограф Аристофан, у Птицама, на сцену изводи трибалске богове као најварварскије од свих божанстава. О ратним походима Трибала, обавештава нас неколико античких историчара. Напад Трибала на Абдеру описао је Диодор. Када се очекивао пад Абдере, Трибале је отерао римски војсковођа Хадријан. Вођа Трибала, како бележи Аристид, звао се Халес. Током времена, Трибали су развили врло јак војни и одбрамбени систем, сачињен од многобројних утврђења од земље и палисада (паланке). Све веће области долина и река, плодне котлине и обронци брда, биле су окружене многобројним утврђењима. Посебно моћан систем направљен је на планини Јухор. Уопште, доминирали су равницом јужне Србије, простором јужне и западне Мораве, западном Бугарском и доњим током Дунава.

Средњевековни писци Трибале називају Србима. „Трибали су Срби,“ каже Мануел II Палеолог. Наводећи Халкокондила, Адолф Бастијан каже да су Трибали илирски Срби и наставља: „ Трибали, илирски Срби, долазе од Дунава и Хрватске и из земље Прусије, са северних мора, као и из Сарматије, данашње Русије“. Мехмед Освајач, пишући о војни на Србију, користи за земљу назив Трибалија, описујући српски грб (глава вепра проводена стрелом), као инсигнију Трибала. За овога османлију Халкокондило каже: „Махмуд, син Михајла Трибала, што значи Србина по мајци а Грка по оцу“. Хонијата записује: „Брзо након овога, он зарати против народа Трибала које неки називају Србима, такође“. Никола из Дамаска је забележио како су Трибали у борбама, снаге постројавали у четири борбена реда: напред су били најслабији, потом најсилнији, онда коњаници и, на крају, жене. Оне су, грдњама и проклињањем, спречавале бекство бораца. Занимљиво је да су на шлемовима имали уцртане очи, обојене због уверљивости, па се, за трибалске ратнике, говорило да имају два пара очију што је код Грка изазивало страх, укоченост и запрепаштење. Такође, имали су мноштво чамаца и речну флоту.

Мапа Трибалског животног простора

Према Демостену, македонски краљ Филип је заратио против Трибала 344-343 г. када је водио рат против Илира. Исократ, у свом говору 342. године пре наше ере, истиче слогу и моћ овога народа док Јустин бележи Филипово рањавање у боју са Трибалима. Пре ових непријатељстава, трибалски коњаници служише као најамници у Филиповим трупама против Скита и у династичким борбама у Тесалији код Метоне 353. године пре н.е. када је Александров отац остао без ока. 335.г. Александар Македонски креће на Трибале из града Амфипоља, у Тракији. Након што је одбацио Трачане, сударио се са трибалским краљем Сирмом и потукао га. Сирмо је био принуђен да тражи мир и потпуно се повинује Македонцу који наставља свој поход на исток.

Мањи контигент Сирмових пешака сачињавао је део војске Александра Македонског приликом његовог даљег похода. Један од заслужних војсковођа из редова Трибала звао се Стамен(ко). После императорове смрти, на Трибале су ударали Аутаријати и Келти – Скордисци. О томе пише Апијан: „Сада пак постоји много и то врло знаменитих илирских племена, што је природно у тако великој земљи и та племена живе на пространој територији Скордиска и Трибала; они су се до те мере међусобно истребљивали у ратовима да су Трибали, уколико би преживели, пребегли преко Дунава, Гетима“.

109-108.г. пре наше ере, Еутропије бележи да је конзул Минуције Руф ратовао у Македонији са Скордисцима и Трибалима, пристиглим са севера. Поход Марка Краса на Мезију и Трибале, одиграо се 29- 28 г. пре н.е. После њихових похода, коначно су их покорили Римљани, а већи део је, како вели Еутропије, умакао преко Дунава, код Гета. У време цара Клаудија (41- 44.г.), помиње се префект Мезије и Трибалије. Дион Касије (150 – 235), вели да у Мезији, осим Меза, живе и друга племена „која се некада Трибалима зваше“. У трећем веку постоји област Трибала одакле је, због честих ратова, становништво одлазило, углавном пут Херцеговине и Црне Горе. Током владавине Диоклецијана и Максимијана, поред области Трибала, помиње се и град Осијек, на ушћу Искера у Дунав, где су доношени царски укази. Изузетно важан је податак Виктора Аурелија да је Максимијан Херкулије Трачанин, пре него што је постао цар и Диоклецијанов партнер у власти, био председавајући Трибалије Ово подразумева постојање посебне префектуре Трибала у провинцији Мезији. Област Трибалије се касније помиње као Тривалис или Травана, Травунија – српска средњевековна држава. Трибали, илирски Срби, долазе од Дунава и Хрватске и из земље Прусије, са северних мора, као и из Сарматије, данашње Русије.

Најстарији помени српског имена

Најстарији помен Срба односи се на античку грчку збирку натписа ( скупљени записи на гробним плочама, споменицима, посудама, итд.) из 446. године пре Христа и гласи Сербилиес . Олга Луковић Пјановић, у делу Срби, народ најстарији, износи низ примера из Збирке потврђујући распрострањеност и старину српског имена у антици: Сурбис, Србин (4428), Сурбиос (4429), Урна србина Стефана (3378), Серб, Србин (3702), Антоније Србин, (2187), Лука Србин (2244), Србин Руфус (4152), Тито /Титус/ Србин (5101), Д. Србин (5821), Србин Фабије (6752), Србин Виталије (8572), Србину (1952). У збирци Грчки натписи Сицилије и Италије налазимо, између осталих, следеће натписе: Српкиња Еконимија (5995), Српкиња Онасиђа (335), Србин (1032), Сербанда, Србенда (2098), Сербелија, (2343), Сербатос (1048).

У Збирци из Беотије, уз натпис под бројем 585, означена су имена палих бораца на бојном пољу крај града Танагре. Међу њима је и један Србин, Серблије. У једном натпису са Пелопонеза, на гробној плочи, јасно је означено чији је покојник син: «Лукије, Србина Максима син». Са егејског острва Дела, долази неколико надгробних натписа где се помињу Срби: син П. Србина П (690), Г. син Србина Л (690), П. син Србина К (690), Србин, (698), Сербелија, Српкиња, (698). У истој збирци, означен је под бројем 669 надгробни стећак, у селу Бујурдере близу Константинопоља, на коме је урезано име једног Србина, члана државне управе, команданта или начелника градине: Г. архонт Срба. Уз његово име урезано је и име његове супруге Наде – архонткиње. Суедин лексикон Thesaurus Linguae сачувао је име једне фригијске Сибеле именом Сарбис: „Фригијска Сибела што су је некоћ називали Српкињом“.

Древно племе Срба, поменуто у историјским текстовима, односи се и на Плинијеве Сеурбе, становнике Лузитаније, насељене у области истоимене реке Мињо, између река Корадо и Лим, у данашњем Португалу. Сврставају се у пред-романско становништво Португала. За португалске историчаре Суерби су исто што и Серби, тј. Срби: «Сеурби, на латинском Срби, припадају многобројним племенима пред- романског становништва Португала. Срби су живели у области реке Мине, по којој се зове цела област, на извору реке Корадо, до реке Лим, на северу земље“. Сеурби су припадали народу Лужице, односно северним Србима – ове крајеве населили су од ХII до IХ века пре наше ере, у времену када су Расени населили север Италије. Простор Лузитаније назван је по Лужици. Поред Сеурба, извори помињу братственичка племена Сера, Лугија и Пешића. Били су под утицајем келтске културе и због тога су прозвани Келтићима – но, једино што их са народом Келта везује је њихово заједничко индо-европско порекло. У IХ веку пре наше ере, основали су свој главни град Миробригу у истоименој области, потом и друге градове: Лакобригу, Архибригу, Нестабригу, Манибригу, Братолеум…

Простор Лузитаније

Амијан Марцелин, кога цитира Гебхард, пише о Србима у Азији до IV века, када долазе на север Европе, у данашњу Немачку. Река Лаба (Елба), вели Вибијус Секвестер, дели Србе и Немце код места Србишта. Немачка племена била су развучена од Хелвеције, преко Боемије, па све до Елбе. Хелвецију су населили 50.г. пре наше ере, како пише Гај Јулије Цезар у Галским ратовима. Дуж ове реке нићи ће, за кратко време, многобројна српска насеља и градови. Франачки Анали помињу Србе са Елбе: «После неколико дана, поврати се из Ниемингена у Ахен и посла Карловог сина (Чарлса) у земљу Склавина који се зваше Србима са реке Елбе. У овој кампањи Милодух, кнез Склавина бејаше убијен. Армија је начинила две утврде (замка): један на обали реке Сале а други на Елби».

Срби, у врло кратком времену, заузимају територију централне и северне Европе, обухватајући територије данашње Словачке, Чешке, Пољске, Немачке, делове Мађарске, Украјине, Белорусије и Русије. Топографија тла, на коме се српски етник јасно именује, је североисточно од Босфора. Чак шест насеља у Пољској добија име Србиново, два су у Немачкој.

Срби су, већ одавно насељени у Подунављу, већ почетком V века, што доказује активност епископа Нићете у Ремезијани (данас Бела Паланка), о чему каже Енциклопедија Британика следеће: „Никета из Ремезијане (рани V век), грчки епископ, теолог и композитор литургијских стихова, чија је мисионарска активност и писање резултовала христијанизацијом српских словенских региона и увођењем латинске културе међу просте варваре у долини доњег Дунава. Други патристички писци, укључујући историчара цркве из V века Генадијуса Марсељског, сматрају Никету заслужним за промовисање латинске црквене музике међу новоконвертованим примитивним Србима која се користи у обредима од суботе увече до недеље ујутро“.

Плиније Цецилије каже: „Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби Зинги, Псеси»… Клаудије Птолемеј, у својој Географији, непуна два века после овог Плинијевог навода, записује: „Између Кераунског горја и реке Ра насељени су Оринеји, Вали и Срби». По њему, Срби обитавају на подручју Закавказја у залеђу Понта, крајем II века после Христа. Птолемеј нас извештава и о градини Србица (данашња Градишка у Панонији), што упућује на преисторијску старост насеља јер су градови, са овим именом, постојали у Малој Азији пре доласка Грка. О томе сведочи грчко преименовање реке Србице и града Срба у Ксант и Ксантос. Идентични топоними из Ликије налазе се и у данашњој хрватској Лици, одвајкада насељеној Србима. Наведени Плинијеви Серби и Птоломејеви Сербои јављају се у Панонији и источно од Босфора где се уклапа простор тзв. Трипољске цивилизације чији су носиоци били Словени на тлу Илирика; ову област они су називали Северином, Инориком, Сабатијом…

Књигу по којој је рађен фељтон и остала издања аутора можете пронаћи на интернет адреси:    www.vandalija.co.rs