ИНТЕРВЈУ: ПЕСНИКИЊА ЉИЉАНА БРАЛОВИЋ ИЗ ПРАЊАНА

9. 01. 2014.
Пише: Здрава Србија
Извор: Сви у село

Повезани текстови: Љиљана Браловић: ОВО НИЈЕ МОЛИТВА, ОВО ЈЕ КРИК!

Љиљана Браловић (47) из Прањана воли за себе да каже да је сељанка која пише песме да умири душу. Са супругом и двоје деце живи у селу које је постало познато по импровизованом аеродрому „Галовићи“, одакле су четници пред крај Другог светског рата спасли преко 800 америчких пилота. Некада је у селу била општина и погони за прераду воћа и пластике, али су их комунисти преместили у Горњи Милановац да би село казнили због сарадње с генералом Драгољубом Михаиловићем, који је за време рата и у фамилији Браловић био радо виђен гост.

Љиљана Браловић

– У трећем миленијуму газимо блато до колена, а када севне блиц фото-апарата, нестане нам струје – не мора ни да загрми. Нажалост, данас је тако у готово свим српским селима. Па није Дража за време рата био гост баш у сваком селу у Србији – уз подсмех каже Љиљана.

Одакле такав цинизам?

– Није то никакав цинизам. Од Другог светског рата систематски се ради на уништавању српског села. Радника можеш да уцениш, да га натераш да мисли и оно што ни у сну није снио. Сељак је независан, има свој посед, изворе прихода, свој став. Наравно, као такав неподобан је властодршцу. Коме треба поданик који мисли? Пошто сељак није хтео под корбач, узели су му децу. Од богатог и независног сељака направили су сиромашног радника, зависног по сваком основу. Данас смо богата земља пуна сиромашних грађана. Отуђени смо од бога, традицију презиремо, сиромаштва се не стидимо, кукање нам је једина радна навика.

У Србији као да је срамота бити сељак?

– Испада да је тако. У Енглеској ако немаш земљу у поседу 150 година кроз колена, не можеш добити племићку титулу! Само Срби оставе опанке у врзини, обују ципеле и попљују место из ког су кренули. На пречац постану варошани и кад год некога хоће да увреде кажу му – сељачино! Одакле нам толики варошани? Јесу ли ванземаљци населили Београд? Са ког европејског двора су емигрирали интелектуалци у наше вароши? Јесу ли ти посланици, доктори, генерали, академици баш сви рођени у граду? Ко је родио Мишића, Степу, Теслу?

Шта вас онда мотивише за живот на селу?

– Питају ме често како то да живим на селу. Креативна, надарена, комуникативна… А ја им кажем да човек може да живи и на голој стени ако ту нађе себе. Људи су на Метеорима саградили манастире на голим стенама на висини од преко 500 метара и ту живе. Сваки камен, свака греда, све је у рукама изнето уз козју стазу. Чак и земља за врт! Неко је ту у вери и усамљености нашао себе и смисао живота. Зашто онда бежати из плодног и родног шумадијског села, богом даног да се у њему живи и ужива? Ја волим сваку травку, свако дрво и брег мога села. Волим људе, традицију, обичаје. Волим независност коју само сељак може да има.

Значи, није ни тако лоше?

– Једно је сигурно: сељаци су много опуштенији од варошана јер не брину о три елементарне ствари – да ће умрети од глади, да ће се смрзнути и да ће остати без посла. Већина савремено-цивилизацијских благодети, замислите, стигла је и у село. Већина домаћинстава има телефон, интернет, ауто… Млади (ако их има) иду на концерте, утакмице и поједине културне догађаје. На промоцију мојих књига дође пола села, а у Београду, када аутор окупи седам људи, све новине објаве да је књижевно вече било добро посећено. Све моје комшије читају, познају историју и традицију. Имају генетску мудрост и поред природне селекције, која је неминовно ослабила интелектуални ниво српских сељака. Школовали су се и одлазили најбољи и најинтелигентнији. Не знам како су се после модификовали у интелектуалне инвалиде – малограђане.

Написала седам књига

Љиљана је почела да пише поезију још у гимназији, али је прву књигу песама, „Птице су створене да лете“, објавила 2000. Две године касније из штампе је изашла и друга збирка песама под именом „Балада заборављеном“. Ова даровита песникиња објавила је још три књиге песама: „Далеки корени“, „Очи које ме траже“ и „Човек и зид“, збирку дечјих драма под називом „Није луда луда“ и књигу приповедака „Приче испод ожиљка“. Председница је књижевног друштва „Запис“ из Горњег Милановца и члан Удружења књижевника Србије. У својим песмама пише о кризи на селу, а недавно је на „јутјубу“ поставила песму „Крик за Србију“, као последње упозорење Србима да ће уништењем села уништити и сами себе.

Званична политика обећава боље дане?

– Доскора су обећавали само пред изборе, а сада све чешће и без њих. Схватили ваљда да још само сељаке могу да лажу. Је л‘ да да лепо звучи: регреси, повраћаји, донације, подстицаји… Купио би човек десет хектара и дошао да преврће ову црну и чемерну земљу када слуша министре и саветнике! И ми сељаци задовољно трљамо руке: погледао Бог и нас! Срећни смо све док не одемо по те ђавоље дарове.

Хоћете да кажете да је у стварности све другачије?

– Ма да, јер онда крене забава: на ово имаш право, ако урадиш оно, а оно никако без овога. Донеси отуд овде, па сада ово онде, е, за ово си закаснио, на ово ниси остварио право, ово је намењено за велике… Сваки сељак би морао да запосли по једног правника и једног економисту, па да можда и искамчи од државе оно што му је закон великодушно понудио.

О својој деци

Анка завршава ветерину, воли село и верујем да би радо живела окружена животињама и природом. Милан је уметничка душа, студира графички дизајн, посао који може да ради где год пожели. Ја их не условљавам и не ограничавам. Желим да се разливаде на ону страну где их срце води. Желим да буду срећни, али не по мојим мерилима среће, већ по својим.

Не бежи од села и корена! Љиљана Браловић

Где грешимо?

– Боли ме кад видим да мој народ пати, а пати, то је евидентно. Пати далеко више него што за то има стварне разлоге. Медији нам намећу добар део патње јер нам намећу и добар део потреба. Бомбардују нас информацијама о богатим, незаситим, вечно гладним материјалног и ексклузивног. Онда и ми патимо што нисмо купили најскупљи „мерцедес“, нисмо летовали на Мајорци, немамо маркиране крпе… А нико да се пожали на мало лепих речи, нежности, љубави и уметности. Како да се жали обичан смртник када за тим не вапе ни наши идеали: фолк звезде, стерлете, модне иконе. Конформитет је испред душевног благостања, те смо несрећнији од несрећних.

Има ли наде за Србију?

– Верујем да ни пророк Јеремија то не би знао. Кад ови наши политичари све испробају, можда и схвате да ова наша лепа, родна и благородна Србија може да живи једино од пољопривреде и можда мало од туризма. Када се донесу прави, поједностављени закони и почне њихова примена, када сељак не буде више грађанин другог реда, када се буду знале цене, начин откупа и пласмана производа, можда ће нам свима бити боље. Када ће то бити, не знам. Хоће ли? Мора. Иначе ћемо нестати.

Извор: ало.рс