Наравно, при том се одмах поставља питање – колико је то у супротности са црногорским вишевековним традицијама и посебно са завештањем митрополита Петра Првог Петровића, који је свом наследнику Петру Другом Петровићу – Његошу, упутио последње речи: „Моли се Богу и држи се Русије“.

Наиме, како је изјавио актуелни амбасадор Русије у Подгорици Андреј Нестеренко, Москва је била заинтересована да руски ратни бродови пристају у луке Бар и Котор, али искључиво због кратковремене куповине потрепштина, што је уобичајена пракса у свету, али званична Подгорица је такву могућност, како сви оцењују – бахато и грубо одбила.

Стога би било занимљиво да се присетимо само неких детаља из прошлости који сведоче о сасвим другачијим традицијама када су у питању црногорско-руски односи, а који су увек били крајње пријатељски и савезнички.

На пример, још у време руског цара Петра Великог, многи млади руски кнежеви су се обучавали вештини морепловства у Перасту у Боки Которској, у тамошњој поморској школи капетана Мартиновића, а Mатија Змајевић из тог истог Пераста је постао вице-адмирал руске флоте. Осим тога, у руској армији и флоти је било укупно 30 генерала и адмирала из Црне Горе. Поменимо само браћу Јована и Марка Војновића из Херцег Новог, који су се уздигли до чина адмирала руске флоте, при чему се нарочито истакао Марко који је чак основао руску Црноморску флоту.

Када је реч о мало новијој историји, онда би вероватно био занимљив податак да је црногорски Књаз Никола након одласка у Русију добио у пуној мери све што је тражио, а то је била новчана и војна помоћ, јер је у јулу 1909. године у Луку Бар упловио руски пароброд «Петербург» са оружјем и војном техником за црногорску војску. Дакле, у ту исту луку у коју данас иронијом судбине руски бродови не смеју да уплове чак ни да се снабдеју храном и водом, а све то због очекиваног уласка Црне Горе у НАТО савез, иако убедљива већина њених становника није за то.

А какво је одушевљење у народу одувек изазивао долазак руских морнара, најбоље сведочи и овај историјски детаљ. Пошто се предао аустријски гарнизон у Котору и уручио кључеве града представницима црногорског локалног становништва, тамо се 21. фебруара 1806. искрцало 140 руских војника који су, како бележе историчари, били дочекани са усклицима добродошлице и топовским салвама, док је изнад градских зидина била свечано подигнута Андрејевска застава руске ратне флоте – бела застава са дијагоналним светлоплавим крстом.

И на крају, с обзиром да је крајем прошлог лета уз срдачне поздраве и уз наглашену добродошлицу, у которску луку упловио огромни брод под именом „Селебрити Силует“, на коме се налазило близу 3.000 људи хомосексуалне оријентације, на коме се вијорила застава дугиних боја која симболише геј популацију, можда је баш у томе кључ решења.

Наиме, ако би руска флота заменила своју славну Андрејевску заставу са геј-заставом дугиних боја, можда би макар у том случају смела накратко да уплови у неку од црногорских лука ради снабдевања животним намирницама и горивом. Али велико је питање шта би тада на то рекао владика Петар Први Петровић, када би однекуд могао да види ту жалосну сцену.