Ђорђе Бојанић

Проф. др Момир Јовић: СРБИ ПРЕ СРБА


Проф. др Момир Јовић: СРБИ ПРЕ СРБА

Дакле, према овој уводној напомени – Предговору, остаје сасвим јасно, зашто је назив књиге наизглед чудан: Србин пре Срба. Јер, све што ће се документовано износити о стварној прошлости Срба – све је то далеко испред наводне, официјелне историографске теорије берлинско-бечке школе, пре тог зацртаног: петог-седмог века.
У тим вековима, та школа је разврстала некакве сеобе Старих Словена на Балкан, па се тек потом – појављују Срби. 

08.01.2014. СРПСКА ИСТОРИЈА

18137_1

Српска званична историографија о Србима, већином, током деветанестог века, заснивала се на потпуним непомирљивим, нелогичним међусобним супротностима. Уз најјачи аргумент – досељавање Словена на Балкан, ТОКОМ V-VII века.
Важећа та, берлинско-бечка историографска школа, полази од чињенице да се Срби, део старијег, прастарог народа Словена, под тим именом: Срби – документују тек од IX века (после Христа).
Oво датирање одговара податку да се Људевит Посавски 822. године склонио из Сиска (Sisciae) код Срба у области лиичког града Срба, на Уни.(1) У истој књизи наведено је да је у “имену града Гордосервона у Витинији, забележеног 683-681. године, сачуван најстарији помен српског племенског имена“ (2)
Према Порфирогениту, цар Константин VII (913-959), стоји: „Владарски  син који је довео Србе у нову постојбину, умро је још пре но што су се доселили Бугари, што значи пре 680. године“. (3)

И ови подаци, који носе извесну историјску истину, штури су. Византијски цареви: Константин II (641-695), Константин IV (668-685) и Јустинијан II (685-695); дакле у првом делу владавине цара Јустининана II), вршили су пресељавање већег броја Словена, са Балкана у Малу Азију, у област Витиније. Ти Словени су пресељавани углавном из византијске теме Стримон (југоисточни део данашње Македоније), дакле, свакако пре поменуте 680. године.
Већ код ових навођења, долази до искакања из уобичајеног прихватања наших историчара. Наиме, ти „Словени“ у Витинији подижу свој град, име: Град Срба: Гордосербон – Сервогордон. Дакле, нема помена о наводним Македонцима.
Овај град је у изразито брзом времену израстао до епископског седишта, што само по себи није случај са осталим центрима. Тако је Србин, епископ Гордосервона, Исидор, поменуте 680. године, био међу учесницима Шестог Васељенског Сабора (680-681) у Константинопољу. (2)

Изношење ових чињеница, које не пренебрегавају други српски историчари, ипак намеће обавезу увођења систематизације у могуће податке. То условљава померање претпостављених векова око досељавања Словена на Балкан.
На Балкан се досељавају Срби, који крајем седмог века, већ се дефинишу као Срби. Но, у нашој историографији, за Словене су везани још конкретни епитети: Стари, Древни, прасловенски језик, прасловенска религија…

Међутим, Константин Јиречек (један од носилаца берлинско-бечке историографске школе) – за име: Словен, наводи да то име, за тај народ није било у употреби пре шестог века (после Христа). А до VI века, под тим именом (Словени) “код суседа на западу и на југу свуда је познато“. (1)
На истој страници К.Јиречек бележи: “Словени нису никад употребљавали ово име чије порекло и значење није познато“. (2) Према овим недвосмисленим наводима, име Словени, према К.Јиречеку, није старије од шестог века (после Христа). То опет намеће закључак, ако се тај народ досељавао током петог века на Балкан – није могао доћи под тим именом Словени.
Дакле, Словени – нити је то старо име, те нема ни : Старих Словена, Древних и било каквих у том смислу. К.Јиречек, сам увиђајући сву ту нелогичност, доноси потпм мишљење Добровског и Шафарика: „да је некада име Срба било заједничко име свију Словена“. (3) Али К.Јиречек, разумљиво, ову оправдану научну тврдњу, доводи под сумњу.

Зачуђујуће је да К.Јиречек не помиње још раније присуство имена Словени, преко: Sclaviniae, код великог картографа Клаудија Птоломеја (II век после Христа). Према садашњим научним схватањима, име: Словен не помиње се пре времена Клаудија Птоломеја. Ето, уз још та четири века неке прошлости Словена, пре тога их нема. Нити је могуће говорити о некој њиховој, словенској пра-давности.
Но, Клаудије Птоломеј, изразито помиње Србе и њихове Србице, било као имена градова или река. Код римских историографа, као Плинија Старијег (29-79), такође се само наводе Срби. Разумљиво, Словена још нема. Као ни код римског картографа Помпонија Меле ( I век после Христа) који такође документује постојање Срба.

Херодот (484-425), не улазећи овде у расправу о различитим именима за Србе, директно наводи: српско језеро код египатског града Пелусија, према Синају – „Сербонијско језеро“. Документују га: Аристотел и Диодор Сикулски.
На Синају и данас постоје стари српски топомини: планине – Србија и Банат; и реке – Мирна и Вировита. Амијан Маркелин ( IV век после Христа) помиње српске планине у пределу Карпата, данас ердељски „monies Serrorum”.

Позната Ксантос стела из Ликије, датирана је 2800 године пре Христа, писана је на српском језику. Страбон ( 63. пре Христа – 24. после Христа) наводи кад су Хелени дошли у те пределе југозапада Мале Азије, око XVI-XV века, затекли су име реке: Србица, име града: Срб – које су они заменили са Ксантос ( како се и данас зову тај град и река). Ова грчка реч ксантос значи: плав, смеђ. Исто име и за тројанску реку Скамандар ( Србица = Ксантос).
На овом месту, поводом овог навођења, треба још појаснити. Античка област Ликија, према свом имену, ипак нема никакву лексичку основу у грчком језику. Док српским језиком добија своје пуно значење и оправдање.
На Балкану, у Крајини (данас Хрватска), познат је градић Срб на Уни, у области Лике. Раније се Уна, пре тог свог латинског имена (Једна, Јединствена), звала: Србица. Отуд Срб на Србици. Да ли ће временом Хрвати променити име граду јер им смета све српско – могуће је!
Но, остаје – област се зове српска Лика, Личани. У истом смислу, истим именима, обележавана је и југозападна малоазијска, анадолска област, једино Грци су тој Лици додали: ија (као такву, бележи је Херодот). У тој Лици, река се звала Србица, град Срб. У Крајини исто (балканској). Који од ова два географкса топонима претходи другом – за сада је то немогуће утврдити.
Али, да би то у оба случаја била случајност – то је сувише, чак и од злонамерних…

Идући још дубље у прошлост, око 14.000 година пре Христа, у ширм комплексу Индоевропљана, сусрели би Србе према санскртском: Сораб. Али, ни у тим далеким временима, нема никаквог помена о имену некаквих Словена.

Дакле, према овој уводној напомени – Предговору, остаје сасвим јасно, зашто је назив књиге наизглед чудан: Србин пре Срба. Јер, све што ће се документовано износити о стварној прошлости Срба – све је то далеко испред наводне, официјелне историографске теорије берлинско-бечке школе, пре тог зацртаног: петог-седмог века.
У тим вековима, та школа је разврстала некакве сеобе Старих Словена на Балкан, па се тек потом – појављују Срби.

Биографија – др.Момир Јовић

Доктор историјских наука, професор у пензији. Предавао на Универзитету (Филозофски факултет) у Приштини, Нишу, Косовској Митровици, …
Учесник Међународног научног симпозијума “Балкан и Панонија кроз историју”, 2005. године (“Балкански и панонски топоними код античких аутора”), Научног скупа САНУ “Методолошки проблеми истраживања порекла Албанаца”, 2007. године и многих других…
Дела: “Срби пре Срба”, “Српске земље и владари” (са Костом Радићем), “Србија и Римокатоличка црква у средњем веку”, “Рано хришћанство на Балкану”, “Општа историја старог века”, “Историја Срба” и др.

***

Преузмите ПДФ: Момир Јовић – Срби пре Срба

Извор – Истина ослобађа

7 replies »

  1. МА КАКВА ШКОЛА, ОН СЛУША ПОЛИТИЧАРЕ, ШТА МУ ОНИ КАЖУ, ОН ТАКО ПРИЧА И СОЛИ ПАМЕТ НАМА! АЛИ СЕ ПРЕВАРИО, ИМА У СРБИЈИ И ПАМЕТНИХ ЉУДИ, КОЈИ МИСЛЕ СВОЈОМ ГЛАВОМ!

    Свиђа ми се

    • Na zalost, niste u pravu… moj pokojni otac nije nikada prepoznavao politicku vlast kao merodavnu (pa je zato i zavrsio karijeru kao zaboravljeni istoricar u penziji) dok su „klimaci“ promovisani u clanove SANU, on je dane, nedelje, mesece pa i godine provodio citajuci, putujuci, istrazujuci, pisuci zakljucke svojih istrazivanja – uz obavezno navodjenje izvora! To mu je bila sveta zapovest – Izvori! Zato kazu da je bolje pustiti deset krivaca mesto okriviti jednog nevinog.. Bio je zaljubljen u Srbiju i srpstvo, najuze clanove porodice su mu pobile ustase, njega su kao decaka spasili italijanski vojnici.. Zavrsio je Teologiju i Klasiku u Beogradu i potom predavao u prizrenskoj Bogosloviji desetine predmeta. Draga „SRPKINJO“, vreme pokaze da su brzopleti zakljucci i komentari neozbiljni. U svakom slucaju, hvala Vam sto polemisete o mom ocu..

      Liked by 1 person

      • Zao mi je zbog smrti vaseg oca, meni je predavao i mogu da kazem da sam imala srecu da slusam njegova predavanja koja i danas pamtim i vrlo cesto ga pominjem kao jednog od najboljih profesora i istoricara koje je ova drzava imala. Slava mu!

        Свиђа ми се

    • Vi jednostavno ne znate o kome pričate. Prof.dr Momir Jović se, upravo, nije prepoznavao u dnevnoj politici. Bio je veliki učenik velikih učitelja – čika Miše Đurića, Milana Budimira, Fanule Papazoglu i drugih stvarnih velikana kakav je i sam bio. Svojim delom dr Momir Jović je obeležio jedno vreme. On je poslednji veliki antičar na prostorima Balkana koji je ostao dosledan najvišim etičkim standardima

      Liked by 1 person

  2. Мој колега, историчар, побесни када му поменем могућност да смо ми Срби можда стари свети народ чију историју лажирају. Он мени сујетно овако одговори-немој да се мешаш у историју, нека се свак бави оним за шта је стручан.Е па сада ја морам да питам да ли се стручност стиче читањем литератуте коју су писали људи, и како је могуће да такви стручни , умни, професори напојени са извора знања европске школе ниједном не поставе себи , али као могућност, да књиге лажу или да теорије нису истините?

    Свиђа ми се

    • O Srbima ima mnogo pisanih dokumenata sirom sveta…Ali nasi „istoricari“ ne zele da zamaraju glave oni idu putem koji su im drugi skrojili…Eto i na podatak da je Bilbija pomocu srpskof jezika desifrovao etrurski jezik…niko ne trza…a taj podatak valjda nesto znaci…

      Свиђа ми се

      • поставља се питање да ли ми Срби имамо „наше историчаре“ и који су ? историју је увек писао победник, , Срби као мали народ никад се ниУ уклапали у политику великих сила , зато су нас делили и поделили по вероисповести по географским топонима и на крају по комунистичким одлукама , док нас има колико нас има ништа се неће променути на боље ,за то су нам потребни СРБИ

        Свиђа ми се