Ушла је у процес штампања нова књига академика проф. др Каплана БУРОВИЋА, која носи наслов ЕТИМОЛОШКЕ СТУДИЈЕ. За наше читаоце, из ове књиге, доносимо следеће етимологије наших и албанских презимена.

ЕТИМОЛОГИЈЕ НЕКИХ ПРЕЗИМЕНА

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик
Графички приредила редакција СРБског ФБРепортера

Б А Л Ш И Ћ

Наш познати историчар, академик, проф. др Владимир Ћоровић, у његовој књизи ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, пише: “Балшићи, чије је порекло, судећи по презимену, романско, односно влашко….”. Није академик Ћоровић једини историчар који претендује да је презиме ове наше феудалне породице влашко, али ниједан од њих до данас није нам то доказао.

Балшићи су једна од најпознатијих властелинских породица Црне Горе, који су се афирмисали као властелини под заставом Душана Силног. Распадањем Душановог царства, они су у Црној Гори узели сву власт у своје руке и владали ту све до пада Црне Горе под власт Млетачке Републике. Они су били и у родбинским односима са владарима Србије: први Балшић из ове династије, Ђурађ I, био је ожењен Милицом, кћерком српског Краља Вукашина Мрњавчевића, док је Ђурађ II Балшић-Страцимировић био зет Лазара Хребељановића. Његов син Балша III, пошто је умро без мушког наследника, оставио је Црну Гору своме ујаку Стевану Лазаревићу, сину Кнеза Лазара, погинулом у Боју на Косову 1389. године.

Албанци не само што албанизују презиме ове породице у BALSHAJ, које нема никакве историјске базе, већ и претендују да су били Албанци, па и Црна Гора – да је била Албанија све до самог врха Ловћена. Тако и Академик Чабеј претендира да су Балшићи Албанци²⁾. Покушао је да им и презиме направи албанском етимологијом. Пошто је претрпео неуспех, избацио је њихово презиме из његових студија. Тако, у тому II (A-B) његових студија нема ни трага о њима. Апсолутно их нигде не спомиње. Али, ако их је он избацио и тако се у ћутњи помирио са научном истином, нису их избацили остали Албанци, који нам, на бази тога, претендују да је Дукља-Зета-Црна Гора била албанско-црногорска држава.

Лично име Балша било је (па и данас је!) у употреби код Црногораца и Херцеговаца од памтивека. Балша се звао и син Хрвоја Вукчића, господара Херцеговине управо у време владања Балшића Црном Гором. Полазети од тога, ја мислим да лично име БАЛША потиче од скраћенице имена Батрић, које је јако распрострањено и данас међу Црногорцима: Батрић>Бало>Бал-шо>Балша>Балшић. Као што имамо: Иван>Ило>Илић и др. Од БАТРИЋ имамо и један други развој: Батрић>Бајо>Бајко. Наш Бајо Пивљанин је један од најпознатих хајдука Херцеговине.

Од личног имена Балша створени су и топоними, па сигурно и име села, на данашњој граници Црне Горе са Албанијом, одакле и потичу Балшићи.

Треба знати да у време властелина Балшића Албанци су још увек чучали у Арбанији, испод реке Дрим. Ретко је који од њих номадио преко лета у пределе Црне Горе, изнад Дрима, са својим козама. Један докуменат из средине XИИИ века сведочи да на обалама Скадарског језера „Albanenses ne habeant hiberna„ (Албанци немају зимовалишта).³

А из једног другог документа, који носи датум 17.јануар 1386. видимо да су се ови Балшићи и поносили својим српским пореклом и својим родбинским везама својих „славних предака Симеона Немање и Саве“, како пише Ђурађ II Страцимировић Балшић, који је владао Црном Гором и столовао у Скадру, где је ковао и свој новац са српским натписом.⁴⁾

_______________

1) ЋОРОВИЋ, Владимир: ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, том II, Подгорица, 2009., стр. 78.
2) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom I, Tirana 1982. str. 98-99.
3) ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ ЦРНЕ ГОРЕ: МОНУМЕНТА МОНТЕГРИНА, књига III, том I, Подгорица 2001, стр. 111.
4) GELCICH, Giuseppe: ZETA DHE DINAISTIA E BALSHAJVE,- Tirana 2009, str. 30.

Б Е Р И Ш А

Бериша је област у Северној Албанији, у данашњем срезу града Пука, део покрајине Dukagjini i Ri
(= Нови Дукађин).

Покрајина Dukadjini, или Dukagjini i Vjetër (= Стари Дукађин), простире се испод реке Дрим, на самој окуци, па све до реке Мат, на југу. На истоку се граничи са реком Црни Дрим, а на западу се некада простирала скоро до самог мора. У састав ове покрајине била је и покрајина Мирдита. Могуће је ова покрајина у XИИИ веку н.е. била у саставу географског појма АЛБАНИЈА (на албанском језику ARBNIJA/ARBËRIA).

До XII века ова је покрајина била настањена скоро искључиво Србима, односно Црногорцима, па су њоме они и владали. Први владар Кнежевине Албаније, кога познаје историја, звао се Прогон. Он је био вазал великог српског жупана Стевана Немање, па је као такав владао Албанијом у годинама 1190-1199. Имао је два сина: Ђина и Димитра. Ђин је после очеве смрти владао Албанијом од 1199-1208. Пошто није имао директног наследника, наследио га брат Димитар, који се оженио Комненом, кћерком краља Стефана Првовенчаног Немањића, и владао до 1216. године.¹

У XIV веку покрајином Дукађин је завладао немачки феудалац Ђин, који је имао титулу ДУКА. Претходно, на путу из Немачке за Христов гроб, он је покушао да завлада којим делом Босне и Херцеговине, па пошто му то није пошло за руком, сишао је ниже, у Албанију. Као што се по херцегу Стјепану назвала Херцеговина, тако се и по дуки Ђину назвала ова покрајина ДУКАЂИН. Дука Ђин и његови насљедници су проширили границе своје кнежевине и преко Дрима.

После турске окупације њихова се кнежевина распала и распарчала у много малих самосталних покрајина, као што су: Мирдита, Лума, Хаси, Малзиу, Бериша, Мертури, Пука, Ибала и Нови Дукађин.

Као село, Бериша се документује још у XVII веку, али са именом АЛШИЋЕ.

Као област Бериша обухвата и села Shopel, Berishë e Vogël (= Мала Бериша) i Berishë e Vendit (= Мјесна Бериша).

У XII веку, Албанци, који су се тада звали Arbën, природним нараштајем, али и асимилирањем становника области Албанон (данашња област Мат), пре свега келтског племена Албанои, намножили су се толико да их више њихова област није запремала. Они излазе из Албанона и преплављују на све стране, према југу – у правцу Тиране и реке Шкумбини, према западу – у правцу Durrachium-a (Драча) и Јадранског мора, према истоку – у правцу Црног Дрима и Пешкопије и према северу – у правцу Мирдите, Дукађина и реке Дрим. Доминирајући бројчано, они су почели да асимилирају Србе (Црногорце), Македонце и Влахе тих крајева. За ово их је много помагала и католичка вера, коју су управо преко црногорске бискупије у Бару прихватили негде у XI веку.

У свом надирању према северу, Албанци су стигли и у село Бериша, које се тада сигурно звало БЕЛИША. Преводећи то име на турски и бележећи га погрешно, у XVII веку га срећемо, како рекосмо, под именом АЛШИЋЕ. Тако су га звали само Турци, док су га мештани једно време звали БЕЛИША, а кад су се асимилирали од придошлих Албанаца, под утицајен албанског и аромунског (влашког) језика, промењено је у БЕРИША.

Код имена овог села имамо познату промену фонема албанског језика L:R, бездруго посредством влашког језика (Власи су сигурно били присутни у овој области кад су ту стигли Албанци!). Тако је произашао облик БЕРИША, као и у сличним случајевима: АЛБАНОН>АРБНИ, БУЛГАРЕЦ> БУРГАЈЕТ, ВАЛДАНОС>ВАРДАНАС и др. У области овог села постојао је, до средине средњег века, и град БЕЛИГРАД, чије рушевине постоје и дан-данас. Постоји могућност да се корен топонима БЕЛИША налази управо у некадашњем БЕЛИГРАДУ.

Албанизирање српског топонима БЕЛИША у БЕРИША је евидентно и неоспориво не само из познате и поменуте филолошке чињенице, већ и из једне друге чињенице: у Албанији имамо један велики број словенских топонима са етимоном БЕЛ: Белај и Белтоја (села у околини Скадра), Белш (које потиче од БЕЛИŠА, село у околини Елбасана), Белова и Блице (села у околини Пешкопије BLLICE potiče od BELICA.)², Беловода (село у околини Корче), Белина и Белишова (села у околини Фиера), Белесова (село у околини Берата), Беља (село у околини Кукса), планина Белица (у близини Охридског језера), ријека Белица (у Kardhiqu, околина Ђирокастре), град Берат (од БЕЛГРАД, у Јужној Албанији) и пуно других.

*Афанасий Селищев: „Славянское население в Албании“ (София, 1931) (Крстарица форум)

Можда ће неко поставити питање: Зашто се у случају БЕЛИША : БЕРИША -Л- претворило у –Р- , а у осталим случајевима није? Погледајте и случај БЕЛИГРАД : БЕРАТ, где имамо исту појаву. Рекао сам већ да се ова пермутација вршила под утицајем влашког језика. У село Белиша је сигурно било подоста Влаха, као што је било (а има их и данас !) много Влаха и у Берату. Пред саму прокламацију независности Албаније (1912) у Берату је било око 9.000 Влаха и свега око 3.000 Албанаца.

Прелазом у село (касније област!) Бериша, Албанци су запоставили своје национално име Арбëн и почеше да се називају према имену свог новог пребивалишта – БЕРИША, које се временом претвори у име племена. А ово сведочи да су дошли не само у Албанон (Мат) неоформљени као етнос, без националног имена, већ су као такви стигли и у село Белиша.

Међу 12 племена Северне Албаније, Бериша је данас једно од највећих, најмногобројнијих. Како се зна, ово се племе дели у BERISHË E BARDHË (= Бела Бериша) и BERISHË E KUQE (= Црвена Бериша). Нема сумње да је Berishë e Bardhë некадашња BELIŠA = « i bardhë – бео », име ово које су сигурно придржали за себе Срби те области све до свог албанизирања. После албанизирања звали су се Berishë e bardhë, где други део – e bardhë – није ништа друго до превод на албански језик првог дела – Beriša. Овиме су се они на извесан начин и разликовали од дошљака – правих Албанаца, који су се – опет за разлику од њих, албанизираних Срба, називали Berishë e kuqe. Код припадника племена Berishë e Kuqe осећа се извесна гордост за то порекло, па и извесно презрење према припадницима племена Berishë e Bardhë, типично за Албанце.

Да у овом племену имамо много албанизираних Срба сведоче нам и њихова имена, као нпр.: VAD MARSHI, из града Пука³, центар области Бериша. VAD је сигурно скраћење познатог српског имена VLADO, dok презиме MARSHI сигурно је скраћење српског имена MARŠAN. Из Пуке је и MARK MILANI (не мислимо на црногорског војводу и књижевника Марка Миљанова, кога Албанци називају МАРК МИЛАНИ!). Овај албански Марк Милани, последњих година, чим је сазнао шта му то значи презиме, или чим су то затражили албанске власти од њега, деформирао је презиме у BILANI⁴.

Сигнификантна је чињеница да академик проф. др Ećrem Čabej, у његовим етимолошким студијама, не бави се ни најмање етимологијом патронима БЕРИША. Idriz Ajeti претендира да је то патроним са албанском етимологијом⁵, али за ово нам не представља никакве доказе.

Као патроним имамо га документованог још 1242. године: BERISSA COMITIS VALENTINI, NOBILIS DULCINENS⁶. Следствено томе, ово је један од најстаријих документованих патронима, али што је био овај BERISSA, Влах, Албанац или Србин, Црвени или Бели Бериша, не зна се. Познат је у историји Албаније Никола Бериша, један од осам старих капетана војске Скендербега, који су ухваћени и живи одрани од Турака.

Из области Дукађина, из Берише, пошто су се намножили, Албанци су продрли и на север реке Дрим, у црногорску краљевину звану Зета, док су према данашњој Србији, у околини Тропоје, оформили једну нову област са истим именом – Бериша. Становници ове области дан данас се сећају свог порекла из Берише Дукађина⁷. Један део Дукађинаца продро је и на југ, у област Мата (Албанон), где су оформили село Дукађин. Други су доспели и у Истанбул (Цариград, Турска), где су се прославили као турски рапсодисти (гуслари).

Још у XIV веку Берише су почели да прелазе и у области данашње Југославије, и то као поједине породице или и братства, али се њихов масовнији долазак збио у вековима XVIII-XIX, значи после турске окупације Балкана. Они су се настанили поглавито у српским покрајинама Метохија и Косово. Толико се много Бериша и Дукађинаца настанило у Метохији, да су по њима Турци почели и да називају Метохију Равница Дукађина, или Дукађинаца.

Један део племена Бериша држе као презиме своје племенско име, поглавито католици. Значи и дан-данас се називају Бериша. Има индикација да су ови, у већини случајева, припадници тзв. Berisha e Bardhë, што значи српског порекла. Други део, поглавито они који су се муслиманизирали (али не сви !), држе разна презимена, исламског порекла, обично име свога оца, које се, логично, мења са колена на колено, али увек чувајући припадност своју у племену Бериша. Има и таквих, као Hasan Prishtina⁸, који су узели за презиме назив неког настањеног места. Отац Хасана се презивао Бериша, док се сâм он једно време презивао ВУЧИТРНИ, па је касније прешао на презиме ПРИШТИНА. Имамо података да је био и Бели Бериша.

Да из албанске области Бериша имамо и Словена са тим презименом, доказује нам Улцињанин Беришић Томо.

Што рекох за племе и презиме БЕРИША, мање-више, вреди и за остала племена.

Колико за пример, ево вам и етимологија имена племена ГАШИ, које потиче од имена Црногорца Гаврило (сетите се Гаврила Принципа !), који се хипокористично, како то бива и дан-данас у Црној Гори, звао Гавро и Гашо. Презиме ГАШИЋ је познато у Црној Гори. По оцу Гашу се назвало братство, област, па и племе, које се у XVII-XVIII веку албанизирало.⁹

Исто тако могу вам споменути и племе МИРДИТА, које је добило име по области Средње Албаније Мирдита, а ово по имену Србина Миро Дида.¹⁰

Затвор у Бурељу,
Албанија, мјесеца марта 1986.*

___________________

1)AKADEMIA E SHKENCAVE E REPUBLIKËS POPULLORE SOCIALISTE TË SHQIPËRISË: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, vidi glasove PROGON i DHIMITRI I ARBËRIT.
2) За потанко види моје дело ТОПОНИМИЈА АЛБАНИЈЕ, рукопис, Бурељ 1973.
3) ÇABEJ, Eqrem: NË BOTËN E ARBËRESHËVE TË ITALISË, Tirana 1987, str. 107.
4) Види моје дело АЛБАНСКА ПАТРОНИМИЈА, рукопис.
5) AJETI, Idriz: Kontribut për studimin e disa toponimeve të Malit të Zi, časopis STУDIME FILOLOGJIKE Nr.2, Tirana 1984, f. 44.
6) STARINE, 24.
7) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI, cit. delo, str. 661, kol. II, glas MALËSIA E GJAKOVËS.
8) Хасан ПРИШТИНА (1890-1939), албанска истакнута друштвено-политичка личност, рођен у Вучитрну, Косово, пореклом албанизирани Србин.
9) За опширније види студију ГАШИ, која се доноси овде.
10) За опширније види поменуто дело АЛБАНСКА ПАТРОНИМИЈА.

*) Објављено по први пут на албанском језику у ревији YLBERI Год. IV, Br. 5, Женева 1996, стр. 29-30; затим је прештампано и у мом делу LLAGAPËT E ULQINAKËVE, Женева 2003, стр. 16.

Б У З У K У

Албанско презиме BYZYKU потиче од турског апелатива byzyka = «музички инструмент, велика гитара са шест жица », што нам потврђује презиме BYZYKA Kristaqa¹, како му то презиме фигурише дан-данас. И, Eqrem Çabej, а следећи Грке Andriotis i Papahagi, овог је мишљења. И он веже ово презиме са једним bozuk = « espèce de guitare à six cordes », која, према њему, има асимилацију гласова на отстојању². Мислимо да је ближа и вероватнија турска реч bozuk = « покварен »³. Meyer му не даје етимолошко објашњење, док Jokl види ту албанско рефлектирање једне романске речи, која живи између осталог у шпанском bordon = « жица контрабаса ».

Пошто Словени немају самогласник Y, они ово презиме прононцирају БУЗУКУ, што се одразило и код самих Албанаца. Овако у Улцињу имамо породицу БУЗУКУ и БУЗУКОВИЋ, а у Скадру – BUZUKJA⁴. Ово нам сведочи и патроним ZYBERI, кога срећемо управо код Албанаца Улциња, који – преко словенског језика – трансформисао се и у језику самих Албанаца у ZUBERI. Ово нам сведочи и Улцињанин Brisku Bahrija, који каже да у село Зогање, код Улциња, постоји гробље, које Албанци називају Vorret e Byzyk’ve. У наставку додаје:

“Një gjë që çon peshë në këtë mes është fakti se ende sot ka dy familje Byzyku në Уlqin. Një i moshuar nga këto familje Hafiz Byzyku, që vdiq para 10 vitesh…”⁵

Превод: „Једна ствар која је значајна овде јесте чињеница да и дан–данас има две породице Бyзyку у Улцињу. Један у годинама из ових породица Хафиз Бyзyку, који је преминуо пре 10 година…“

Најфлагрантнијим антинаучним тенденцијама, сви Албанци, значи и сâм Чабеј, презиме BYZYKU су повезали са презименом БУЗУК – презиме познате хрватске клерикалне породице и првог познатог албанског књижевника Ђон Бузуку, како то они албанизирају име Хрвата Иван Бузук⁶. А знају сасвим добро да BYZYKU и БУЗУКУ немају никакву везу. У Хрватској дан-данас живи клерикална породица БУЗУК: од Албанаца је добро познат Хрват фра Андрија Бузук, савременик Ђерђа Фиште, једног од највећих албанских књижевника, али се праве да га не познају.⁷

У бразди његових антинаучних фалсификата, Чабеј каже:

« У Улцињу је живео до скора и један Хоџа Бузуку; има и данас неколико породица Бузуку, од којих један део знају себе за мештане, један други део знају себе за дошљаке у град из оближњег села Круте ».⁸

Не Албанаца, већ ни Словена мештана (у оном смислу у којему пишу и говоре ови Албанци!) више нема у Улцињу. Сви становници Улциња су дошљаци после 1571. године, кад су га окупирали Турци и тадање мештане или су физички побили, истребили, или су их продали као робове по тржиштима Балкана, Азије и Африке.

Иван Бузук, служећи по црквама околине Скадра, где је, поред црногорских, било и албанских католика, научио је донекле албански језик и, видећи да се ови муслиманизирају, да би спречио то, предузео је писање књиге MESHARI (Misal), коју је штампао 1555. године негде у Црној Гори, где је објављен 1494. године и ОКТОИХ (у Црнојевића штампарији), прва ћирилицом штампана књига код Јужних Словена и прва црногорска инкунабула. Преко 50 година пре, имамо рукописну књигу Јелене Балшић ГОРИЧКИ ЗБОРНИК.

Чабеј и сви Албанци редом, преко свакојаких фалсификата, преокупирали су се да аутора те књиге, фра Ивана Бузук, учине Албанцем и по националности, иако сасвим добро знају да припада феудалној породици вишег клерикалног сталежа, где Албанцима, до касно, није дозвољен приступ. Године 1422. Никола Бузук се спомиње као бискуп Улциња, а год. 1891. високи хрватски клерикалац фра Андрија Бузук, среће се у Ливну са семинаристом Ђерђом Фиштом, будућим албанским песником, што ови Албанци сасвим добро знају, али – да би прикрили хрватску националност Ивана Бузука – нигде то не спомињу.

Албанци, па и сâм Чабеј учинили су све да презиме БУЗУКУ повежу са свиме и свачиме у албанском језику, па и са buzë uku – “усна вука”, етимолошке апсурдности, којих се ови Албанци не либе, а у служби својих политичких циљева.

Улцињ, дана 29. мај 2001.^*)
_______________

1) Kristaq Byzyka, секретар Бироа Партије у Фиер (град Јужне Албаније), види лист ZËRI I POPULLIT, Тирана, 05.04.1983, стр. 2.
2) ÇABEJ Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE, tom II, cit. delo, str. 403.
3) RESULI Kapllan: FJALORI I TË FOLMES SË ULQINIT, Ženeva 1994, str. 19.
4) Çesk Buzukja, autor članka, list JETA E RE, Skadar, 05.07.1983, str. 2.
5) BRISKU dr Bahrija: GJURMIME SHQIPTARE, Tirana 1994, str. 15.
6) ÇABEJ Eqrem: iden, str. 404, kol. II.
7) RESULI Kapllan: Fishta dhe Kranjçeviqi, revija YLBERI, God. III, Br. 4, Ženeva 1995, str. 9, kol. II.
8) ÇABEJ Eqrem: iden, str. 404, kol. II.
*) Објављено је по први пут на албански језик у мом цитираном делу LLAGAPËT E ULQINAKËVE.

 Ф И Ш Т А

ФИШТА (alb. FISHTA) јесте село у околини града Лес (alb. LEZHË), област звана Задрима, актуелно у Албанији. Албански академик, проф. др Eqrem Çabej и други мишљења су да етимологија овог топонима је од “албанског” апелатива fik = “смоква”. Ова реч није албанска. Ово је неолатинска реч, позната у француском језику обликом figuier – “стабло смокве” i figue – “зрно смокве”. Професор Çabej је мишљења да назив топонима Фишта потиче од FIKSHTË – по њему “vend me fiq – место са смоквама”, по аналогији са ULLISHTË, AHISHTË i LAJTHISHT˹⁾.

Мислим да се етимологија Професора Çabeja не може одржати, јер реч fikshtë у албанском језику не постоји, иако стварно постоје споменуте по аналогији. Ни fikshtë, нити ма која друга са том формом, кореном fik-. За оно што Професор са својим истомишљеницима би хтео да се назива fikshtë, албански народ назива перифрастично “vend me fiq – место са смоквама”, “bahçe me fiq – башта са смоквама”, а не fikshtë. Док не постоји реч “fikshtë”, нема како да топоним Фишта потиче од ње.

У Музећеји, област града Валона, Албанија, постоји топоним SMOKTHINA, који са обликом СМОКВИНА среће се често на територији Југославије, где се ова воћка гаји. Код нас ова реч значи “место са смоквама”, или СМОКВИШТЕ. Нема сумње да јој је етимологија од српског апелатива смоква = на алб. “fik”. Код Југословена, посебно код Црногораца, овај апелатив фигурише и са обликом СМОКФИШТЕ, јер се гласови В и Ф алтернирају.

Како се зна, село Фишта, до дана турске окупације, било је унутар територије кнежевине и краљевине Црне Горе, заједно са градом Лес, па и Скадром (који је био и престоница ове државе за 500 година редом !), па и читавом Задримом, која и својим именом сведочи чија је у та времена била. Тада је то село било настањено искључиво од Србо-Црногораца, који су дан-данас ту присутни, али сада измешани са придошлим Албанцима, који су могуће у већини.

Мишљења сам да се село Фишта, у почетку, кад ту није било живе душе албанске, звало СМОКВИШТЕ и СМОКФИШТЕ, као што се дан-данас назива тамо – у Валони, SMOKTHINA.

Од црногорског топонима СМОКФИШТЕ, аферезом првог дела СМОК- нови становници овог села, Албанци, придошли ту из Арберије у XV-XVI веку н.е., треба да су учинили FISHTE>FISHTË>FISHTA. Верујем да је ово етимологија овог топонима. За једно овакво расточење, декомпозирање форманти у речима, говори нам и Професор Çabej, кад третира апелатив BUSH, за који он каже да потиче од KARABUSH²⁾.

Следствено – етимологија патронима познатог албанског песника Ђерђ Фишта (Gjergj Fishta), који је рођен у том селу, Фишта, и – према обичају, који имају не само Албанци, излазећи из области, узимају име свог села за презиме, поглавито кад им недостаје породична традиција презимена, треба да је од српског апелатива смоквиште = на алб. “vend me fiq”.

Наглашавамо да и ми, у Словенији, имамо презиме FIŠTRAVEC, које асоцира на ФИШТА, али мислимо да немају никакву везу.

Наглашавамо и ово: Ако је презиме Ђерђа Фиште етимологијом из српског језика, не значи да је и он пореклом Србин. Презимена ове природе показују нам одакле су ови људи, а не и њихово етничко порекло.

Затвор у Бурељу,
Албанија, 12. децембар 1982.^*)

_______________________

1) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom. I, Tirana 1982, str. 86.
2) Iden: str. 94.

*) Објављено спрва на албански језик у ревији YLBERI God. II, Br. 2-3, Женева 1994, стр. 24, кол. I. Затим је прештампано у мом делу FISHTA DHE TË TJERË, Tirana 2001, str.125-126.

Г  А  Ш  И

Овако се назива једна мала покрајина у Северној Албанији, одакле су се селили Албанци на све четири стране света, поглавито за Метохију и Косово, али ето где су нам стигли и у наш Улцињ. Гаши се назива и једно од 12 племена Северне Албаније, формирано ту после турске окупације.

Албански академик проф. др Идриз Ајети претендира да је црногорско презиме ГАШИЋ са албанском етимологијом¹, али нам ово ничим не доказује. Ја мислим да код албанског хоронима GASH-I, одакле је изашло албанско презиме GASHI, имамо посла са теофаним јеврејским антропонимом Габријел, добро познат из БИБЛИЈЕ као Свети Габријел (муслимани су га претворили у Džebrail Emin !), који на словенским језицима даје антропоним Гаврило. Ово словенско име има скраћенице ГАЧО, ГАЦО, ГАРО, ГАЋО, ГАШО, ГАВРО, ГАЗО, одакле су произашли и патроними ГАВРИЛОВИЋ и ГАШИЋ.

Хипокористички црногорски облик ГАШО прешао је и у хоронимији, дајући у Северној Албанији, околина Тропоје, име области GASH-I, што нам потврђују и остали словенски топоними те области, као што су: Тропоја, Череми, Керши, Коцај, Радеши, Вујку, Бревина, Корита, Добердоли, Гусани, Рупа, Сулбица, Марковца, Красниће, Бериша, Драгобија, Вучидоли, Морача и др.

До XIV века област Гаши, као и сва Северна Албанија, преко Дрима, била је настањена искључиво са Словенима, што нам каже и добро познати немачки историчар и академик Georg Stadtmüler, који се бавио проблемима Балкана. У то време, ова зона данашње Албаније, била је саставни део краљевине Црне Горе, или Србије. Први Албанци почели су да пенетрирају из Арбеније у тој области негде у XIV веку. Све до XVII века та је област у већини била настањена са Србима. Дуж наредних векова Албанци су асимилирали Србе тих крајева, али називајући област GASHI, сигурно према некој личности са тим именом, као што је названа и област Мирдите према имену Миро Дида. По месту су се и сами Албанци тако назвали, именујући се сада Гашјани, па су тако ГАСХИ назвали и своје племе. У XVIII-XIX веку, пошто су се намножили, колико енормним рађањем, толико и асимилирањем других, они су почели да се пресељавају и да пенетрирају и у другим словенским областима, нарочите у Метохији и на Косову. Ово пенетрирање, у време турске окупације, посебно у XX веку, претворило се у једну праву поплаву, што признају и албански академици, аутори текста HISTORIA E SHQIPËRISË, Тирана 1959.

Гдегод су пошли Гашјани, уопште узев, држали су као презиме назив своје покрајине, курије, које им је и име племена, па и бајрака. Али исламизирани Гашјани су га и променили са “исламским” патронимима. Од ових Гашјана ово презиме су узели и неки од Рома Косова и Метохије. Познавао сам Ejupa Gashi-a и Hajdara Gashi-a, оба из Ðаковице. Овом другом и на челу писаше да је Ром, што он никада није порицао.

Из поменутих словенских хипокористичних облика произашла су албанска презимена: GAÇE, GAÇJA, GACI (не искључује се и етимологија од GASPËR), GAQI, GARO, GARUCI, GAVAZI (ako nije od KAVAZI!), GAVOÇI, GAVRI, GAZOLI, GAZULLI i dr.

Затвор у Бурељу,
Албанија, 01. јуна1985.

__________________

1) AJETI Idriz: Kontribut për studimin e disa toponimeve të Malit të Zi, часопис STUDIME FILOLOGJIKE Бр. 2, Тирана 1984, стр. 44.

Л А Б О В И Ћ

Поред презимена ВЛАДИМИР, ЛАБОВИЋ је једно од првих зајамчених презимена Улцињана, које је забележено и познато у историји овог града. Забележио га арабски географа Al-Idrizi (? – 1165) у његовом делу KITABI RIDJAR, које датира из 1153. године. Истине ради наглашавамо да он пише Labicis (и овако назива све становнике Улциња!), али овде сигурно имамо посла са братством LABIĆ-LABOVIĆ, које је Al-Idrizi уопштио, деформирајући то презиме према његовом арапском начину писања, могуће и по грчком.

Лабовићи дан-данас живе у Улцињу, православни су и Црногорци. Године 1949. једног од њих имао сам у седмом разреду улцињске седмољетке, а сада је један од њих познат и као књижевник.

Мишљења сам да овде има порекло и други патроним Улцињана – ЛАБАШ. И ови су Црногорци православне вере.

Етимологија овог патронима је словенски апелатив лабуд = “Cygnus cygnus”, који је у почетку дао лично име Лабуд, познато дан-данас у Улцињу: Лабуд Стругар, православни Црногорац, син славног Улцињанина Бошка Стругара. У Скадру је до касно живео Црногорац Љабо Цуцић, о коме је писао у албанској ревији MIQËSIA (Тирана) Албанац Bajram Hyseni. Од антропонима је изашао надимак LABO, па LABAN, LABAŠ. А од надимка, као обично, изашло је и презиме.

Презиме Лабовић доказује да је Улцињ, у времена кад ту немамо живе албанске душе, био настањен од Словена, прадедова данашњих Црногораца. У то време, Албанци, који су пре два века стигли у област Мата (Средња Албанија) са обала Балтичког мора, тек су били почели да излазе из те области, прелазећи ретко који од њих праг града Durrachium (Драч), још ређе реку Дрим. Почели су стизати и до бедема Улциња, али врло-врло ретко ко.

И ето, ови нам Албанци данас претендирају да су они аутохтони у Улцињу, а ми, Словени, уљези, презрени дошљаци.

Југо-западна Албанија, област између реке Вјосе, Јадранско-Јонског мора и границе са Грчком, назива се LJABËRIA, а становници LJAB-I. После Gega и Toska ово је треће, највеће племе Албанаца. Како су се Gegnija, Toskërija¹, DukaĐini, Mirdita, Muzećeja и друге области Албаније (и не само Албаније!) назвале по имену једног одређеног становника, личности те области, мислимо да се и Ljaberia назвала тако по имену Ljabo, које, како видесмо у овој етимолошкој белешци, потиче од словенског апелатива лабуд. Ово нам потврЂује и чињеница да многи топоними те области су словенски, српски, црногорски, бугарски, македонски, што нам сведочи да су тамо некада живели Словени, сада нестали или албанизирани. Ето неки од тих топонима: Сушица, Дрино, Куч, Прогонат, Голик, Гриба, Делвина, Погон, Загори, Лукова, Борш, Кониспол, Стругаре, Нивица. Преко свега и село Љабово.*

Затвор у Бурељу,
Албанија, 30. октобар 1971.
_______________

1) За етимологију топонима Јужне Албаније TOSKËRIA види моју студију LLAGAPËT E ULQINAKËVE, Женева 2003, стр. 69.

*) Објављено по први пут на албански језик у мом цит. делу LLAGAPËT E UL-QINAKVE, str. 53.