Извор: Визионарски
22. децембар 2013.

Пошто је Први Председник владе тражио да „прво кажемо шта је то влада лоше радила“, време је да подвучемо црту. Хајде да видимо шта је то српска влада урадила за добробит овог народа од кад је формирана, 26. јула прошле године. Да видимо све те успехе.

Да кренемо од ситних риба

У свакој српској влади постоји један од оних паразита који је добио министарску фотељу зато што вам треба подршка мањина. Већ дуже време у Србији је министар Сулејман Угљанин.

Осим што врло често и врло интензивно говори против званичног Београда, вечити министар без портфеља није урадио ништа паметно. Запазили смо га када је постављао спомен плочу сараднику фашиста Аћиф Аги и када је пре неколико дана рекао да је положај бошњачке мањине у овој земљи „већ десет година катастрофалан“. Владу Србије бих питао зашто га грађани Србије плаћају?

Новопечени члан владе Србије је друг Јулин. Опростите, господин Александар Вулин. И он је без портфеља. Али кажу да је задужен за дизајнирање модних трендова у влади Србије и да ради на мирној интеграцији Срба у косовске институције. Његов главни пројекат – заједница српских општина (који је, додуше под сличним именом смислио још Ахтисари) – био је пред провалијом, кад се умешала и Европа и Србија. С обзиром на то да се та ујдурма завршила, није ми јасно за шта нам служи господин министар без портфеља, који се још са сетом присећа своје улоге у стварању и развоју Југословенске левице.

О томе шта је исти говорио о Ивици Дачићу, Александру Вучићу, Томиславу Николићу и многим другим (укључујући и династију Кркобабић) пре само шест – седам година, могао бих да напишем краћу збирку текстова. Прескочићу то овог пута.

Смењени и реконструисани

Ова земља има мазохистичких склоности. Да није тако – не видим како би Млађан Динкић могао да пет пута буде министар у њој. Три пута је обарао владу. Четврти пут је изишао из ње без да је обори. А сад је избачен.

Као министар финансија је забрљао преко сваке мере. За 2013. писао је три буџета: Један оригинални и два ребаланса. Ребаланси су писани због „грешке“ од 10 одсто. Нешто се присећам – када на писменом задатку из математике у школи направите грешку од 10 одсто – онда вам се задатак не призна. А ако вам три пута враћају задатак на дораду, онда то значи да ви не знате ништа. И због тога треба да вас смене.

Што се тиче привреде, кажу да је он најзаслужнији што су нам дошли шеици. Зато га је Вучић оставио за саветника. Докле ће и то бити – не зна се. Динкића су, дакле, сменила двојица: финансије нам води извесни Лазар Крстић, за ког кажу да је геније. Видећемо (види овде). Што се тиче привреде, њу води Саша Радуловић. Бивши стечајни управник гомиле фирми. Већ је успео да навуче гнев радника и одобравање послодаваца.

Регионалним развојем и локалном самоуправом бавила се Динкићева пуленка, Верица Калановић. Кад кажем „бавила се“, не значи и да је ишта урадила. И није. Сада њен посао обавља Игор Мировић. Његова најважнија активност везана је за Војводину. Тако барем изгледа. Заправо је он – министар за обарање покрајинске владе. И ништа више. Мировић је политички гледано – само војник своје партије. Пардон, странке. Оне напредне.

Још једна од министарки која ништа није радила је Алиса Марић. Министарка спорта. У то време више је радио државни секретар Ненад Боровчанин, некадашњи боксер. На Алисино место дошао је ватерполиста, Вања Удовичић. На радост многобројних жена. Видећемо шта ће урадити.

Бивши министар културе, Братислав Петковић, остаће запамћен по томе што је потрошио гомилу новца на прославу 17 векова Миланског едикта. Колико пара – још увек нико не зна. Та информација је „строго пов“. Да се не стресирамо додатно. Остаће запамћен и по томе што је свог сестрића убацио у дипломатску службу. И то без одговарајуће школске спреме. На његово место дошао је бивши директор Филхармоније Иван Тасовац. Он ће потрошити гомилу пара на прославу 100 година од почетка Првог светског рата. Колико – још увек нико не зна. Да се не стресирамо додатно.

Дуго ће нам остати у памћењу најкрупнији прелетач из јата „демократа“ – Горан Кнежевић. Некад је био градоначелник Зрењанина, па су га његови партијски другови сместили у ‘апс јер је наводно муљао са неким некретнинама… Кад су га невиног пустили из апсане, он је променио страначки дрес и постао министар пољопривреде у новој влади. Док је министровао, десила су се два скандала: један са нашим наступом на сајму пољопривреде у Немачкој где нам је штанд коштао 50.000 евра а на њему је стајао трактор и десетак тегли. Други скандал је био онај са афлатоксином у млеку. Решио је проблем афлатоксина простим потписом на одлуку да се дозвољена количина подигне десет пута. Самим тим, уништио је извоз српског млека. На његово место дошао је професор Драган Гламочић. Већ га зову ГМО министар, због изјаве да таква храна „није толико штетна“.

Још један од министара који је из владе изишао „пре рока“ је управо човек који је био задужен за саобраћај – Милутин Мркоњић. Звани Мрка Пре Рока. За време његовог министровања није изграђен ни један једини километар ауто-пута на коридору 10 у пуном профилу. Мрка је више проводио времена уговарајући тезге за Нану Бакуту, пардон, Ану Бекуту, него у свом кабинету и на градилишту. На његово место дошао Александар Антић. Из исте странке. Колико ће он остати у министарској фотељи – нико не зна.

Имали смо ми и министра волонтера. Жарка Обрадовића. Он се повремено бавио образовањем у Србији. Волонтерски. Отишао је у сузама после скандала са преписивањем на полагању пријемних испита за средњу школу. Заменио га је Томислав Јовановић. Лекар. Професор на Медицинском факултету. Он треба да излечи школство. Али му слабо иде. Још није поставио дијагнозу.

Друголигаши у Премијер лиги

Никола Селаковић, министар правде је очигледно невиђено паметан. Јер, од гомиле асистената на државним Универзитетима, само је он успео да постане министар. Иначе, пошто он нема право да се меша у независно судство, судије нам ослобађају убице из Гњилана, пуштају нам лопове на слободу, нарко-дилере ослобађају истог дана, а тајкунима враћају пасоше.

О Небојши Родићу не можете много да причате: био је једно време шеф БИА, а кад је Вучић рекао да неће да буде министар одбране, он је дошао на његово место. Бициклом. Наставио је оно што су некад давно актуелни властодршци из опозиције – осуђивали: српски војници и даље иду у мировне мисије.

Зорана Михајловић је министарка за засмејавање народа и енергетику. Кажу да у њене тврдње више нико не верује. Па како и да верује? Обећавала је замрзавање цена гаса. Ништа. Обећавала је ниже цене енергената! Ништа. Обећавала је реструктурирање НИС-а. Ништа. Дакле, човек се може само смејати оваквој политичарки.

Милан Бачевић, је министар за нервирање народа и рударство. Лобира за неке фирме које заправо не постоје, осим на неким оф-шор адресама. А те фирме треба да ископавају никл у Србији. А то је, по Бачевићу, потпуно безбедно. У свету кажу другачије. Али није битно.

Расим Љајић? Па после дуго година ношења врућег кромпира званог „Сарадња са Хашким трибуналом“ кроз политички живот Србије, добио је наградно место министра спољне и унутрашње трговине и функцију потпредседника владе. Додуше, никад ми неће бити јасно шта ће лекар на месту таквог министра, али добро, није важно.

Наш шеф дипломатије Иван Мркић се још није снашао на тој функцији. До сада ником није упутио протестну ноту (а имао је неколико пута разлога и повода), а што се тиче амбасадорских места и мреже… Ма ни ту није ништа нарочито није урадио. Недавно је признао да нема кога да пошаље на службу у најважније амбасаде „живота ми“. Макар му и претили.

Велимир Илић је… Министар. И боље да ништа више не говорим. Ено га, гради тамо пут око храста. Боље да не почињем. Недавно је инсистирао код брата да Чачак добије првог почасног грађанина. И уместо да то буде неки српски велики научник, уметник, странац, он се определио за Томислава Николића. За ког је пре шест година рекао да је „политичка прошлост“.

А ти си Вељо, изгледа, прави представник оног „садашњег трајног“.

Двојац за нервирање

Славица Ђукић Дејановић је много пута помињана на странама овог портала. Као министар здравља успела је засигурно да изврши еутаназију српског здравства. Ако јој је то био задатак, у њему је успела. Она је засигурно најодговорнија за озбиљан пад хуманости у Србији.

Много пута смо тражили њену смену. Њен рад су јединицом оцениле десетине хиљада људи баш овде, на овим странама. А ви сте Ивице Дачићу остали слепи и глуви на наше захтеве.

Због Јована Кркобабића десетине хиљада незапослених (али и запослених) добија повишени притисак. Проради им чир. Некоме чак дође до општег погоршања клиничке слике. Бахатост балзамованог министра који осим плате прима и пензију која је дупло већа од просечне српске плате је незабележена у скорије време. Упослио је свог сина, унука, ужу и ширу фамилију. Наравно, сви су на државним јаслама. Његову смену још нико није пробао. Птице знају зашто.

Прича се да се оперисао о трошку државе.

Прича се да су га хитно пребацили у Швајцарску и „ремонтовали“. Зли језици ће казати – балсамовали…

За име божје, какве је успехе постигао Јован Кркобабић? Осим што је збринуо своју породицу? Имате ли одговора, господо из Немањине 11?

Двојац за Европу

На крају – о Ивици и Аци. Првом председнику и првом потпредседнику владе. Вама који нас водите у Европску унију, преговарате са Приштином и Бриселом, доводите шеике и Русе, борите се против криминала, корупције, нарко-дилера и насиља на улицама.

Ваше активности повремено личе на бајку. Колико да вам кажем: рекли сте да сте постигли највећи успех тиме што сте нас довели до преговора са ЕУ. Мислим да би обичан народ више волео да сте подигли стандард, повећали плате, нашли нове послове. Верујем да би држављани ове земље много више волели да су им школе безбедне, да су дилери и рекеташи у затвору. Сигуран сам да би много више веровали у вас да сте угасили барем једну од оних непотребних државних агенција и да сте испунили барем још неко предизборно обећање.

Овако, још дуго ће народ морати да чека на отварање канцеларија за брзе одговоре. Јер их ви – немате. Ни после скоро годину и по дана власти.

Предложићу вам, онако за крај, да размислите о оснивању новог министарства: Министарства за испирање мозгова.

Александар Бећић
Извор: Колумниста