РУСКИ ПРОТОЈЕРЕЈ: ПРАВОСЛАВНЕ ЗЕМЉЕ СУ ПРЕДСТАВНИЦИ МОЋНЕ САМОСТАЛНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ


Протојереј Всеволод Чаплин: Преговори са ЕУ не треба да почну од покорног слушања поука…

RUSKI PROTOJEREJ CAPLIN

(Интерфакс-религија, 28. 11. 2013)-  СТАЊЕ СТВАРИ

У низу држава, а пре свега у Грчкој, у току је озбиљна дискусија поводом одлуке Великог већа Европског суда за људска права од 7. новембра, која одређује да је грчки закон, који предвиђа могућност ступања у грађанске везе искључиво за хетеросексуалне парове, дискриминушући према истополним паровима.

С једне стране, овде није реч о томе да је Грчка сада обавезна да региструје “истополне бракове”. Овде је реч о грађанским везама, које се од бракова правно разликују. Али – савршено је јасно да ће се сада на Грчку вршити притисци да у најмању руку легализује грађанске везе за хомосексуалце, и да у том циљу промени државне законе.

Постоји јасна тенденција да се такве мере жестоко прогурају. Ако Грчка промени свој закон, Литванија ће остати једина [у ЕУ] у којој постоји правни појам као грађанско партнерство доступно искључиво хетеросексуалним партнерима.

Мени је савршено јасно да један слој људи – у суштини маргиналан и део западних елита – чија расположења и стремљења сигурно не дели бар 90% становника наше планете, покушава да себе прогласи меродавним и преовлађујућим – а своје поставке за норму, док су сви остали одступање од норме.

Међутим, то је изврнута логика и унакажавање нормалног људског избора. Треба да јасно схватимо да они који захтевају бесконачно проширивање права истополних парова, у глобалном обиму представљају само једну маргиналну групацију, мада у њиховим рукама могу бити моћни механизми политичког утицаја, дречаве “НВО”, знатан део радикалне уметности и велика пропорција виртуалног новца.

Већина људи на свету треба да најзад почне да активније и јасније говори о својим вредностима, не дозвољавајући тој агресивној мањинској групи да већину себи потчињује. Између осталог, потребно је да у преговорима о политичким и правним међународним процесима, оне државе које се придржавају православних традиција, а које се тичу њихових законодавстава и слободно изражене воље њиховог становништва, покажу већу чврстину.

Покушавају да нас убеђују да одлуке Европског суда за људска права оформљују прецедентно међународно право – али у суштини, то право се ипак ствара међународним уговорима, не одлукама судија – а тим пре не њиховим мотивацијама које понекад формулишу анонимни експерти.

Данас се покушава причати о идеји религијске неутралности државе као о наводној норми међународног права утврђеној у неким одлукама Европског суда за људска права. Сама та идеја је јако далека од стварности, у којој данас постоје религијско-политичке доктрине које нису мање опасне од нацизма и фашизма. Како може једна држава да под таквим условима буде неутрална? Пропагандисти те идеје неутралности су безнадежно заостали од живота, а та њихова заосталост може се за многе народе показати као опасна по живот.

Мислимо да било која држава у којој је снажна традиционална религиозност – била она православна, исламска, или другачија – приликом било каквих покушаја да се круто мења њен правни систем, или приликом било каквих преговора за ступање у неки међудржавни савез, треба да упита чланове тог савеза: да није можда потребно да се они сами промене – нарочито што се тиче вредности, правног и политичког уређења, пре но што се спајају у савезе са државама у којима постоји моћна религијска и морална традиција.

Русија, Украјина, Белорусија, Молдавија, Грчка, Србија, Бугарска – представнице су моћне самосталне цивилизације, и оне би у потпуности могле да при ступању у Савет Европе захтевају од западних учесника почетак стварања обновљене организације –почев од празног листа хартије, мењајући много онога што је својствено западном делу Европе, а није својствено источном.

Исто тако, било какви преговори са ЕУ треба да се данас почињу не од покорног слушања нечијих поука, него од питања у чему је сама ЕУ спремна да се промени како би била у стању да на паритетној основи постане општи дом не само западној, него и источној социјално-политичкој традицији. Западни модел демократије је данас проширен само код мањине становништва наше планете, и то би најзад требало да буде схваћено као доказ да тај модел није једини, па је настојање на његовој свеобухватности – а још горе и подвргавање под њега свих народа и свих правних и политичких система – благо речено непоштено је и неправедно.

Аутор је руководилац Синодског одељења Московске патријаршије за односе РПЦ и друштва

С руског посрбио: Василије Клефтакис

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s