АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ: ЧОВЕК ЗАПАДА, ШТА ЈЕ ТО ДАНАС?


МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ: ЧОВЕК ЗАПАДА, ШТА ЈЕ ТО ДАНАС?

Да ли је дошло време да говоримо о еволутивном развоју новог соја људи у друштвеним радионицама Запада?

03.12.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић
mic02123a

Разматрајући оправдање како то да професионални кремљолози у својим кабинетима нису успели да погоде ни пад Совјетског Савеза, кад се догађао, Фон Бојме се упушта понешто иронично у причу о минималној или изборној демократији, сада долазећој на Исток. И то у моменту када нико није размишљао да је могуће исто тако очекивати крах овог другог система, по ефекту сијамске браће, онако како је некад Лео Штраус устврђивао да су капитализам и комунизам истоветног порекла. За сада видимо масивни ефекат непроходности демократије, и ни најмање деридијански напон исте која је „увек у доласку“ Гледамо њену очигледну онемоћалост. Она подразумева немогућност консензуса, и уместо тога огољену силу, или бар белодану експанзију моћи силе и пораст појава изигравања друштвеног уговора. Али и данас се мора са свом отвореношћу размишљати да ли се уствари на Западу појавио и сасвим нови човек, који је другачији, као и његова култура. Он се можда тек по неки пут магловито преиспитује, али увек прекасно, сталкеровски: пази шта сам желиш.

mile_milosevic_kolКада смо се ми Срби одлучивали за ЕЗ/ЕУ, то је пре свега било због блискости културе живота и нама је она на наш начин гледања, не по себи, изгледала позната и чак природна. Себе смо без већих тешкоћа препознавали у западном свакодневном животу чак и пошто нас је НАТО бомбардовао. Ми смо били спремни за чудо, наивни као деца, да пређемо преко свега. Али не и они. Они су само наставили без застајкивања, тиме показујући само размере наше способности за илузије и колико је ту реч о колективној безумности, кад смо сами себи тако радо у „транзицији“ уништавали материјалне, друштвене основе живота и посвемашно све наше духовне прерогативе животности. Чак им се исмевајући. А заправо данас се одвијају паралелно два процеса – континуитет овог опадајућег, и споро рађајући, онај који хоће да нас врати нама самима и отргне од неповратног губитка јединствености те периферијалног пада у стање провинцијалне непотпуности чудовишног света медијских ЕУ флоскула.

Значи, они су још од Вимера наставили да извршавају познати план, искључиво по добро познатим принципима реалполитике. Са једне, показујући наше елите изгубљеним у илузији, али и све начине нискости, примитивизма, како то они чине, удружујући се са сваковрсним талогом као код Шиптара и Хрвата, узнемирење мерећи тек по важности свог циља, отварајући питање да ли је антрополошки још увек реч о истом човеку исте културе?

ТРИ ПОСЛЕДИЦЕ

Илузију да није тако свакако може створити, геостратешко померање осе на исток, потреба западних елита да без револуционарних потреса одузму стечена права већини својих грађана. Служећи се дозираним пројектовањем кризе и медијских потпорних слика света, пажљивим социјалним инжињерингом, индукујући системску несигирност уз раст привидно сасвим само структуралних ризика, који по себи „рационално–објективно“ морају да оборе масивно и масовно трошкове стандарда већине грађана (друштвени уговор као важи, али више нико не зна какав је?). И да тако очува наводно конкурентност у глобалној утакмици. Зашто, зар је довољно погледати просечну сатницу рада на Западу и у Кини – а да није реч о тржишној и разумљивој глобалној саморегулативности због успешних „лоших система“ већ и умишљај очувања глобалне доминације западне елите, ваља разумети распоне прихода на Западу. И то из перспективе да није прошао референдум у Швајцарској за њено друштвено смислено ограничавање и то на сасвим комотних 1:12 или да је још пре 30-40 година у доба реалног просперитета на западу важило 1:6 (1:4) уз опште благотворно дејство ефекта лифта за све – и да то сви знају? Уосталом, својевремено сам се из радозналости расправљао са Отмаром Хилом – хуман ресоурце послеником који ми се хвалио да је његова фирма ’90-тих селектовала неког од градоначелника Петербурга око релне вредности менаџмента, али чак ни он није ни сам тврдио да је њихов допринос 261 пута већи, као што нам показује онај чланак о овом несретном референдуму у Швајцарској.

Зато данас напре на Западу ваља уочити три последице:

1. Несумљиво, данас тамо нема просперитета. Напротив, стандард већине грађана убрзано опада у свим сегментима друштва по угледу на УСА до губитка способности грађана на суђење (па у УС невини седе по затворима а сиротиња, посебно црна, је већ традиционално драконски кажњавана и за најмањи прекршај), здравство итд;

2. Друштвени уговор се разбијајуће распао, тако да се више не може симулирати и, кад се пожели владавина права – кога брига Као што их је баш брига и за нама добро познато питање о суђењима Србима у Хагу, напокон и Шешељу, и марифетлуцима око КиМ Уз све реалполитике, то не би било могуће да владавина права као принцип није фундаментално доведено у питање;

3. Напокон, изгледа да стварно имамо посла са новим „глобалним човеком“, који се већ појавио на Западу, али се и запатио по нишама глобалне мреже изван западних друштава и држава. Делујући пре свега као добровољни дискурзивни агент, али и фино мотивисани адвокатски агент западних интереса кроз медије и државне и непрофитне парадржавне (јер их држава донира) агенције.

Ослањајући се на медијску машинерију и издашну подршку, већина делује у уметности, забави посебно, све до рекламе, од наметања и припреме закона и науке, до заједничких лукративих операцијам интернационализована опслужна менаџерска елита служи западној, и њиховим јавним и тајним еснафским удруженимја и друштвима, о којима је још пре пада у немилост К. Квигли писао. Западњаци су опет, доскоро без ефикасне сумње, могли самозадовољно да шире фаму о поретку краја историје. Могли су да причају и о благостању или успеху културе живота на Западу, све док она није напрсла, откривајући спенсеровски трулеж, а друга се распала у тек дневно преобилним перверзијама циничног ума, да би се оголиле као ништавност пре свега халуцинативне културе расположења – радо хваљене „меке моћи“, која световима медија сателитима покорава све људе, настала као замена прослављеним универзалним људским правима.

НОВИ СОЈ У ПЕТ ПОТЕЗА

Да ли је дошло време да говоримо о еволутивном развоју новог соја људи у друштвеним радионицама Запада? О новој раси? Због које ни реалполитика више неће личити на себе, него долази од новог човека о коме мало знамо, чак ни толико кад се и зашто овај смеје и плаче?

Ипак је још увек реч о хипотези да се такав човек развио на Западу, а да није реч о пуком застрањивању спаљивача вештица, твораца гасних купатила и фрејзеровског сујеверја да се са свећама од лоја тек рођене деце у Лондону иде у пљачку да би се био невидљив.

Али покушајмо да скицирамо у неколико основних потеза:

1. Тако се Ингелхартов потајни фаворит, човек постматеријалних вредности изродио тачно у нови сензибилитет, али само живота за његово расположење – и то као сума свих прохтева титравих пресека ликова из медијализоване забаве и рекламе звезда;

2. Човек изван сваког апстрактног поредка – ништа за њега није Бог, држава, нација, и било шта духовно, али већ чак и природно, у номиналистичкој фантазији;

3. У новим махом медијализованим световима, мултиверзумима у којима се шизофрено увишестручила његова егзистенција (зар треба понављати да 80 одсто људи дневно само животари и у Србији, повезано за тв, интернет, од неколико сати до читавог дана);

4. Што испоручује нове односе у овом свету стварности без дужности и одоговорности, већ тек пуста потенција моћи за „нешто“;

5. На крају, тек „поданик“ мрежно-тржишног универзума, што је све напокон досезање коначно крајњег домета дугог процеса секуларизације на самом Западу у прекидању органске вертикале оца и сина, где таквом само још тржишном универзуму новог човека хермафродит више није потребан. Тако да је још само пука флоскула вајкање на данашњу презадуженост долазећих генерација у самом бићу, јер нема ко више да је разуме, па ни у српској елити, која само једном живи, и то баш данас.

Дакле, сферични пореци, у којима су донекле оствариване визије владавине права, уговора, јасних мера, испрва су замењени елипсоидним јавно-приватног партнерства корпорација и држава, а сад су већ разграђени, тако да се пијавице зеленашке институције спасавају док се људи терају да раде све до смрти, све обесправљенији. Универзум у коме и чак прехрамбени предмети, уместо 100 грама, имају деформисани облик од 82 и како год, већ у општем губитку значења рационалног декадног система, док Брисел манијакално хиперпродукује стандарде за све могуће ствари. Као Хал, али на земљи.

1 reply »

  1. Госн Миле разумела сам Вас, али ипак говорите мало више српски. Ви сте желели да кажете да ЕУ гаји нови тип корпоративне елите која немилосрдно експлоатише човечанство под маском лажне демократије као наметнутог назови праведног система. А у ствари су наметнули неокултуру преко медија, празних риалитиа и тако нас везали пустим жељама које смо прихватили као своје а не служе нам ни зашто. Заменили смо људске потребе срећу, љубав, човечност, поштење, хуманост испразним виртуелним животом по мери корпорација и изгубили идентитет као људске јединке.Наша деца сањају паре, наше жене желе крпе и силиконе уместо породице и деце, наши мушкарци су престали да буду главе породица и претворили се у нешто безлично што тражи своја права за брак и бесплодну заједницу као јалове биљке.И коначно где ће нас све то довести, ако отаџбина није важна, ако дом и кућа нису важни, ако није важно ко си и са киме си, ако нису важни стари отац и мати, ако су важне само паре, које могу да изгоре као цигара само једним кресом.И ако не постоји Бог између живота и смрти у чему је онда разлика да ли си мртав или жив?

    Свиђа ми се