Други пишу

Небојша Малић: …а нас једне само сунце грије


Небојша Малић: …а нас једне само сунце грије

Око Соколово, бр. 96
30.11.2013. Сиви Соко

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Свакодневно сведочимо свеж суноврат сендвичократије… Мада је то некако превише доброћудан термин за зло које столује Жутоградом. Али ове протекле недеље однекуд је почео да дува неки чудан ветар, који прети да сруши култистичку кулу од карата.

Почетак рушења Генералштаба, споменика „пријатељској и партнерској интервенцији за наше добро“ НАТО, чинио се исхитрен, као да је намера била да се контрира првој цеви. А можда су култисти, још до јуче убеђени да ће владати довека, наједаред схватили да им понестаје времена за „промену кода“ Србима, па журе да ураде што више, што брже. Дабоме, нема те гумицекојом се непочинства Империје могу обрисати – али то не значи да култ неће покушати.

Сличну ноту очаја примећујемо и у нападима на директора КЦНС Андреја Фајгеља; у свом одговору „другосрбијанцима“ он подвлачи управо тај њихов лицемерни, саморушилачки нихилизам. Додатни доказ очаја квислинга је вађење из нафталина Вука Драшковића, о чему пише Драган Милашиновић.

За то време, култисти у врху СПЦ се труде да што више загаде врело вере, одликујући амбасадоре НАТО у „Косовији“ и режимске организаторе издаје. Владимир Димитријевић објашњава шта значи орден за Вулина, док Александар Лазић нуди једноставан лакмус-тест: шта о некоме говори кад га хвале и бране е-novine и америчка амбасада?

Са друге стране Дрине, где је у току почетак нове офанзиве на српску самосвест, стиже размишљање Ненада Кецмановића о метафизици празника у Босни и Херцеговини. Разбија мит о некадашњој идили, али и пусте жеље о будућем унитаризму. Пошто се офанзива делимично одвија кроз ревизију историје, вреди прочитати демистификацију Аустро-Угарске, БиХ и сарајевског атентата, коју нуди Милорад Екмечић. А да је значаја борбе против наметнутог самопрезира итекако свестан Емир Кустурица, потврђује у разговору поводом откривања споменика Његошу у Андрићграду.

Милан Миленковић нуди занимљиву и углавном тачну дијагностику садашњег стања у друштву и држави, мада не бих подржао идеју о „касарнском“ уређењу. Она не само да не иде уз слободарство, које нам је од искона у карактеру, већ је мелем за уши малим диктаторима који би да буду велики.

Ако се протекле седмице у Србији мало лакше дисало – метафорички – онда то није толико због Руса, колико због наде коју њихово присуство нуди у култивисаном безнађу. Оно што и пословично опрезни Ђорђе Вукадиновић назива „руским данима“, међутим, није никакав изоловани феномен.

Погледајте шта би у Сирији пре месец-два. Ништа? Управо тако. А гледајте шта се сад дешава у Украјини, која је управо одбила непристојну понуду Брисела. Не зато што су је на то „натерали“ зли руски империјалисти, како њаче западна штампа, већ зато што су простом рачуницом схватили да их ЕУропство пљачка. Дабоме, њихов невладнички апарат одмах је реаговао „демократски“, насиљем – доказујући тако да ЕУропство почива на сили. За то време, подсећа Александар Павић, економски и политички споразуми са евроазијским блоком (који предводи Русија) имају више „дискретан шарм“ (синтагма амбасадора Чепурина).

Проста рачуница иде у прилог сарадњи са истоком: Запад више нема пара. Али, упозорава Бранко Жујовић, то не значи да ће признати пораз: „Београд је крајњи домет ЕУ. Баш због тога ће фрустрирани Брисел постати још арогантнији и бестиднији према њему“.

После толико година тепих-бомбардовања безнађем и преумљавања за које су Империја и култ стално говорили да је већ одавно готово (а да је стварно тако, не би се толико трудили), сада је почела истинска битка за препород, или коначни суноврат, Србије. Што она буде неприметнија, вели Жељко Цвијановић, то ће више изгледа у њој имати српски душмани.

Време за спавање је прошло. Судбина није унапред написана. Очај је грех.