Анализа

ОД БУЈАНА ДО БРИСЕЛА ИЛИ ОД ПАВЛА ЈОВИЋЕВИЋА ДО АЛЕКСАНДРА ВУЛИНА


 ОД БУЈАНА ДО БРИСЕЛА ИЛИ ОД ПАВЛА ЈОВИЋЕВИЋА ДО АЛЕКСАНДРА ВУЛИНА

Пише: Миша Матић

Пише: Миша Матић

 

Косовски избори.

Српски екстремисти!

Термин није формулисан у Тирани, Бриселу, Лондону или Загребу, тај термин је у дану неуспелих избора за локалну власт први преко језика превалио српски министар Александар Вулин. За њим, ППВ уже Србије тражи да полиција под командом премијера и министра полиције уже Србије Ивице Дачића реши све проблеме са оно мало преосталих сународника у Старој Србији, а да јој је зато потребно време колико траје један школски час.

1.

     Сва тројица поменутих властодржаца уже Србије припадају странкама левице. Не европске левице, којом је некада председавао Србин др Живко Топаловић, већ припадају оној левици, која корене вуче из оне Интернационале, треће, основане 4.(17.) марта 1919. по налогу Лењина и која је понела популарни назив Коминтерна. Др Живко Топаловић, оснивач Међународног социјалистичког бироа у Паризу, ту комунистичку творевину назива „тамница европе“. Том Интернационалом председавали су поред оснивача Владимира Лењина и потоњи фракционаш Зиновјев, потом познати револуционар Бухарин и на крају Бугарин Георги Димитров, чије име и данас носи српски град који се некада звао Цариброд. Бољшевизам српских власти и након смрти Јосипа Броза, иначе некада упосленог у секретаријату Коминтерне, може се видети у томе, да за време те пост брозне власти није допуштен ни један озбиљан покушај скидања имена страног комунистичког вође и враћање имена Цариброд граду у близини српско – бугарске границе. Што би рекли негдашњи комунисти, а данас левичари: сваком према заслугама, па и Георги Димитрову – Цариброд. Иако је добио „свој град“ Георги Димитров није постао носилац ордена „Народног хероја“ које су комунисти наводно установили још док се увелико ратовало – 15. маја 1943.[1] Два дана пре тога основали су Озну. То највише одликовање, након рата, понела су 22 страна држављана. Од те двадесетдвојице, двојица су били председници држава, а одликовани су исте 1946. године. У време када је одликован, Лудвик Свобода[2] није био председник Чехословачке, постао је то тек након пада „Прашког пролећа“ када је Совјетски савез ушао војним трупама у Чехословачку и свргнуо Александра Дупчека. Као „совјетски човек“, на место председника чехословачких комуниста и државе Чехословачке долази југословенски народни херој, генерал Лудвик Свобода. Други инострани председник, југословенски народни херој био је албански комуниста Енвер Хоџа[3]. Председник Хоџа је, према извештајима Амнести Итернешнала угрожавао сва људска права становницима Албаније, а то је поред забрана кретања, слободе говора и мишљења ишло дотле да родитељи нису могли деци по слободном избору давати имена. У време Другог светског рата Енвер Хоџа је био потписник Резолуције донете на Бујанској конференцији 1. јануара 1944.

Павле Јовићевић, народни херој.

Павле Јовићевић, народни херој

Поред тог хародног хероја, јединог са албанске стране, потписници те Резолуције, са југословенске стране су такође били потоњи носиоци Ордена народног хероја: Фадиљ Хоџа, Павле Јовићевић, Џевдет Дода, Хајдар Души, Душан Мугоша – Дућ. Као први потписник са југословенске стране био је брат Фадиља Хоџе, Мехмед. Занимљиво је даданас три потписника овог документа почивају у Алеји заслужнихграђана,[4] на београдском Новом горбљу. То су Мехмед Хоџа, председник Народноослободилачког одбора за КиМ, његов ПП (ето доказа да „први подпредседник“ није Дачићева измишљотина) Павле Јовићевић и црногорско – албански комунистички функционер Душан Мугоша Дућ. Ако ничим другим, онда су ордење и  место у алеји залужних грађана стекли својим потписом на Резолуцији бујанске конференције, која у једној од својих тачака каже:

Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом албанским народом, а који као и увек, тако и данас – жели да се уједини са Албанијом. Према томе осећамо за дужност указати прави пут којим треба указати прави пут којим треба да пође албански народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Албанци Косова и Метохија уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи, па и Албанци бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења. Гаранција за ово јесте Народноослободилачка војска Југославије, као и Народноослободилачка војска Албаније, које су уско повезане.[5]

Хоџа и Броз, народни хероји

Хоџа и Броз, народни хероји

2.

     Примајући честитке за Орден народног хероја од Јосипа Броза, Хоџа је свог саговорника подсетио на ову Резолуцију, на шта је Броз одговорио да треба бити стрпљив, јер „Срби то сада неће правилно схватити“. Хоџа је одговорио: „Ако то не схвате данас, схватиће сутра.“[6] Од предаје Косова и Метохије (или Дукађина, како ком драго) Албанији, Србију је спасила, нико други до Стаљинова Коминтерна, тако што је вођа светске револуције Јосиф Стаљин брутално истерао Броза из свог окружења, а Енвер Хоџа се ставио на страну Стаљина. Тиме је Хоџа изгубио прилику да се без много муке, брзо домогне територија на којој је основана српска држава. То ипак није спречило српске комунисте да на сваки начин припремају остваривање Бујанске резолуције. Прво су својим сународницима, у рату избеглим од терора балиста, Немаца и комуниста, забранили повратак на своја имања.[7] Тај српски иметак, конфискован је истом одлуком и предат у власништво Шиптарима. Ту  одлуку је потписао 6. марта 1945. распоп Влада Зечевић, први брозни министар полиције. Брат тог, некада пароха у Крупњу, у то доба проводи тешке робијашке дане у митровачком казамату. Марко Зечевић, утамничени равногорац, упитао је брата комунисту и негдашњег свештеника, када му је овај дошао у посету у митровачки затвор, зашто их море глађу, не дају им храну, на шта је распоп Влада рекао да они нису ту доведени да се гоје, већ треба да изгладнели напусте овај свет. [8]

3.

Фадиљ Хоџа и Петар Стамболић, народни хероји

Фадиљ Хоџа и Петар Стамболић, народни хероји

На територијално повећање АП Косова на рачун „уже Србије“ није чекао ни Петар Стамболић. Током 1959. године на његову иницијативу граница АП Косово је на штету уже Србије померена до Копаоника, тако да су Лепосавић, Лешак и 17 села која припадају овој општини придодата Косову, „како би другови Шиптари имали дрва за греју“. Ова идеја је материјалозована 1. јануара 1960. Човек кога је пратио надимак Пера Коњ остаће заувек у памћењу мештана Лепосавића, насељеног искључиво српским становништвом. Није познато да ли је настанку те идеје код њега допринела његова жена Јудита, како се прича по кулоарима или жеља да, како данашњи историчари НОР-а тврде, постане делегат на локалним изборима. Познато је да су комунисти по преузимању власти донели право гласа женама, али су однели право свима да бирају између више кандидованих људи на бирачким листама. Пера Коњ ни на једној листи није могао имати противкандидата из неке друге партије, тако да је та тврдња потпуно бесмислена. Тим пре што се у то доба налазио на месту Председника Народне Скупштине Народне републике Србије. Истина о томе остаће скривена у огњу београдског крематоријума у коме је сажежено тело Пере Коња, народног хероја, стрица и ујака потоњег српског комунистичког председника Ивана Стамболића, свршеног полазника политичке школе „Јосип Броз Тито“ у Кумровцу. Кћерка Петра Стамболића никада није пристала на чланство у Савезу комуниста.

4.

Броз и Ранковић, народни хероји

Броз и Ранковић, народни хероји

Непосредно пре „доделе“ Лепосавића Косову, извршена је шиптарска побуна 1955. године. Приликом разоружавања шиптарских банди 1956. године, 22.048 лица је ухапшено, а око 100 побуњеника побијено у оружаној борби. Ову акцију је водила српска Удба под вођством Александра Ранковића Марка, Светислава Ћеће Стефановића и Војина Лукића. Упркос жељи Броза није се међу српским комунистима могао наћи ниједан који би био оптужен за српски национализам, тако да им Броз, Кардељ, Стево Крајачић и Јосип Копинич уз помоћ браће Диздаревић и браће Поздерац спремају Брионски пленум[9] на ком је са политичке сцене „почишћена“ снага која се бар некако супроставила одвајању територије Косова од Србије. Свесрдну помоћ Брозу, у томе, дали су и српски комунисти од Петра Стамболића, преко Душана Петровића Шанета, Цане Бабовић (сво троје носиоци Ордена народног хероја), Драгослава Марковића до Марка Никезића, Латинке Перовић, Мирка Тепавца… Оптужба о шпијунирању Броза и Јованке у спаваћој соби није могла имати никакав националистички карактер. Пре је личило на некакву воајерску девијацију, тако да посао око стварања српског национализма међу комунистима није успео том приликом. Није се дуго чекало на појаву српског комунисте – националисте, на основу чијег дела би могао да се оправда надирући шиптарски сепаратизам, а Срби као народ поново оптуже за угњетавање мањих народа и жељу за хегемонијом.

5.

Добрица Ћосић, други с лева

Добрица Ћосић, други с лева

     Две године иза Брионског пленума, Броз поново креће пут Африке крстарицом Галеб, коју користи као луксузну резиденцијалну јахту. На том путу друштво му је правио новопечени писац и одани комуниста Добрица Ћосић, сврешени калемар из Велике Дренове.[10] По повратку са несврстане турнеје, Ћосић отвара питање Косова, које је у његовој глави и делима и данас отворено. При том се буни и због смене Ранковића, не би ли и смењено руководство српске Удбе увукао у квази-националистичку причу. Уз патриотску тематику својих литерарних покушаја, српске патриоте су на основе те замисли требале да се попут мува „залепе“ на бар неки позитиван национални сегмент код комуниста, али код њих ничег позитивног по питању српске нације није било. То неби успео ни неко много виспренији, а камоли неук и неталентован аутор попут Ћосића. Доказ томе је једна изјава Добрице Ћосића да је он једини писац чије читаоце хапсе, а он остаје на слободи. Некадашњи комесар Расинског партизаног одреда, званично постаје опонент свом врховном команданту и маршалу. Искључен је из партије и укључен у Српску академију наука и уметности. Ако се упореди како су прошли они који се нису слагали са Брозом, модел казне који је примењен на Ћосића, будућег „оца нације“, уз давање пуног публицитета његовој „побуни“, слободно се може закључити да је бравар надмудрио калемара и потурио му улогу узрочника шиптарског сепаратизма, уз награду пријемом у САНУ. Уз то се тим чином ругао и светио српским академицима који су раније, уз Патријарха српског г. Германа (иначе Ћосићевог земљака и такорећи првог комшије у Великој Дренови) одбили да предложе Броза за Нобелову награду за мир. Овај „инсталирани“ српски комуниста – националиста 1992. постаје и председник СР Југославије.

Djordje-Martinovic

6.

     Шиптари почетком 80-их крећу у експанзију сецениозима, пре свега путем терористичке и криминалне делатности. Долази до масовних побуна Шиптара, уз пљачкање српских кућа, силовањем Српкиња и уношењем страха међу српски живаљ на Косову и Метохији. Срби су тражили помоћ од комунистичке власти, али је та заштита од стране власти је и овога пута изостала. Шиптарски зликоци су се и после извршених кривичних дела слободно шетали Косовом и Метохијом, а од београдских медија су названи иредента, што значи борац за слободу… Исто се дешавало, као и три деценије раније када су комунистичке власти од конака манастира Дечани направили политичку школу „Јосип Броз Тито“, а дечански јеромонах Гаврило Ковачевић, који се тада побунио и данас почива на затворском гробљу у селу Лаћарак, у близини Сремске Митровице где је скончао пре истека казне, као комунистички сужањ. Жртве су биле исте, само су злочинци уместо капе са петокраком, носили шиптарско кече. Мученик из 80-их Ђорђе Мартиновић, [11]умро је 15 година после злочина извршеног над њим, када је набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша. Злочин је све време заташкиван, да би на крају сам Мартиновић био оптужен за самоповређивање. Иако је 1990. године донета пресуда по којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине, а да је над Мартиновићем извршено насиље од стране шиптарских терориста, које је држава скривала. По истој пресуди држава је требала Мартиновићу да на име одштете исплати 100.000 немачких марака. Та пресуда никада није извршена, зарад новог кочења од стране народног хероја Петра Грачанина и јунака социјалистичког рада Бранка Мамуле.[12] Обојица су Срби и комунисти. Догађај око Ђорђа Мартиновића помогао је доласку на власт српском комунисти Слободану Милошевићу. Док он председава партијом, српским председништвом председава поменути херој Грачанин.

Милошевић, Шешељ, Ћосић, Ђукановић, Маровић

Милошевић, Шешељ, Ћосић, Ђукановић, Маровић

7.

     Репресије које уводи Милошевић на Косову и Метохији такође ће бити касније оправдање за нове побуне и стварање паралелне шиптарске државе. Под таквим репресијама Шиптари тајно организују свој први рефендум за отцепљење од 26. до 30. септембра 1991.  Те репересије су биле у таквим размерама да су шиптари добијали све принадлежности и социјална давања од државе, док нису били у обавези да плаћају никакве накнаде на име утрошене електричне енергије, телефона… те трошкове нису плаћале ни илегалне шиптарске институције, о чему говоре бројни сведоци на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Уместо да му буде суђено за издају сопственог народа у Београду, судило му се за непостојећи злочин, коме је сам давао назнаку, а зарад те назнаке Шиптари су уз помоћ међународне заједнице створили сопствену државу на територији на којој је настала прва српска држава. Иако је у више наврата имао прилику да реши косовски проблем у српску корист за дуже време, он то не чини. Сваку од тих прилика је најављивао Милошевићев војвода и сапатник из хашког казамата др Војислав Шешељ. Од најаве протеривања Шиптара без југословенског држављанства до најаве реперсија и етничког чишћења у време агресије НАТО снага над Србијом, није се догодило ништа. Баш као ни од пробадања Брозовог гроба глоговим коцем за којим је посегао војвода Шешељ. Све је рађено да се не уради, да се концентришу и контролишу патриоте, како би под комунистичким вођством и контролом биле уништене или застрашене и умирене на дужи период. За то време под фирмом српског национализма Милошевићева полиција патролира територијом Косова и Метохије, на коме се, уз остале институције, ствара и илегална војна формација УЧК. И не само на Косову и Метохији, већ и три општине које припадају ужој Србији, а већински су насељене шиптарским живљем: Прешево, Бујановац и Медвеђа. Шта би се све тек створило да није било такве репресије? Ко би се усудио да оскрнави брозну кућу цвећа, кад то не пође за руком ни самом војводи? Упркос резултатима референдума од 23. априла 1998. када је на питање: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“  негативно одговорило преко 94% од 73% уписаних бирача, проблем Косова и Метохије се интернационализује уз Милошевићево учешће у тој интернационализацији, која на крају доводи и до проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. Глас народа, који је сам тражио, није му значио апсолутно – ништа.

8.

     Имао је, попут Броза,  Милошевић и своје Шиптаре. Двојица најзначајнијих су били Сејдо Бајрамовић и Рахман Морина. Први, подофицир ЈНА у пензији, невеликог интелектуалног капацитета, одан партији, у својој 64. години, по Милошевићевој директиви постаје и шеф државе на нешто више од месец дана. Умире годину дана након председавања Југославијом. Одавао је утисак припростог и поштеног човека. Био је ожењен Српкињом, а његов син Драган гине на херцеговачком ратишту као официр ЈНА. За разлику од несрећног Сејда Бајрамовића, Морина је био озбиљан играч у рукама Слободана Милошевића. Као и Сејдо, ожењен Српкињом, Братиславом Бубом Морином, једном од најближих сарадница Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевића. Од агента Удбе до покрајинског секретара за унутрашње послове Морина стиже са свега 38 година, а до шефа косовских комуниста долази у својој 45. години, управо када и Милошевић преузима у своје руке српске комунисте. Умире у Приштини 1990. године, а сахрањен је на београдском Новом гробљу у Алеји заслужних грађана. Нису познате заслуге овог удбиног агента за престоницу, у којој, узгред речено, никада није ни живео.   Његова жена Буба, са Мирјаном Марковић учествује у стварању Савеза комуниста – покрета за Југославију, а нешто касније и у удруживању у Југословенску левицу. Ту им се као члан „Југословенске револуционарне омладине“ прикључује млади новосађанин Александар Вулин.

Александар Вулин, 2013.

Александар Вулин, 2013.

9.

Александар Вулин, фотографија "Гласа јавности" из 2008.

Александар Вулин, фотографија „Гласа јавности“ из 2008.

Вулин у политици веома брзо напредује и постаје, прво, портпарол ЈУЛ-а, а убрзо и заменик председнице дирекције ЈУЛ-а Мирјане Марковић. Мирјана Марковић, иначе кћерка Момчила Марковића – Моме, била је и синовица Драгослава Марковића – Драже и сестричина предратне и ратне љубави народних хероја Јова Капичића и Јосипа Броза, Даворјанке Пауновић – Зденке. Вулинова комунистичка каријера у ЈУЛ-у биће прекинута због ЈУЛ-ове коалиције са Милошевићевим војводама Војиславом Шешељем и Томиславом Николићем, где место у влади као министар информисања добија и данашњи ППВ Александар Вучић. Тада 26. годишњи Вулин, напушта удружену левицу и прелази у политичку илегалу и под управу Милорада Вучелића, под којим делује и данас, као главни уредник Вучелићевог листа „Печат“. Године 2002. се придружује Социјалистичкој партији Слободана Млошевића, заједно са Вучелићем. Вучелић је био главни организатор сахране Слободана Милошевића у дворишту куће једне од тетака Мирјане Марковић у Пожаревцу. На тој сахрани опроштајно писмо војводе Шешеља прочитао је Шешељев кум Александар Вучић. Вулин се са СПС-ом поново разишао 2006. после афере „кофер“ у којој се помињао данашњи премијер Дачић, док се Вучић са војводом разишао 2008. Исте, 2008. када Томислав Николић формира Српску напредну странку, Александар Вулин оснива Покрет социјалиста. Покрет социјалиста, са непознатим бројем појединачних гласова улази у Владу и Парламент на листи СНС, као коалициони партнер, Вулин по Владиној реконстукцији постаје министар без портфеља задужен за Косово и Метохију. Као министар у Влади Србије, учествује у организовању локаних избора такозване Републике Косово, у складу са Бриселским споразумом који су потписали премијери Србије и Косова (никако Београда и Приштине, градови немају премијере) Ивица Дачић и Хашим Тачи 19. априла 2013. године. Александар Вулин, министар, поручио је Србима из Косовске Митровице (од 1981. до 1991. носила назив Титова Митровица) да послушају своју државу, да ће „будуће време показати колико су живели у историјским временима“.[13] Некада и прошла времена показују у каквим временима и са каквим људима живимо и кога треба да слушамо. Можда би Броз данас лакше предао Косово и Метохију Енверу Хоџи, Вулин убеђује Србе да правилно схвате. Можда је заслужио брозни Орден народног хероја.

"брозни орден Народног хероја"

„брозни орден Народног хероја“

Београд, 17. новембар 2013.


[1] „Народни хероји Југославије“ Младост, Београд 1975.

[2] Исто

[3] Исто

[4] Братислава Костић, „Ново гробље у Београду“ Београд, 1999.

[5] Зборник докумената и података о НОР-у, том I, књига 19, Београд 1969.

[6] Enver Hoxha, Avec Staline Souvenirs, Tirana 1979,

[7] Службени лист ДФЈ, бр 13. од 16. Марта 1945.

[8] Антоније Ђурић, Црвена куга, Манастир Милешева, 2009.

[9] Селим Нумић „Добра земљо, лажу“; Филип Вишњић, Београд, 1989.

[10] САНУ, Биографије чланова

[11] Епископ Атанасије Јефтић, Кратка хроника страдања Срба на Косову и Метохији, 1. део. 2008.

[12] Милорад Бајић, Српски политичари убијали истину о Ђорђу Мартиновићу, Глас јавности, 2008.

[13] Говор Александра Вулина у Клокоту, 12. октобар 2013.