Проф. др Светозар Радишић:  ЗАШТО НЕ ТРЕБА СРЉАТИ У ЕВРОПУ

ОВАЈ ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН ЈЕ У ЛИСТУ „СВЕДОК“ БРОЈ 600, 22. ЈАНУАРА 2008. ГОДИНЕ, ПОД РЕДАКЦИЈСКИМ НАСЛОВОМ „СРБИЈА БИ ТРЕБАЛО ДА ПОСТАВИ ПЕТ УСЛОВА ПРЕ ПРИЈЕМА У ЕУ“.
„У ТОМ ТЕКСТУ САМ ПРЕДВИДЕО САДАШЊЕ ВРЕМЕ, А МОЈ ПРЕДЛОГ БИ ЗАТЕКАО ЗАПАД“, КАЖЕ ПРОФЕСОР РАДИШИЋ.

12.11.2013. ел.поштом-аутор, за ФБР приредила Биљана Диковић

ЗАШТО НЕ ТРЕБА СРЉАТИ У ЕВРОПУ

АГРЕСИЈОМ НА ЈУГОСЛАВИЈУ ДРЖАВЕ ЗАПАДА ИЗАЗВАЛЕ СУ НА ИСТОКУ И ЗАПАДУ И У СОПСТВЕНОЈ СРЕДИНИ ПРОМЕНЕ, КОЈЕ ЋЕ САСВИМ ИЗВЕСНО (ПО)РЕМЕТИТИ ЊИХОВУ СВЕТСКУ ДОМИНАЦИЈУ.

Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Дводимензиона бића, како је Питер Јустинов назвао Србе, односно Бизанти, како Србе зову дојучерашња браћа Хрвати, опет имају прилику да бирају. Политичари кажу да Србијанци бирају између Европе и изолације, која може да се изроди и у нови напад „евроатлантских партнера” на Србију. Неки од политичара су толико огрезли у лицемерје да понављају глупост да Србија треба да иде у Европу, запостављајући истину да Србија, све и да хоће не може физички, нити на било који други начин, да се извдоји из Европе, чак ни временски.

Коришћење изборних политиканских исказа из доба Маркса, Енгелса, Лењина и Тита, попут фантомских израза „међународна заједница”, „мировне операције”, „демократска Европа”, „говор мржње”, „патриотизам као превазиђен феномен”, „српско покајање за почињене злочине”, …, само указују на то да се вук пресвукао и да политичком сценом владају увек исти – овог пута неокомунисти. Опстанак фолирантског приступа огледа се и крије у истини да су мегакапиталисти, због своје надобудности и веровања у непроверене формуле, заборавили да је Балкан простор на којем нестаје моћ (на)силника и да зло куда год се усмерило не прелази лако ту скоро метафизичку и због неуобичајених, скоро мистичних, схватања становника са српских простора непредвидиву зону, где се пословично ствара фанатичан отпор добротољубивих, правдољубивих, истинољубивих, частољубивих и слободољубивих људи.

Најновији пораз од неизмерно моћнијег непријатеља довео је Србе у ситуацију да им буде под претњом наметнута марионетска власт. Зато нико није реаговао нити реагује на чињеницу да је, на пример, фантомска међународна заједница помоћу министра војног, који је пре тога био министар за телекомуникације, иако није имао држављанство Србије, успела да смањи Војску Србије на симболичну, потпуно бесправно – на основу уредби и подзаконских аката – избацујући из ње борбено најискусније и најспособније кадрове. Познато је да Борис Тадић, према документу Републичке изборне комисије, објављеном у парламенту у децембру 2007. године, није био држављанин Србије када је предводио њену одбрану. Било би логично да због тога он и његови претпостављени одговарају за обмане, лажно представљање и злоупотребу службеног положаја.

Правни систем, демократе су обећале и градиле скоро осам година. Сада има прилику да свим војним официрима, које је Борис Тадић уз помоћ британских и америчких официра и обавештајаца, превремено пензионисао, створи правне услове за накнаду моралне и материјалне штете. Да је јавни тужилац реаговао у складу са законима, Србија би пред председничке изборе остала без председника и премијера. Премијер му је правовремено омогућио да буде министар на функцијама за које није способан и дао му подршку да постане председник, упркос подацима са којима је био упознат. Ако премијер и тог пута није био упознат, онда је превршио све границе неинформисаности и из моралних разлога, због народа у који се куне и којег предводи, треба да напусти положај на коме стално чини неопростиве, судбоносне грешке. Уколико је премијер био упознат да је Борис Тадић држављанин суседне земље када га је постављао на дужности министара, онда је саучесник у завери против свог народа, јер је прихватио учешће у „прикривеним операцијама” службеника „великог брата” усмереним против Срба.

Да је реч о завери потврђује чињеница да на информацију о томе да два министра нису били из Србије а одлучивали су пресудно о њеној судбини, нису реаговали извршна власт, ни правосуђе, нити невладин сектор. Зар није чудно да Оебс, Хелсиншки одбор или Цесид не реагују када министар или председик неке земље постане неко ко не испуњава услове за изборну функцију према међународном праву?

Тешко је претпоставити да ће било ко реаговати, јер утицај „великог брата” у Србији је толики да српска власт не може да заштити своје грађане, а на исти начин ни привреду, индустрију, природне ресурсе, па чак ни Војску, а камоли да успостави српски правни поредак. Да би Србија постала српска држава морали би претходно да се са функција повуку сви они које је пронемачки оријентисани „демократа” Зоран Ђинђић поставио у медије и правосуђе. То би била права лустрација, корисна за народ и његову будућност, за разлику од оне којом „демократе” стално прете. Србима је ускраћена слобода обраћања јавности, тако што су неокомунисти (глобалисти) узели с своје руке изборни систем, правни систем и средства јавног информисања. Претходни режим био је такође све само не и српски. У њему су нестале српске институције, СПЦ је одвојена од народа, медији су били режимски или глобалистички (интернационални), школство разбијено на исти начин као и државе (СФРЈ, СРЈ и СЦГ). Сада Србин у Србији нема коме да се (по)жали, јер ће му, у свим варијантама, судити антисрби, који би још и да лустрирају, јер им је измакао 6. октобар, када су хтели да затру све што је национално у Србији. На београдској ТВ Б 92 често се чује „глас народа” да Томиславу Николићу и радикалима (неистомишљеницима) треба забранити приступ тој телевизији и свим другим средствима јавног информисања. Сада је природно да се у српском парламенту расправља о свести народа и потреби да се она мења, као да народ не бира парламент, већ парламент народ.

И СРБЕ УБИЈАЈУ ЗАР НЕ?

Онима који срљају у Европу и имају прилику да се за улазак у Европску унију изборе треба рећи да Срби, овога пута имају право да постављају услове. Прво, од службеника „великог брата” треба захтевати да гарантују да никад неће напасти Србију ако Србија пристане да пође путем који води у Унију. Друго, Европа треба да о свом трошку подигне све објекте инфраструктуре које је током агресије уништила у Србији, јер је то најкраћи пут да Србија стане на ноге и ступи у нови савез. Треће, Европска комисија треба да гарантује да више никада неће измишљати неистине о Србима и да неће учити своју децу да су Срби „лоши момци који што пре треба да нестану”. Четврто, треба да оставе Србију да вида своје ране и да у војној сфери достигне ново природне самоодбране, а тек тада да се договара око одбране у оквиру заједничких задатака (тероризам и сл), због претњи усмерених према Унији. Пето, да Европска комисија нађе друге кадрове који ће лакше сарађивати са Србијом, оне који нису окрвавили руке у агресијама на српске државе и у прогонима Срба. Није природно да се као миротворци у Србију шаљу „дипломате” огрезле у криминал, које су изазвале ратове против мира, као што су Хавијер Солана (починилац бројних масовних злочина над цивилним становништвом), Ричард Холбрук (пристрасни плаћеник за изазивање рата на Косову и Метохији), Весли Кларк (познат као масовни убица и изазивач покоља у гушењу тзв. побуна у САД), Бернар Кушнер (обавештајац убачен у „Лекаре без граница”), Жак Клајн, Михаел Штајнер, Карлос Вестендорп… Није чудно што многе дипломате њиховог соја напуштају своје функције и завршавају у затворима због корупције, будући да су се из истих разлога домогли високих функција, баш као што пише у Курилским рукописима.

Будући да до сада ниједна дипломатска гарнитура није заступала интересе Срба и Србије, јасно је што се кадрови школовани и припремљени у англосаксонским институцијама за државни удар и „булдожер револуцију” налазе се на својим местима од 5. октобра 2000. и одређују критеријуме за подобност на исти начин као што су то чинили Тито и Милошевић. и, при томе, редовно примају награде за храброст. Управо награде и одликовања за храброст, какве су добили Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Весна Пешић и Петар Луковић, најбољи су показатељ лицемерја времена у којем свет живи на почетку 21. века. Њихова залеђина су НАТО, САД и Европска унија, а они су храбри када пишу о злочинима Срба. Зар није храбрије писати о злочинима НАТО-а, Весли Кларка и Хавијера Солане, издајама, окупацијама и сарадницима окупатора? Фондације које би могле да награде Србе за храброст не постоје (и фондови српске дијаспоре су пресахли), али за награђивање оних који су са супротне стране постоје организације као што су фондација Аденауер, Сорош, Карнеги, Сосокава и бројне друге. Очевидно је Европска унија има бројне организације на српском тлу које утичу на мењање свести српског рода и да се велики новац слива у кампање за очување преоевропски оријентисане власти.

Посебан проблем је што владари из сенке покушавају да направе нову фантомску државу, по угледу на Сједињене Државе – Европску унију и што су управо те две државе обједињеним снагама (НАТО) напале Србију док је била у окриљу Савезне Републике Југославије. Зашто је могуће назвати САД фантомском државом најбоље је објаснио Томас Молнар у књизи Американологија, а откуд су државе Европе пошле истим путем може се закључити из Директиве 54 Регановог савета за националну безбедност усвојене у септембру 1982 године, доктринарног Правила КоВ САД FM 100-5, формулисаног у Пентагону у јуну 1993. године, и на основу више памфлета насталих у фирми TRADOC (Команда за обуку и доктрину Копнене војске САД).

Фантомност Европске уније, у коју би да уђе Србија огледа се у томе да нико, на пример, не зна ко је убрзао изборе у Србији крајем 2007. године, ко је забранио Албанцима да прогласе независност када су намеравали (11. децембар 2007), ко је ускратио Сједињеним Државама задовољство да једнострано признају независност Косова (тако они зову Косово и Метохију) пре завршетка избора за председника Србије? Ко су ти одлучиоци и у којим се институцијама одлучује? Да ли су они у Европској унији или негде на другом месту? Како је могуће да неко буде представник, у институционалном смислу непостојеће, међународне заједнице? Заиста, ЕУ изгледа фантомски и када Срби изаберу своје вође, а оне искористе године мандата и донесу стотине антисрпских закона, вадећи се на то да их треба ускладити са европским законима. Али ко је одлучио у име народа да Србија буде у НАТО-у и Европској унији? Референдума није било, а анкете не наговештавају да би Срби на то пристали. Све то личи на политички рашомон у којем се глобалисти играју са судбином народа који већином не гласа за њих.

Избори у Србији су за посебу анализу. Побеђују радикали, а владају самозване демократе под притиском фамозне међународне заједнице у коалицији која обесхрабрује грађане Србије. Ко год се сети да напише испред назива странке реч „демократска” постаје аутоматски заговорник демократије, чак и када прети другим странкама да ће их укинути.

Да су многи угледници прозрели намере њујоршких, вашингтонских и лондонских дипломата показује изјава Томаса Флеминга, саветника америчког конгресмена Патрика Бјукенена, који је посматрајући како горе српске куће наочиглед припадника Кфора, непосредно по завршетку ракетирања Срба, у лето 1999, пророчки закључио: „Србе ће оставити на миру кад престану да буду Срби”.
Без обзира на постојећи однос снага, неспорно је да су Срби згулили маску с англосаксонског псеудодемократског лица. Стога није чудно што Хенри Кисинџер сматра да је Косово најупечатљивији пример погубне америчке интервенционистичке политике.

НЕ У ОВАКВУ ЕВРОПСКУ УНИЈУ

Европска унија мора да се промени да би Србија пристала да буде њена чланица. У физичкој сфери то мора да буде квалитативна цивилизацијска творевина заснована на слободоумљу, слободи и равноправности чланица. Србија треба да поштује све донесене прописе који нису против достојанства, приватности и слободе људи. Све док не оствари материјалну равноправност Србији Европска унија треба да допусти да се уздигне на њен ниво, а не да је у томе омета и да Србији прети санкцијама. Србији ништа не значи што је Патрик Бјукенен, кандидат за председника САД на листи Реформске странке, отворено признао да су „економске санкције Беле куће америчко оружје за масовно уништавање”, да је „бомбардовање Југославије била фатална грешка НАТО-а” (није имао смелости да каже: Сједињених Америчких Држава) и да „САД нису имале шта да траже на Косову и Метохији, а камоли да бомбардују суверену државу”. Таква „вађења” никоме не помажу, јер свет добро зна да је НАТО само инструмент за остварење интереса „великог брата”. Србима је доста изјава попут оне Ноама Чомског да се САД понашају као бос мафије, или став финансијера „Њујорк тајмса” који тврде да је агресија на Космет – спољнополитички дебакл Сједињених Држава. Срби не могу ра разликују САД и Европску унију – толико су сличне – као близанци.
Чини се да је „сукоб” Европске уније и САД само параван иза којег „велики брат” згрће новац, будући да је спреман да пре уништи људски род и направи „златну милијарду”, него да покуша да у миру решава горуће планетарне проблеме. Зато политичка гунђања изгледају наивно, бесмислено и бескорисно.

Срби не желе у Европску унију све док англосаксонци (атлантисти) не престану да обмањују своје грађане. На пример, америчка администрација је после пола века признала масакр у Кореји. Масакр који су починили у селу Но Гун Ри, 160 километара југоисточно од Сеула и, при том, убили неколико стотина цивила (жена, деце и старих) Ветеран, Норман Тинклер, је након скидања ембарга на истину рекао: „Ми смо их једноставно уништили”.

При одлучивању о уласку у Европску унију важно је да српским дипломатама буде присутна идеја Хенрија Кисинџера: „Европа треба да се отргне од хегемонизма САД… Америка је дужна да предњачи у пружању помоћи Југославији (то ваљда значи и Србији – прим. аутора) коју је разарала”. Шансе су наговештене и одлуком америчког сената за бомбардовање СРЈ у односу 58:41 глас, а још више формирањем групе од 17 чланова Конгреса која је поднела Федералном суду тужбу против председника САД, због тога што је у случају Југославије прекршио амерички устав и Резолуцију о ратним овлашћењима. Ипак то све изгледа наивно. Можда у такве реакције верују само још српске демократе, које присуствују јануарском доручку код америчког председника.

Из извештаја НАТО о УЧК терористима, део о Тачију и Харадинају

Свакако, о свету у којем живимо, али и о опредељењу Срба у вези с тим где се би требало да се сврстају убудуће и с ким да сарађују, највише казује изјава Владимира Волкова: „Ја сам Француз руког порекла, тридесет сам година живео у Америци, Американци су вас напали, Французи су вас издали, а Руси вам нису помогли. Али нису вас издали народи, издале су вас њихове владе. Ако сам данас овде, то је зато што сам дошао да вас замолим за опроштај”. Наравно, тај опроштај и молбе за опроштај попут оне коју је изустио папа у Јерусалиму добијају на тежини тек тада кад злобници одустану од својих будућих наума.

Брисел: Тачи и Дачић
ВЕЛЕИЗДАЈА СРБИЈЕ И СРБСТВА

Европска унија је пала на испиту када је извукла цедуљицу на којој је писало „Косово и Метохија”. Како сад пред Србима да положи поправни? Аустријски „Стандард” је у једном уводнику истакао: „Није било храбрости да се одмах по уласку на Косово 1999. уведу строга правила и да се непоколебљиво разрачуна с наоружаним бандама. Такозвана демилитаризација Ослободилачке војске Косова била је којешта. Пред великим складиштима оружја једноставно су се затварале очи. Уместо да наступе као окупациона сила, западне војне снаге и цивилна управа радије су се понашали као некакви ослободиоци и сада плаћају цену за сентименталност и погрешну процену”. Хоће ли службеници „великог брата” да науче нешто од новинара?

Да би заокружили свој однос према квалитетном начину живота, Срби морају саборно, у име истинољубља, добротољубља, частољубља, правдољубља и родољубља, рећи још једно историјско НЕ! – овога пута уласку у НАТО, који безумно планетом сеје смрт, и Европску унију, која ни сама не зна ко је и где води.

Србски, православни манастири и цркве на територији Косова и Метохије

Уосталом, чувени Европејац Драгош Калајић у књизи Европска идеологија навео је један занимљив цитат: „Европски парламент је марионета без моћи одлучивања, створен управо зато да би омогућио – тако скривено од индискретних радозналости – организацију истинског командовања концентрисаног у мало руку што чине Европску комисију, чији чланови, према одређењу члана 151 Мастрихтског уговора ‘не траже, нити прихватају упутства ни од једне владе, нити органа’. Члан 145. одређује да су одлуке органа команде ‘извршне’. Изгледа просто невероватно да двадесет особа, с таквом формулом, на коју нико нема права жалбе, управљају са 375 милиона људи.(Magli, 1997)”. Срби су поново у прилици да бирају.