Горан Арсић из Вучитрна: Ја, попут последњих самураја, дижем тужан зид, зид који прави границу – ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ВАС!


Ја, као последњи самураји, дижем тужан зид, зид који прави границу – ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ВАС!

СРБски ФБРепортер
02.11.2013.

Након објављивања његове животне приче на СРБском ФБРепортеру, ступили смо у контакт са Гораном Арсићем и преносимо вам његове речи:

Браћо, хвала вам што постојите, хвала вам што још увек постоје уши које слушају, јер Свето Писмо каже: ко има уши да чује нека чује. Покуцај на врата и отвориће се. Ја не престајем да куцам. Бог вас све вас чувао који ћете прочитати ово.

На наше питање да ли се нешто променило од јуна до сад, Горан каже:

Не, није се ниста променило, све је од јуна исто, потпуно исто, роварење по мојој породици јер нисам продао ништа, за разлику од других. Као трн у оку сам им. Писао сам и МУП-у Србије за  ауто који сам купио надницама да бих оца возио код доктора (који се разболео услед напада) а који су ми украли Албанци – шиптари, онда ми је стриц помогао купио други ауто (наравно полован) и исти су ми поново украли, затим каменована кућа, стални насртаји, итд. О свему овоме сам обавестио целу Владу Србије, а онда добио одговор да су све податке послали EULEX-у чији је одговор наравно био: „ради се на случају“.

Од тада је прошло више од 2 године и никада ништа није пронађено и расветљено, а ја и даље зивим у агонији и неизвесности, па сам тражио помоћ у запослењу и заштити моје породице.

Имајући у виду тешку ситуацију због тзв. економске кризе рекао сам – па добро, било који  посао ми доделите и поштено ћу зарадити сваки динар (и ако имам још пар испита до факултетске дипломе педагога) не стидим се радити ништа да прехраним породицу.

Завршио сам средњу медициснку школу, положио државни испит и на сва врата закуцао, на сва могућа врата. Доктор који је тада био директор болнице, избацио ме је из канцеларије, и мене и мога оца, буквално избацио док сам га молио да ми нађе посао у струци у болници у Косовској Митровици.

Све председнике, све градоначелнике сам обишао по Косову и ништа сем затворених врата нисам добио. Имао сам среће да ми је деда оставио имање, живим у стричевој кући, наравно на Косову, у мом селу, отац је болестан и нервно оболео јако, али уз Божју помоћ живим за боље сутра. Најмлађи брат још увек спава са мојим старијим братом у кревету, није превазишо трауму и има ноће нападе страха, али мало је порастао и ми смо ту уз њега и Господ Бог. Ја, када се дан заврши, пишем по неку песму и на тај начин лечим душу, имам осећај да ми је лакше после тога и ево ако имате пар минута застаните и прочитајте бар неку моју песму и можда осетите мене у мојим стиховима:

+++

БОРБА

Аутор: Гоги Арсић

Darkness-WallpaperСве је у сумраку,
пљесак и олујни ветар.
Разгранато стабло без пупољка,
и живот као црно трње.

Ковање тешким ударцем,
залогаји горчине и беса,
стрепња, као подрхтавање тла.
Непробојни челични ланци.

Стах од велике чељусти,
распламсује се тунел,
нема назад, све је круг,
преовладава севање наде.

Прашина засењује очи,
само тачка као свитац у даљини,
дух који хода у магли
држи ме танка нит.

Остајем да тражим крила,
ударам и када немам даха,
ујединићу свет универзума,
спустићу звезде ниже,
остаћу Земљи ближе.

***

ПОСЛЕДЊИ САМУРАЈИ СЕЛА ГРАЦА
КОСОВО И МЕТОХИЈА

Samuraj1

Као тихи ветар у даљини,
као пламен који хода,
као горки залогај хлеба
рана која не зараста.
Косово, Метохија, откривење живота.
Мој сан, моје село,
нестаје у дубокој даљини.
Гашење као последњи прах.
О људи! О браћо!
Станите…! Погледајте у небо,
Ухватите ваздух, ваздух душе.
Не идите у незаборав,
баците камен, остајте на своме.
Где сте пошли? Куда журите?
А Земља? Пшеница?
Хлеб је тамо мали.
Окрећете леђа. Коме?
Гробовима дедова? Газиместану?
Стојим, гледам у таму,
одводи ме сећање туге
Некада српско и јако,
данас пусто и јадно село
Пусто, нема звука,
тихи јауци туге и бола,
снови нестају као ноћ,
нема људи, празно небо.
Померате границу сила,
сила вере и издаје,
ваша круна хода у празно.
Губите се у густој магли,
само трновит пут.
Ухватите оштрицу сечива,
поклоните се Светој Земљи.
Ваша стрела је стигла,
а штит вам пробојан.
Ја као последњи самураји,
дижем тужан зид,
зид који прави границу,
границу између Бога и Пакла.
ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ВАС

Аутор: Горан Арсић

 +++

Волим моје Косово, волим моје село, мој народ, моје људе, моју србску културу, обичаје, традицију …

Зашто ми суде због тога што желим да останем овде? Зашто имам осећај да сам овца међу хиљаду вукова око мене?

Зашто Србија не стане иза мене и не каже: Ти си наш понос и борба, остајеш са нама? Зашто Мајка Србија дозвољава да ме КПС полицајац бије зато што немам њихову лажну личну карту?

Зашто ми не дају било какав посао да радим, нешто од чега ћу да живим и да створим породицу овде?

Да ли ја тражим много? Само мало наде за боље сутра.

С Поштовањем:

Слуга Божији
Горан Арсић
+37745339978
goran_arsic_@hotmail.com

***

Вучитрн: Борим се да останем на земљи прадеде Солунца

Goran Arsic

Горан Арсић пред кућом / Фото И. Маринковић

Горан Арсић (24) из Граца код Вучитрна жели да остане на земљи свог претка. Ожиљци из сваког српског погрома. Пет година чека посао, да би остао на своме.

Имао је само десет година Горан Арсић из села Граце код Вучитрна, када је српски народ на Косову и Метохији, у лето 1999. године натеран у збег. У том страшном погрому и породица овог детета бежала је, са животом у завежљају. Иза њих, гореле су њихове куће.

Сећање…

– Мама Деса је у наручју држала Бобана, мог најмлађег брата. Трчала је. Старији брат, Грујица и ја смо је пратили. Ја сам плакао. Грујица није. Тата Миодраг нам се придружио, касније, у Митровици.

Имао је непуних петнаест, када је, у поновљеном погрому, у пролеће 2004. његово село било одсечено и опкољено. Породица раздвојена. Родитељи у Митровици, послом, а он и браћа сами у кући.

НЕ КАЖЊАВАЈТЕ МЕ!

У ПИСМУ које је писао Горан Арсић и претходној и актуелној власти у Србији, још је додао: “Не кажњавајте ме што сам остао да се борим за огњиште предака, за наш кућни праг, већ помозите, ако можете”.

Одговорили су му и претходни и актуелни, овако: “Јављајте се редовно на биро рада, имаћете предност у односу на остала лица, због ваше тешке ситуације”.

У међувремену “остала лица”, а добростојећа су запошљавана. Горан чека. Али је и стрпљење при крају.

Сећање…

– Мислили смо, никада више нећемо видети родитеље.

У фебруару 2008. док су вечерали код стрица, ту надомак, гледао је како гори њихова кућа. Била је то прва ватра, после проглашења независности Косова, бачена на српску кућу Арсића у Грацама. Миодраг Арсић, Горанов отац, чуо је комшију: “Мијо, човече, кућа ти гори!” Сви су скочили. Миодраг је зајаукао и кренуо према вратима.

Сећање…

– Бобан је почео да се тресе. Да муца. Стали смо испред оца. “Не излази, нека гори”, вриштали смо.

Arsici
Горан Арсић ће, за две седмице, напунити 24 године. Завршио је, пре пет година, средњу медицинску школу у Митровици. Био је ђак генерације. Успут, трагајући за послом, уписао је и педагогију. Али, посла никако нема. Најмлађи његов брат, Бобан, завршава основну. Ожиљци од погрома на овом детету су највидљивији. Стално му скаче шећер… А најстарији Горанов брат, Грујица, завршио је ДИФ. Запослен је, али као хигијеничар у школи. Прима три хиљаде динара – месечно.

Мама Деса и тата Миодраг – оболели. Обоје имају срчане проблеме. Миодраг прима од ЕПС, као некадашњи радник овог предузећа, републички минималац. Нису успели, до сада, да придигну спаљену кућу.
Упркос свему решили су Арсићи да остану. Ни невоље, ни ожиљци, ни неизвесно јутро, каже Горан, у томе их неће спречити. А Граце су у потпуно албанском окружењу. Кућа Арсића, од оног дана, када је спаљена, опасана новим комшијама. Албанцима, са вишечланим породицама.

ПИСМО МОЛБЕ!

ГОРАН Арсић пет година тражи посао. Пет година трагања за било каквим радним местом, али на Косову и Метохији. Потресно писмо упутио је на најзначајније адресе у држави Србији.

Написао је, у једној ноћи, гледајући болесне родитеље: “Молим вас, као свевишњег: ако имате децу и ако знате шта је родитељ и живот у невољи, помозите ми да се запослим. Као чистач ципела… било шта на овом свету, радићу, да помогнем родитељима и придигнем брата.”

– Желим да останем с родитељима, на земљи свог прадеде – каже Горан. – Да се борим за наш, кућни праг. На њему да придигнем брата.

Прича нам да је земља на којој су, земља прадеде Грујице Арсића, солунског ратника, по коме је најстарији син Арсића добио име.

– Не бих отишао, ни по коју цену, али тешко је без посла. Није мало пута, колико ја знам, тати нуђено да прода и земљу и кућу. Било је то и пре и после пожара. Он никада није сумњичио било кога да му је кућу запалио, јер заиста није ни имао поуздан доказ ко би то могао да учини. Није желео да се огреши. Тако ми живимо. Тако бих желео да живим. Овде.

Не бих могао да будем миран, када бих ово парче, најлепше на свету, некоме препустио.

Никоме. Ни за какву цену.
_______

Новости
М. МАРКОВИЋ

_________
Повезани текстови: Само нек су деца жива

Advertisements

2 comments

  • Dejan Milojević

    Ako neko zna kontakt ovog momka, pošaljite, molim Vas. Imam firmu u Crnoj Gori, bevim se građevinom. Posao je doduše sezonski, ali može da se solidno zaradi.

    Like

    • Поштовани,

      Хвала Вам што сте се одазвали на наш апел за помоћ.
      Послали смо Вашу мејл адресу Горану Арсићу из Вучитрна. Очекујемо да ће Вам се јавити.

      СрдачноВас поздрављамо
      Редакција СРБског ФБРепортера

      Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s