ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ: Отимање великаша о власт над својим сопственим народом смењено је исчезнућем великаша и робовањем народа под туђинском влашћу…


Србима на размишљање

понедељак, 14 новембар 2011 16:58 Горан Спасојевић СПОНА
Иза  нас су два историјска датума, белега за подсећање и наук. У октобру,  смо прославили 99 година од чувене Кумановске битке, а сада у новембру  на Српском војничком гробљу у Битољу и Дан завршетка Првог светског  рата, тачније, 93. годишњицу Дана примирја у великом рату.

Историјски  факти кажу да је та Кумановска битка, вођена између српске  и турске  војске, била једна од најзначајнијих у Првом балканском рату.  Вођена је  23. и 24. октобра у околини Куманова. Заповедник српске војске  био је  генерал Радомир Путник, док је Турке предводио Зеки паша. Велика  победа  код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату  и  означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска  је  после више од 500 година поново овладала Косовом, а после  Кумановске  битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из  1346. године.

Оно  што већина нас, савремених потомака тих див-јунака, превиђа је  духовна  димензија те и осталих битака вођених у Првом и Другом  балканском  рату, и касније у Првом светском рату. Свети владика  Николај  Велимировић у једној од својим многобројних беседа на тему  Видовдана  написао је следеће реченице:

“…Отуда  је Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе.  Дуготрајан смех  смењен је дуготрајним плачем. И обистинила се реч  Христова: ’Тешко вама  који се смејете сад јер ћете заплакати’.  Отимање великаша о власт над  својим сопственим народом смењено је  исчезнућем великаша и робовањем  народа под туђинском влашћу. Тако је то  било и дуго је трајало. Дуго.

Под  дугим робовањем народ је почео читати Видовдан не само као један  датум  него као и задатак од Бога му задати. Одржати веру и поново  се  удостојити слободе, тако је народ разумео тај Видовдански  задатак.  Одржати праву веру под искушењима и на мукама и удостојити се  златне  слободе кроз покајање и очишћење – овај задатак, кога неки  називају  завет, народу је бивао све јаснији од колена до колена и из  столећа у  столеће, док се није навршило време. Да, док се нису  набројале године  српског робовања, таман онолико колико и године  робовања народа  израиљског под мисирским фараонима. А када ’земан дође  ваља војевати’,  српски народ је био апостолски оснажен вером и  удостојен слободе. Тада  је могао и народ дићи устанак.

То  је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша  и  феудалиста, без научника и школованих политичара – један  изузетан  феномен у историји Европе. То је био устанак народа  заборављеног од  света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно  узраслог до  престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и  читати  ’небеске прилике’.

Оно  што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у  устанку  задобила. Лазар је проклињао ко не дође ’у бој на Косово’. Морао  је  проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није  имао  потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и  на  његов позив устала је сва ’кука и мотика’ и дигла се ’раја ко из  земље  трава’. Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били  по  јунаштву и пожртвовању; никада сличнији потомци прецима, и то у  временском размаку од пола хиљаде година.

Наша  народна  црква учинила је правду и Косовским и устаничким јунацима  спојивши  њихов спомен празновања у један дан – Видовдан. И држава српска  (док је  била српска), празновала је свечано тај дан заједно са црквом.  Али у  Југославији са презрењем српскога имена, презрен је био и  Видовдан…”  (Из Видовданске беседе изговорене у цркви Светог Вазнесења у Лондону  1952. године)

И,  заиста,  без вере у Бога, вере да се чини једна света ствар  –  ослобађају од вишевековног турског ропства и зулума браћа из  Старе  Србије – и Кумановска битка, гледано из перспективе вечности,  била би  само још један од многобројних српских пораза. Јеванђелска  начела којима  су се руководили наши преци – и они којима су поља око  Куманова  засејали својим костима, као и они који су и после Куманова  војевали до  коначног ослобођења – била су идеја водиља, угаони камен на  којем је вековима пре пораза на Косову Пољу грађена српска кућа.

Та  јеванђељска начела подразумевала су витешко надметање у боју и  након  боја, када поражена страна пребројава мртве, а заробљени  противнички  војници очекују милост од победника, иако сами нису знали за  милост  према српској ”сиротињи раји”.

О  том српском витешком духу, у својој опроштајној беседи, говорио је  и  један евангелистички пастор из немачког Евенсбурга, села  крај  Оснабрика. Пастор Фридрих Гризендорф је био образован човек,  полиглота,  учествовао је као духовник у Бурском рату и био потом  дворски свештеник.  Цар Виљем II га је послао Вилсону да прими 14 тачака  његовог програма о  самоопредељењу народа.

У  својој опроштајној беседи, пред одлазак у пензију, у  евенсбуршкој  цркви у чијој се парохији за време Другог светског рата  налазио логор  српских заробљеника, пред својом немачком паством он је  Србима посвети  ове речи:

”Наша  Отаџбина  је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда  су  имали много бољи материјал, више војске, боље вођство. То је у  ствари  изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али сада  међу  нама има један народ који је код нас извојевао другу и много  лепшу  победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и  хришћанске  љубави: ТО СУ СРБИ. Ми смо их раније познавали, неко мало, а  неко ни  толико. Али смо знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини.  Убијали смо  стотину Срба који су бранили земљу за једног војника нашег  који је  представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то  чинили ми,  него смо благонаклоно гледали како су на Србе пуцали са свих  страна:  Хрвати и Италијани, и Арнаути и Бугари, и Мађари. А знали смо  да се овде  међу нама, у заробљеничком логору, налази 5000 официра Срба  који су  некада били друштвена елита, а сада су личили на живе костуре,  малаксале  и изнемогле од глади. И ми смо се заиста плашили од освете  ових српских  мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији  радити оно што  смо ми њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели  нашу децу како  мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари.  Замишљали смо  убијање људи, пљачку, силовања, рушења и разарања наших  домова. Међутим,  како је било? Када су пукле заробљеничке жице и кад се  5000 живих  српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури  су миловали  нашу децу. Сад тек разумем зашто је и наш највећи песник  Гете учио  српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч  на  самртној постељи била – СРБИЈА. Та победа је већа и узвишенија  од  материјалне победе. Такву победу, чини ми се, могли су извојевати  и  добити дамо Срби, однеговани на њиховом Светосављу и јуначким  песмама  које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у  душама  Немаца. Тој победи и Србима који су је однели, желео сам да  посветим  своју последњу свештеничку проповед.”

Ако  је један евангелистички пастор приметио светосавски дух код  српских  официра и надахнуто говорио о томе, колико смо тек ми,  потомци  Срба-витезова, дужни да негујемо тај дух и преносимо га  нашим  наследницима?! Прихватајући јеванђељска начела за угаони  камен  нашег живљења, у породици, на послу, улици, свакодневном  животу… моћи  ћемо да кажемо да смо достојни потомци славних предака.  За почетак, пре  него што следеће године славодобитно организујемо  прославу 100-годишњице  од Кумановске битке, могли би смо макар да  уредимо спомен-костурницу на  Зебрњаку. Ако ништа друго, наши преци који  су у околини Куманова  положили своје животе за наше боље сутра  заслужили су да њихове свете  мошти почивају у миру, на бољим полицама,  са (стално) упаљеним кандилом  испред иконе Васкрсења Хистовог, јер и  они – заједно са нама – ”чекају васкрсење мртвих, и живот будућег века”. (ИН4С)

Advertisements

One comment

  • ЛАЗАР Косовски

    Хвала на овако дивном подсећању: ко смо, где смо!
    Хвала Богу што нас је сачувао.Хвала овом искреном евангелистичком пастору.Нека га Господ награди за његову искреност!
    Нека нам ово буде за опомену.
    Никакви купљени политички моћници сада и увек нека нам не буду узор
    Угледајм о се на свете наше претке.Опоменимо се костију наших предака широм Србских земаља! На данашњи дан нека их Господ упокоји у Царству Своме сада и увек!Амин!

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s