НЕКОЈИ СРБИ ПОЋЕЉЕ ДА СЛАВИВ ВЕШТИЦИН СВЕТОГА И ВИКАВ ГА „НОЋ ВЕШТИЦА“

Извор: Наша Метохија

Понапре, дете моје, ја не сьм знала да некој у свет слави Вештицин Светога, ћесан крст гу утепаја. Не, како!? Тој не ћинив ни Турци, ни Шиптари, ни Јаудије, ни Ћивути… Ма никој, бре! Е, тој ћинив Амбериканци, огањ ги изгореја, и манити Срби, ћор ги оћореја. У, опрости ми Боже! Не треба да кунем, се и моји унуци славив „Ноћ Вештице“. Кане, Бог-ме. Славив.

Тако јене године, целу недељу пред Митровданске задушнице, видим ћерка сьс унуку и унука ми, спремав се на гољемо: купував црне аљине, црне шиљате шешире, ћудне стапове сьс два шиљка на јен крај, дрвене метље, црвену боју и што-ти-не друго. Кьд сьм видела црне теше за обукување, ноге ме пуштиље од стра`. Мисљела сьм се и питала сьм се: за ћију сарану се спремав? У родбину немемо некога који је болан иљи млого стар. Куку, јадна ја, можда за мене!?

Посљедњи пут кьд сьм била сьс ћерку код моје љекарке, љекарка ми два пут мерила притисак и, посље тој, поћела да шопоће нешто сьс моју ћерку. Гљедам, ћерка гу клати главу љекарке и све по сетна и по сетна бинува. Тај дьн ћерка ми беше млого забрината. Можда гу љекарка рекла да болујем од некоје тешке бољке и да ми су дьни избројани, и спремав црнину. Што да ћиним, и ја поће да припремувам своје теше за на тај свет, које сьм ги спремала за мој судњи дьн. Што ми прошло през главу теј дьнове и ноћеве, не могу да ти казувам. Тој ћу некој други пут. Не ми било јасно како да умрем а да ме не бољи ништа. Истина, у посљедње време стално ме бољеше глава, аљи кьд отидо код љекарке тај дьн сьс ћерку, она ми преписа некоје апове и, од тьд, ка` да ми се вратила младос`. Тој не ме највише ни плашило, ни забринувало.

Највише сьм се бринала што ће ме закопав овде, у вуј Србију, а не у Стару Србију – нашу Метохију. Море, дете моје, сьс радос` би умрела кьд би знала да ће ме закопав у „Јасике“, поред наше цркве Свете Богородице Муштишке, иљи било де у Метохију. Море, задовољна би умрела и кьд би знала да ће моје коске метнев и у „Маташки Поток“, поток поред Муштиште, тамо `де смо мећаље љипцотињу. Само, овде, у вуј Србију да не ме закопав. Кане, дете, кане. Тамо не мора никој да ми паљи свеће, да опојава моје коске. Тамо је свако парће земље, цела Метохија, опојана и освештена од Бога, тамо је црква до цркве, и `де да ступнеш ће нагазиш на црквену земљу, на освештену земљу, на Божју земљу. Тамо Божја светлост сија, не мора да се паљив свеће.

Тике, да ти наставим сьс тој вражје славље „Вештицин ноћ“.
Taчно дьн пред задушнице, беше теј године (знам да бија 31. октобар), ја сьм приљегла у своју одају, негде пред веће, сьс намеру да одморим па да идем у цркву на већерњу службу пред Задушнице. Љегох ја и, Бог-ме, увати ме сьн. И тој добар сьн, да сьм се успала до доцкан у ноћ, док не ме разбуди нешто страшно.

Тако, ја спијем и, у ниједно време, тропнав врата од моје одаје тако јако да сьм мисљела да пукнала бомба. Поће некоја ћудна вика, врека, дрека и лупање у тенђере. На врата уђоше некоје, сила ги убила, утваре сьс црне шиљасте шешире, црне одежде, ђаволске виле и дрвене метле. Тако, у тьмнину, док ги сијав оћи и по два зуба гољема до браде, рипав око мене и вукав: „трик ор трит, трик ор трит, трик ор трит…!“

Ја, тако сьњива а, и страшљива ка што ме Бог даја , устрељила сьм се, ноге ми утрнав, виљица поће да ми се коћи једва прозборих: „Беж те од мене, ћесан ве крс` утепаја!“ А они, сьг на српски викнав сви у глас: „ Дај пара или неког дара, ако нећеш уклеће те вештичара!“ Ја више цела сьм се одузела, помисљих да ми доша тај судњи сат, јер поће кревет да ми се клати, да ми мрчи свест и ка` да пропадам у бунар. Некоје време дођох до себе. Видим у мој кревет сьм, упаљена ми је сијаљица у одају, и поред мене моја ћерка. Барам себе, да видим да љи сьм умрела иљи несьм умрела, барам ћерку да видим да љи је стварно она иљи не.

Кьд сьм сватила да несьм умрела, и да је поред мене моја ћерка, жива и здрава, загрљила сьм силно своју ћерку и од радос` сьм се расплакала.
„Ау, нане, па ти си право дете! Што си се тољико уплашила. Наћес је Ноћ Вештица и деца славив. Јену недељу се спремаље за вај ноћ. Сви смо ги помагаље и школа и ми ка` родитељи. А ти? Унедзверила си се. Ајт, Бога-ти, ка` дете си. Ан, попи мало воду, попи апове и љегни да спијеш. Глуво доба је.“ Попих воду и попих апове. Аљи, врага! Не могу да склопим оћи. Надвор још тај страшна врека, дрека и вика:„трик ор трит, трик ор трит, трик ор трит…!“ Од пенђере се ћујев људи како ги се радував: „Јао што су слатки! Станоје, баци им неки динар да не баце неко проклетство на наш дом.“

Гљедам све тој, крстим се и питам се: у коју сьм тој земљу?