ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (2)


ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (2)

Ово поглавље посвећујем  мајци Аници, симболу свих мајки које су васпитавале своју децу да живе честито, да храбро бране слободу и достојанство свога рода, макар и живот за то дали, да верују у завете часних предака…

ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (1)

01.11.2013. за ФБР пише: Љиљана Булатовић Медић

МАЈКА АНИЦА – УЧИТЕЉИЦА ДОСТОЈАНСТВА И ХРАБРОСТИ

ваљево 5

“Ова биста ми ублажава бол. Цоле је херој у мом срцу, поносна сам на њега, а држава како хоће. Био је васпитан да живот да за Отаџбину и то је учинио”, рекла је и тога дана, Аница Мирковић, Стојадинова мајка, стојећи дигнуте главе испред синовљеве бисте. Кршећи руке, док су јој текле сузе, непресушно, као свих ових година.
Ово поглавље посвећујем  мајци Аници, симболу свих мајки које су васпитавале своју децу да живе честито, да храбро бране слободу и достојанство свога рода, макар и живот за то дали, да верују у завете часних предака…

Аница је учитељица достојанства и храбрости српском народу. Хвала Богу да је и српски народ Ваљева таквом примио и такву поштује. Не би ни могло да буде другачије, јер је Аница рођена у јуначкој и ратничкој кући Трипковића, а Стојадин је личио на мајку. Прадеда мајке Анице, Остоја, војничина са Колубаре, погинуо је у рату 1914.године. Деда  и отац Аничин били су учесници Другог светског рата. Деда Стојадинов – Владимир, као борац Шесте личке бригаде био је тешко рањен код Бијељине, а у својој педесетој умире од последица тог рањавања.

Аница Мирковић (63), од ране младости је служила за пример, вредна и честита, васпитавала је оба сина Добривоја и Стојадина да буду поносни на своје претке и иду њиховим путем. Нарочито је Стојадин  радо слушао приче од деде по оцу Радивоја о томе како је било у Краљевој гарди,  а од свог оца  како је то било када је  служио у Титовој гарди. Зато је био пресрећан када је 28.децембра 1990.године отишао у Бањалуку на одслужење војног рока у ЈНА, у род – тенкиста! У оно најопасније време, када су се из заседе опет подизале пушке, каме и омче на српски народ, на војнике, који су учени да бране Југославију, да за њу жртвују макар и живот свој!

После свега, данас, рекла бих да је Стојадину судбински одређен  стојички живот, рођењем – на Православну нову годину, 14.јануара 1972.године!

На полагање заклетве у Бањалуку  дошла му мајка Аница 12.јануара 1991. По повратку поверавала се најближим како јој се тамо нека зебња савијала око срца и нека зла слутња. У Бањалуци је Стојадин остао петнаестак дана. Завршио обуку за возача оклопног транспортера и прекомандован у Бјеловар. Све време често је писао својој мајци и старијем брату Добривоју  и охрабривао их  да не брину, иако је из његових писама провејавала истина да је било све теже у војсци,  дечачки је описивао све сложенију ситуацију у Босни и у Хрватској, тамо где је био,  али – надао се бољем. То боље није дочекао, али је својом храброшћу и верношћу отаџбини и родитељском васпитању постао легенда за пример будућим генерацијама.

Мајка Аница својом тихом  упорношћу, трпељивошћу и племенитошћу успева да издржи сва искушења и све тешке недаће у животу. Најпре откако је рано изненадном несрећом остала удовица са маленим синовима, па од оног тренутка када су јој у усташкој јазбини у Бјеловару саопштили да је њен Цоле мртав, она зрачи неком анђеоском благошћу, истовремено незауставивом енергијом да оствари своје заштитничке циљеве према породици. Својим делом она негује синовљеву ауру анђеоске лепоте и херојске одважности.

ПУТ У УСТАШКУ ЧЕЉУСТ

(Београд – Лакташи  –  Босански Шамац –Дарувар  –  Загреб – Бјеловар,  од првог до четвртог новембра 1991.)

Аницу  Мирковић први пут сам угледала 3.новембра 1991.године. У усташком граду Бјеловару. У некој основној школи, коју су нове хрватске власти претвориле у усташку испоставу. Угледала сам је онога тренутка када је усташки официр, “заповједник логора” у коме су држали војнике и официре ЈНА из бјеловарске касарне ЈНА “Божидар Аџија”, леденим гласом објавио: “Стојадин Мирковић је мртав”… Она се само некако издигла из неколико десетина родитеља, усправила, ухватила крагну свог сивог капута, притисла је на уста, ослоњена на човека, који је загрлио око рамена, смирено сачекала да “заповједник” заврши прозивку других родитеља, па му лагано пришла и тврдим гласом рекла: “Ако је то истина, дајте ми тело мога сина!”

После љуте четири године успела је, највише уз помоћ брата Радисава и многих добрих и одговорних људи из ваљевског краја, да смири земне остатке свога Стојадина у недра земље родног села на Повлену. За то време одлазила сам код ње и сина њеног у лепо село изнад Ваљева у Горњу Лесковицу. Сродиле смо се.

Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породицу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло – непрекидно су упућивали захтеве надлежнима, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена.

Уторак, 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под Повленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна – из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића.

У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Војске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цркве…

Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева, на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ваљеву, који је поручио:
– Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, напаћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио.

Од храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона.

Тај болни дан када се Стојадин вратио своме завичају остаће у аналима историје  ваљевског краја. То стојичко држање мајке Анке изнад земних остатака њеног Цола и данас се препричава са дивљењем и дубоким поштовањем. Ја сам се тада над одром у име Ратних репортера Удружења новинара Србије обратила присутнима. Говорило је моје срце и бол којим се побеђују такве неправде и оплакују такве жртве прошлог рата. Читав организам, тело ми је плакало, али сам издржала до краја гледајући Анку! Не знам шта сам рекла, али сам видела мушкарце, младе војнике, старе људе – да плачу.

ваљево писмо мајци

***

Имала сам у животу неколико таквих догађаја, сусрета, препознавања – који су се доживотно снажно уградили у моју емотивну меморију, засновану на мојим основним етичким животним принципима, који су свој бол и радости, трпљење неправде и победе, поразе и завете – предали и моме срцу. Аница је својом судбином постала моја Анка. Посестрима. Аница је таква пример Мајка, која је снажнија и храбрија од појма Мајке храброст. Анка има срце за све православне српске мајке.

У Горњој Лесковици изнад Ваљева, 29.септембра ове године,  у дворишту основне школе, у којој је Аница читав свој радни век провела као спремачица а њени синови завршили своје основно образовање – пред  бистом лепог гологлавог дечака Стојадина у војничкој униформи стајале су стотине највише младих људи из овог краја и из даљине. Узбуђени, као и увек до сада, са дубоким поштовањем за његову жртву. Али и са поштовањем према његовој мајци Аници.

Тада ме опет преплавило снажно сећање на један готово непознат пут око хиљаду и четири стотине мајки и родбине кроз усташка војна гнезда у тзв.Новој демократској Хрватској, кроз полицијске страже, шпалире хрватских жена које су нас “поздрављале” окренуте леђима са задигнутим сукњама, кроз густе редове до зуба наоружаних у црно одевених војника… Требало је имати срце храбрости и пркоса да издржите ћутке линчовање, псовке, каменовање на тој необичној маршрути од Босанског Шамца до Загреба и до тамошњих блокираних касарни и болница и аеродрома… И до Бјеловара.

 

КРВАВИ РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ

У то време крваво и болно се распадала Југославија. Највећи страдалници били су војници и старешине ЈНА и њихове породице на територији Словеније и Хрватске. А ја сам била новинар на “белом хлебу” у “Политици” и могла сам само да пратим догађаје распада на тв екранима и да немоћно огорчена исписујем свој дневник. Прве сцене убистава, линча и увреда војника, официра и њихових породица почеле су да стижу из Словеније: 28. јуна (опет на Видовдан) аустријска и словеначка тв приказале су групу војника ЈНА са рукама подигнутим увис, са развијеним белим чаршавом – у знак предаје. Следећег тренутка засути су рафалном паљбом. Три младића падају на земљу. Припадници Територијалне одбране и полиције отцепљене државе Словеније стрељају тројицу војника ЈНА на граничном прелазу Холмец у Словенији. (Много доцније сазнали смо имена стрељаних војника. То су били: Зоран Јешић (18) из села Сакуле код Панчева, Горан Малетић (19) из Новог Сада и њихов вршањак Антонио Шимоњић из Јабланице (БиХ).

У низу следећих погибија, прогона, убијених с леђа војника у њиховим касарнама, сцена линча и увреда, повратак војника ЈНА у доњем вешу, блокада и изолација касарни ЈНА, али и херојских подвига отпора војника и старешина ЈНА, некако ме је посебно узбудила херојска погибија мајора Милана Тепића и војника. У мом дневнику записала сам: “Јуче су у Бјеловару, у касарни, бранећи складиште муниције, заједно херојски жртвовали своје животе један мајор и један војник Југословенске народне армије. Бранили су своју част. Војник је могао имати тек мање од 20 година… Јадна му мајка…”

Запала сам у вртлог немоћног огорчења. Као спасење био је позив Братиславе Морине да учествујем у организацији одласка родитеља и родбине у посету њиховим војницима у  касарнама Пете војне области (у Хрватској), које су биле под окупацијом војних снага (обновљене) Независне Државе Хрватске. У два дана се све дешавало. Организациони одбор  чинило је само пет жена: Братислава Морина, Снежана Алексић, Љубина Марковић и Драгица Радовић. Ја сам била задужена за комуникацију са јавношћу.

На ТВ Политика објавили смо своју намеру и позвали заинтересоване да пођу са нама. Бујица позива за време емисије, потом на наше телефоне трајале су тек два расположива дана – до поласка конвоја. Питали су нас како ћемо, куда ћемо – а ми смо само знали да треба да стигнемо до Загреба и војних пунктова Пете војне области ЈНА, који су постали логори. Са нама су били пуковник Милан Гверо, одговоран за морал у Генералштабу ЈНА са сарадницима и министар одбране Србије генерал Симовић. Они су покушавали да добију било какву сагласност од хрватске власти за извођење ове акције. Узалуд. Званични носилац ове идеје јесте била група жена из свих југословенских република, која је основала Покрет за Југославију. Југославију, која је падала у суноврат, крваво нестајала бесповратно.

Одлука је била да се крене првог новембра 1991.године испред Савезне Скупштине у Београду. Забележила сам у књизи Исповести да су “новине тога првог новембра 1991. биле пуне извештаја о гранатама које су пале на Бели Манастир, да су бојовници упали у Орнице код Госпића, о стању на фронту код Борова Села, о страшним сукобима у Вуковару, најзад и то да на западнославонском фронту јединице ЈНА успешно одолевају сталним нападима хрватске војске из Новске и Нове Градишке…”

Размештај Срба у насељима општине Грубишино поље 1991.године

Размештај Срба у насељима општине Грубишино поље 1991.године

Normal
0

false
false
false

MicrosoftInternetExplorer4

/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:”Table Normal”;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:””;
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin:0cm;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:”Times New Roman”;
mso-ansi-language:#0400;
mso-fareast-language:#0400;
mso-bidi-language:#0400;}

ПОЛАЗИМО НА ДАН МРТВИХ

Али, ја тада нисам могла знати да су на тај Дан мртвих, тог 1. новембра 1991. оружане снаге непризнате Хрватске, у Западној Славонији  у акцијиОткос”, из свих праваца, извршиле оружани напад на опкољену Билогору и у току два дана протерале из њихових кућа око 4000 држављана Југославије и Хрватске, српске националности.

А ми смо се запутили баш тога дана, баш у том правцу. Право у усташку чељуст.

Управо та два дана 1991. поновио се усташки геноцид на Источној Билогори (простор на северозападу Хрватске, у троуглу који чине Бјеловар, Дарувар и Вировитица, где је тада било 54 насеља са српским становништвом). Тачно после пет деценија. А наши политичари и тзв. аналитичари свих ових годинаитеку пригодним ситуацијама  помињу самоБљесак” и “Олују” као геноцидне акције нових усташа у Хрватској! Историчар и сведок др Милан Басташић опомиње: ’’Геноцид над Србима у последњем рату почео је “Откосом” 1991. у непризнатој држави Хрватској!’’ Ранко Раделић је записао, између осталог:

’’…Геноцидна идеја садржана је већ у самом кодном називу хрватске оружане акције “Откос”, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 бранилаца Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу (1. и 2.новембра 1991.) учествовало је око 2.500 војника, а процјенесудајесарезервама, блокадама, осигурањима праваца напада, логистиком и позадинским службама број ангажованих могао досећи и 20.000. Послије завршеногпосла” услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у којима раније није ни било отпора.

 У најбољој усташкој традицији из 1941. настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом UNESCOа, храм св. Димитрија у Растовцу саграђен прије 1700. год. и Успеније Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709.године.
Страшни су примјери билогорских судбина суочених са злом за чије фактографско помињање аутор од будућег читаоца тражи опрост и које спада у арсенал турске казнене праксе и енглеских средњовјековних закона који  (кога то још у Србији чудии данас важе. Страшно је и рећи да је клање другог људског бића негдје било легално, ако не и легитимно на крају 20. вијека. Али према премлаћивању до смрти, набијању на колац, утапању у септичкој јами, сакаћењу, што су све примјери из Билогоре 1991, као да су и заклани имали благу смрт, а убијени метком имали милост Божију.
Али шта рећи о Даници Вудраг, старици из Велике Дапчевице, српског села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица у којем у два рата оној неколицини Хрвата који су ту живјели “ни овца није фаљела”. Даници 1941. у парку у Грубишном Пољу усташе отимају двогодишњег сина Драгу и одводе га незнано куда. Даница је тада трудна, пред усташама рађа близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Педесет година касније, 1991, онако успут, рутински, рафалом, вировитички зенговци и Даницу убијају у родном селу.

И тако се круг злочина затворио.
Судбина Данице Вудраг и континуитет злочина без казне је парадигма хрватског ексклузивизма према српском живљу у два рата двадесетог вијека која не дозвољава друго именовање хрватских власти послије 1991. осим као усташких…”

А ми смо, “‘необавештени”,пред Савезном скупштином у Београду од раног јутра дочекивали из преосталих република Југославије родитеље, синове, родбину, супруге заробљеника, који су колико до јуче били тамо на својим часним задацима, у служби своје јединствене отаџбине, под заставом ЈНА. У групама, појединачно сливала се маса људи очигледно узнемирени, уплашени, али одлучни да подју тамо далеко, одједном – предалеко од њиховог завичаја. Вуку торбе, пакете. Снебивљиво и неповерљиво прилазе нам и постављају питања, на која немамо одговора. Чак не знамо ни маршруту, ни одредишта докле можемо стићи… Око 10 часова стижу и аутобуси Ниш експреса, Путника, Крагујевца, Чачка, Новог Сада…

Пред мноштвом камера народу се обраћају Братислава Морина, пуковник Милан Гверо са неким немуштим упутствима, поздрављају нас градоначелник Београда Милорад Унковић и генерал Симовић. Желе нам срећан и успешан пут. И  све је недоречено, чини ми се. Треба да кренемо а не знамо куда и докле. Треба да кренемо а не знамо ни куда ћемо путовати, ни кога све водимо. Ја се још надам да је врх ЈНА обезбедио да у сваком аутобусу буде бар по један њихов човек, који нам помогао у организацији и у решавању неизвесних ситуација. Јер нисмо добили Туђмановусагласност из Хрватске.Треба да кренемо, а све стоји. Искорачих пред микрофон. И добро памтим шта сам тада рекла:

’’Полазимо на овај пут неизвесности и ризика, у име љубави. Молим вас да будемо заједно и солидарни у свакој невољи која нас тамо снађе. Ми, организатори овог пута, први пут радимо овако нешто. Молим да запамтите: сви смо ми исти. Молим вас да будемо пажљиви и одани једни према другима. Не дозволите било какву провокацију. За све договоре само нама се обраћајте и само нас слушајте. Међу нама не сме да буде никакве разлике по странкама и према било каквој политици. Једини нам је циљ да посетимо наше војнике, да их охрабримо да издрже и преживе несрећу која их је невине снашла. Све што би могло макар и да личи на оружје, оставите. Одлазимо на овај ризични пут у нади да ћемо успети. Иду они чија је љубав према њиховој деци војницима и старешинама ЈНА јача од сваког страха…’’

Кренуле смо у конвоју од 36 аутобуса, који се на путу до Загреба из разних разлога смањио на 32. На излазу из Београда, на аутопуту код бензинске пумпе код “Грмеча” заустависмо се. Ту нас је Братислава Морина сасвим изненада оставила:рече да је добила претеће поруке из Хрватске…

Тако је започела та нечувена, готово суманута, али ипак драгоцена, акција и до данас неописана голгота око хиљаду и четири стотине (никада нико није евидентирао ове путнике) забринутих родитеља, сестара, браће, супруга, деда и бака… О нашем   путовању до Загреба оставила сам тек назнаке у мојој књизи  ИСПОВЕСТИ, 1995.године, у  поглављу ’’ПУТ У УСТАШКЕ ЧЕЉУСТИ – скица за роман’’, који ћу овде делимично цитирати и користити као подсетник. После драматичног 18-часовног путешествија, са бројним могућим кобним последицама, после пробдевене невероватно ледене ноћи у Лакташима, па прелаза на усташку територију преко моста код Босанског Брода, па завођења по путевима поред Осијека, Дарувара стигли смо до Загреба у касне сате – избезумљени од страха и неизвесности. )

Normal
0

false
false
false

MicrosoftInternetExplorer4

/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:”Table Normal”;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:””;
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin:0cm;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:”Times New Roman”;
mso-ansi-language:#0400;
mso-fareast-language:#0400;
mso-bidi-language:#0400;}

ЗАГРЕБ У МРАКУ И СТРАХУ

’’…. Ми смо у Загребу опкољени у Спортском центру Запрешић провели тегобну, застрашујућу ноћ. Неописиво. Боље речено – неописано. Сваки детаљ записан је у свакој мојој пори меморије. Заувек. Слике. Ситуације. Мој сукоб са замеником министра рата Хрватске Иваном Миласом. Он позива родитеље да сутрадан изађу на трг Бана Јелачића и да јавно осуде Слободана Милошевића, Југословенску народну армију – да су агресори. У том случају, он им нуди ослобађање њихових војника. Отимам од њега мегафон пред несрећним загубљеним народом. Подсећам их на заклетву са почетка пута – да се држимо нашег договора, да видимо наше преживеле. Одједном и ми постајемо – логораши. А шта сам им ја? Они мисле – заштита…. Милас одлази поражен!!! Оставља своје активисте да наговоре народ да потпише петицију против ЈНА и Слободана Милошевића… Једва и њих отерасмо… Љутим се на оне који су ипак потписали, цепам списак на коме је око 20-ак потписника…

Обилазим групице наших несрећника, згучени леже на неким сивим ћебадима… моле ме да им будем на видику, да ме не одведу, не убију, да их не оставим… Страшно је загушљиво… Само два клозета су у функцији.

Иза стаклених зидова изнад спортске хале испрсили се војници у црном са застрашујуће упереним оружјем према нама…  Охрабрим се и нађем начина да их одмакнем од стакла.

Једва је та зора стигла.

Јутро је, 3.новембар 1991.године. Недеља је. Смрзло сунце над нама. Слеђене душе ишчекујемо Заповједника Земљака да нас упути на жељена места. Уместо њега, појављују се припаднице “Бедема љубави”. Оне, наизглед, диригују ситуацијом.

Чекајући, слушамо кришом на радију вести. Тек тада сазнајем да су те ноћи страдали Срби у селима у Грубишном Пољу код Окучана. Да су хрватске легије убијале цивиле и палиле српска села, из правацакуда су нас претходног дана проводили. Усташке формације нападају и на положаје преосталих јединица ЈНА на правцу Пакраца и Липика. Из Бањалуке јављају да око Ораховице, Нашица и Бјеловара усташе гомилају велике снаге у наоружању и људству. Колона од две и по хиљаде српског живља у дужини од седам километара покушава да преко Папука избегне усташку каму…”

С напором, уз много увреда, грдњи, које нам упућују наши “чувари”,  одлазе један по један аутобус на адресе војних адреса по Загребу 

Остајем сама, без икога са ким бих могла да се посаветујем, са најбројнијом групом путника – за Бјеловар. Жене из удружења ’’Бедем љубави’’ (основано и плаћане да буду подршка политици Фрањи Туђману) надмено ми говоре да тамо нећемо стићи, јер није дозвољен наш долазак. Ја ипак крстарим по том командном пункту и тражим “’заповједнике” да их питам… Упадам им у централу, нехотице! Бесом су ме изјурили отуда. Али, ипак: уз многе непријатности и свакојаке перипетије, укрцасмо се у осам аутобуса и пођосмо. Ја сам им вођа. У нашем аутобусу тотални мук. Кроз прозоре видим јаке снаге војске и полиције, којима смо опкољени, а они би рекли – обезбеђени.

На нашим аутобусима је упадљиви знак Црвеног крста, али су имена аутопредузећаиз Србије упадљивија. Сцене поред пута се понављају од претходних дана: пролазници подижу она два погана прста, подвлаче их под грло; пљују у нашем правцу, али има и оних који нам из кола скривено кратко махну, понеки нам кратким светлом дају знак саучесништва… На сваком раскршћу тв и видео-камере нас дочекују.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

***

 

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s