ИСТОРИЈА

КОМУНИСТИ – СПРЕМНИ НА СВАКАКВА ЗЛА


пише: Миша Матић

        Пре 69 година, октобра 1944.,  на крушевачкој Багдали створена је масовна гробница, коју је напунило око 4000 тела, 1200 оних који су дан пре тога ослободили Крушевац од немчког окупатора, као и 2800 оних који су на било који начин подржавали Југословенску војску у отаџбини у расинском крају.[1] Јединице Друге пролетерске бригаде преузеле су град Крушевац и околину од Црвене армије, којој је пуковник Кесеровић предао ослобођени град.

Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Први посао на који су прионили комунисти и њихови борбени пролетери био је обрачун  са идеолошким непријатељем, који заправо прераста у масовни злочин према становништву. После масовног страдања од Немаца, током четири ратне године, Српски народ у Србији масовно страда и од комуниста у послератним временима. Масовне гробнице у Србији стварали су Немци и комунисти. Нацисти и интернационалисти чинили су геноцид над националистима. Како каже Антоније Ђурић у својој књизи „Устани Србине и усправи се“: Ни места ни варошице без масовне гробнице“. Тако је било на територији тзв. уже Србије.

       Масовне гробнице искључиво су прављене за Србе, а Срби не направише ни једну: ни кад су се ослобађали од Турака, ни кад су исељавали Турке, ни кад су после пробоја Солунског фронта у фантастичном јуришу ослободили прорбљену отаџбину, ни кад су са Равне горе под командом генерала Михаиловића, први у Европи пружили отпор окупатору.  Управо је војска генерала Михаиловића неопојана нашла своју кончину у тајним гробницама, које још увек стоје скривене и ни једна комунистичка власт од 1944. у континуитету, не жели да обеладни места на коме почивају војници првог герилца Европе и остали идеолошки противници, који су без суда и кривице уморени од стране коју је организовао највећи српски крвник Јосип Броз.

       На територији некадашње Краљевине Југославије, који је српска војска ослободила 1918. огроман је број српских жртава које су завршиле у масовним гробницама. Неимари тих гробница биле су Усташе. Војска Независне државе Хрватске, која је самопроглашена 10. априла 1941. свој први масовни злочин учини 19 дана по том самопроглашењу, 29. априла 1941. у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено 184. Срба.[2]

Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)

Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)

То је био први масовни злочин над Србима од стране Усташа. Појединачни су почели даном самопрокламовања ове такозване државе Хрвата. Тачан број масовних гробница и жртава није утврђен ни после више од 70 година од времена кад су злочини почињени. Потврду тезе о скривању геноцида и броја жртава најбоље даје Симон Визентал у следећој изјави: „Југославија је скривала злочине усташа, и зато ја никад нећу доћи у Југославију, ви Срби сте исувише наивни и никад се нећете дозвати памети.“[3] Један од модела скривања злочина је примењен од 1956. до 1962., тако што је по налогу и договору Броза са Кардељом, Гошњаком, Бакарићем и Крајачићем  забетонирано 350 јама од 1.227 до тада регистрованих и обележених стратишта. Трошак овог монструозног подухвата сносила је ЈНА, док су за тај посао ангажовани углавном Срби, које је ЈНА позивала на војне вежбе, да под фирмом комунистичких војних обвезника до краја униште последњи траг постојања својих сународника.  Прва од тих јама је одбетонирана 1990. Овог пута трошкове је сносила родбина убијених пола века пре. То је јама Тучић, из које је тада извађено 1150 жртава и два псећа костура. Све је пренето на Институт за судску медицину у Београду. [4] Да Хрвати нису пунили масовне гробнице само на територији авнојевске Хрватске говори и биографија пуковника Марка Месића, команданта 369. Усташке

Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )

Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )

легионарске пуковније која се борила под Стаљинградом, када је одликован Војничким орденом железног тролиста и немачким Железним крстом првог реда. Можда ће даља Месићева каријера некоме бити невероватна, али овај усташки официр је од јуна 1944. на челу  Прве југословенске бригаде у СССР-у, која је са јединицама Црвене армије, октобра 1944, дошла у Југослвију и ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ! Једна од скривених гробница коју је створио југословенски и усташки официр Месић налази се на месту где данас чачански ФК Борац игра своје фудбалске утакмице. Та гробница, такође још није откопана, а жртве су још увек непописане и неопојане.

   Речником хашког трибунала, у ових неколико примера, потврђен је такозвани „модел понашања“ злочинаца.  Јасно је да Срба нема међу организованим масовним злочинцима, већ само међу масовним жртвама. Поред Турака и Немаца, злочине над  српским народом чинили су усташе и комунисти, на свstaljinим територијама на којима су живели Срби. Током последњих ратова крајем 20. века и након њиховог завршетка  Српски народ је оптуживан за чињење масовних злочина.  Фабриковањем лажног броја жртава које су за собом оставили војници из Србије почели су комунисти још на крају Другог светског рата, па овај след не представља ништа ново у антисрпкој делатности комуниста и осталих интернационалиста који су се бавили питањем контролисања Срба, српске државе и слободе. Један од највећих фалсифаката из тог доба је Извештај мајора Павла Ђуришића од фебруара 1943.[5]  Комунистичка мантра била је и „злочин у Вранићу“ где се број жртава, по „историчарима НОР-а“ креће од 68 до преко 120. Аутор дела које говори о овом догађају с краја 1943. наводи на почетку свог издања „Ноћ каме“ да је „партизанско село Вранић“ настало још у „бронзано доба“. Исти аутор у својој биографији на крају истог дела каже: „За правилан однос према људима, за доследност и принцијепијелност у раду…добио је и одређена друштвена признања: Орден рада са сребрним венцем…“[6] Штета што није имао правилан однос према праисторији и бронзаном добу. Догађај у Вранићу је био чин одмазде који је због убиства 12 својих рањеника учинила једна мања јединица Авалсог корпуса ЈВуО, којом  је командовао поручник Спасоје Дрењанин Зека. Према извештајима Авалског корпуса стрељано је 38 мушких војноспособних глава из кућа у којима су поклани рањени четници, ноћ раније. За то дело командант Авалског корпуса, мајор Светислав Трифковић, ставио је под преки војни суд поручника Дрењанина. Одлучено је да се због стања на терену поступак настави по свршетку рата или ако то прилике раније дозволе, а Дрењанину је одузет чин и остала официрска обележја, па је након тога имао статус обичног војника.[7]

    Овај пример фалсификовања историје недвосмислено подсећа на пример фалсификовања догађаја у Вуковару и Сребреници током 90-их година ХХ века:  Вишеструко увећавање броја жртава, уз забрану изношења контрааргумената и пресуђивање Српском народу без суда, одлике су овог „модела понашања“. За разлику од Вранића где је број жртава од једва двоцифреног натегнут на троцифрен, овог пута број је увећаван вишеструко до 8.000 жртава, како би се српски злочини бар на тај начин приближилои усташким злочинима, док су српске жртве и даље остале у сећању и помињању породица. Оне нису премет интересовања ни домаћих ни међународних институција.

      Једини нови моменат који доносе ратови из 90-их су оптужени за злочине. Ко се појављује као потенцијални виновник ових злочина? Комунистички официри, овога пута као да су преживели катарзу, па од комуниста постају највећи Срби. Нешто попут човека чија улога у стварању масовне гробнице на Багдали није до краја разрешена, а који сам за себе каже да није прочитао ништа, да би постао најтиражнији писац, отац нације, а као преумљени комуниста, себе назива православним атеистом… Један од тих оптужених, за идоле држи Саву Ковачевића, чувеног комунистичког команданта и Николетину Бурсаћа, личност из шаљивих приповедака Бранка Ћопића. Тај исти официр је по сопственом признању бранио свог мртвог команданта Броза од свог потоњег шевенингенског сапатника, када је овај покушао д извриши егзорцистички обред пробадања брозног тела глоговим коцем.[8]  Други оптужени за масовни злочин и геноцид је приликом командовања Книнским корпусом 1991. приметио групу војника који су  поскидали комунистичку петокраку и на капе ставили четничку кокарду. Из џепа је извадио усташку ознаку „У“ и руковођен старим кому нистичким триком за изједначавање усташа и четника, поручио тим војницима: „Ово сам поскидао са мртвих усташа, а кога видим да носи кокарду, проћи ће као те усташе.“[9]

Trazimo-da-se-odmah-zabrani-crvena-zvijezda-petokraka-krvavi-simbol-komunizma_article

      Почетком 21. века, Срби се сусрећу са новим оптужбама:  Да су на сопственој територији стварали масовне гробнице народа који не живе на територији Србије!?  Те оптужбе стижу са свих страна. Од невладиног и владиног сектора,  парламентарних и непарламентарних странака, политичара из региона и ван региона, све до последња два председника Србије: Бориса Тадића и Томислава Николића. Први је тражио жртве албанске националности, док је други кренуо у потрагу за масовно убијеним Хрватима у Србији. За сада није ништа пронађено, али је као вођа злочина означен комунистичи вођа Слободан Милошевић.


[1] Миша Матић: „Страдање Веселинкино“, Видовдан 9.12.2012.

[2] Јеромонах Атанасије Јефтић „Од Косова до Јадовна“, Глас цркве, Београд 1983.

[3] Милорад Бајић: „Давид у јамама голијата“ Српско наслеђе бр. 13, Београд, јануар  1999.

[4] Исто

[5] Милослав Самарџић: Фалсификати комунистичке историје, Погледи, Крагујевац, 2010.

[6] Драгољуб Драга Пантић: „Ноћ каме“, Субнор, Београд, 1995.

[7] Милисав Марковић: „Са Дражом у победу или смрт – Путевима Авалског корпуса“Београд – Торонто, 2006.

[8] Миломир Марић, емисија „Голи живот“ Телевизија Хепи, емитовано 21. јул 2012.

[9] Дејан Анастасијевић: „Како се Младић одао геноциду“ Време, бр. 1065, Београд 2011.

Београд 20. октобар 2013.

3 replies »

  1. На нашу велику жалост и срамоту ми смо сами над собом извршили најгори најтежи геноцид. Погледајте само колико је комуниста -Срба поубијано од браће четника-Срба- Колико ли је тек у рату али много више у послератном периоду поубијано четника и свих оних који јесу а није морало да значи да су симпатизери краљевске војске у Отаџбини поубијано масакрирано најгорим методама вероватно су се научили од браће усташа браћа комунисти бивши Срби.

    Свиђа ми се

  2. Поштовани господине Матић.Зовем се Дарко Ђурђевић и становник сам места Вранић у коме су четници под командом Спасоја Дрењанин-Зеке побили 67 цивила и четника Бошка Јоксић, који је одбио да учествује у том злочину.Од тих 67 цивила,15 је било млађе од 17 година,35 женског пола а 7 старије од 60 година.Знам где су сахрањени, видео сам њихове гробове.Дођите у Вранић и ја лично ћу вам их показати.Познавао сам и Даринку Илић која је као дванаестогодишња девојчица преживела пуком срећом тај злочин за разлику од седам чланова њене породице,које чак нису ни сахранили на месном гробљу због забране четника већ на ливади.То су вам чињенице господине и ту нема никаквог навлачења цифара од „једва двоцифреног до троцифреног“ а не видим ни о каквој се „мантри“ ту ради.68 побијених је превелики број побијених Срба да бисте на тај начин говорили о тој теми, посебно зато што у целом тексту говорите о српским жртвама.Број убијених жена,деце и стараца је превелики чак и да су били припадници другог народа или пак комунистички симпатизери.Начин на који су убијени је варварски(у својим кућама,силовања и клања пред другим члановима породице).Тако се не поступа ни према највећим злочинцима.Не убијају се њихова деца,жене, старциРазлози за тај злочин наведени у вашем тексту такође нису тачни.Убиство 12 рањених четника дан пре злочина се никада нису одиграли.То су разлози које је Зека навео приликом извештаја команди поводом злочина.Нису истинити, зато што за то убиство никада нисам чуо ни од једног мештанина,па чак ни од својих дедова који свакако нису били под утицајем комуниста већ супротно.Знам за појединачна убиства немачких војника 1945.г. чак и места где су сахрањени али за овај случај никада нисам чуо ни од једног становника Вранића.Наводи о убиству 12 четника као разлог за злочин сутрадан нису истинити ни на први поглед без дубљег истраживања тог дођаја.Број није тачан!Није стрељано 38 војно способних мушкараца,већ 67 цивила поклано и стрељано.Постоје њихова имена, фотографије и гробови.Те чињенице је лако утврдити.Зашто би се веровало некоме ко 17 деце,35 жена и 7 стараца прогласи војноспособним,и зашто тај исти крије своје јуначко дело.Ако их је побио због својих 12 људи нема потребе то да крије,осим ако није свестан чињенице да је то што је учинио лоше и да за таквим злочином није било потребе.Прича како је „ујутру после битке са партизанима пронашао заклане своје студенте и борце“ (то је ваљда разлог зашто ништа нису чули и зашто су 24 сата касније на исти начин побили ове људе)и да је то „пробудило гнев у њему“такође не пије воду.Где је он био са својих 50 људи који су истог дана касније починили злочин.Да ли би се неко усудио да после такве битке са партизанима и поред његових 50 људи то учини.Да не причамо о географској разбацаности кућа у којима су почињени злочини.Од прве до задње куће у којој је извршен злочин има 7-8км и за то би им требала скоро цела ноћ као што је требало њима ноћ касније.Морали би тачно знати и у којој су кући смештени осим ако су их побили они које су мало касније четници побили.Чисто сумњам да би после тога седели у својим кућама са својом децом и женама и чекали четнике.Нема ни логике да своје рањенике остављате незаштићене у кућама оних за које сумњате да су комунистички симпатизери.Најважнија је чињеница да је се та битка заиста одиграла али два месеца раније у суседном селу Баћевац.Што опет говори да није реч о злочину почињеном из гнева већ да се ради о прорачунатој акцији за коју су имали два месеца за планирање.Морам такође рећи да је немогуће да команда није знала за датум те битке и да је због тога прихватила наведене разлоге.Када кажем прихватила наведене разлоге то мислим због тога што такав злочин можда није планирала или наредила али скидање чинова официру за такав злочин свакако није казна већ прихватање.Таква казна за такав злочин је равна самом злочину и одобравању истог.Једини разлог који би могао оправдати Дражу Михаиловић је да заиста није знао за размере тог злочина ( не и за убиства ових 38 )али га то не може учинити херојем или јунаком за убиства војноспособних цивила(па чак и да су били комунистички симпатизери) од којих су неки одликовани у ратовима за ослобођење Србије.Поштовани господине Матић,не улазим у остале чињенице наведене у вашем тексту,али ако заиста желите да неко поверује у ваше тврдње морате се строго држати чињеница и о свим жртвама говорити са дужним поштовањем а то по мом мишљењу у овом тексту барем по питању мојих суграђана нисте учинили.На тај начин нисте помогли ни Дражи Михаиловић ако вам је то био циљ, јер скретање,извртање и умањивање злочина може само пробудити сумњу у његову невиност и исправност ваших целокупних тврдњи.Можда би Дража поступио као његов војник Бошко Јоксић да је за то знао,можда би и адекватно казнио његове убице али када ви износите чињенице на овакав начин мени остаје као и другим непристрасним читаоцима само да сумња у то.

    Свиђа ми се