Јован Бундало: КЛАЊАМ СЕ ВАШОЈ СЕНИ

20.10.2013. ФБ Jovan Bundalo

КЛАЊАМ СЕ ВАШОЈ СЕНИ

На овом месту јаде у црно бојим,
судбину злу и наше ране бројим.
Збрајам у болу споменике и гробнице.
Тридесет хумки једна до друге,
са сваке се слива поток туге.
Ветрови тужно кроз гробове поје,
оплакују њиву што гробље поста,
Шумарице пупољке свенуле броје.

Загрљени леже, професори и ђаци.
Глава уз главу. Шака у шаци.
Младост, то невино знање тајно,
и старе приче о лепоти слова,
вену у тами подземних светова.

О, Боже, хтео бих знати,
када ће звер моћи да схвати,
да децу убијају само лудаци.
Загрљени ћуте, професори и ђаци,
уплело се шеснаест у шездесет лета,
док рафал стреса мирисе са цвета.
Испред њих намрштена лица,
у одори црној гробар и убица.

Казује споменик Пркоса и бола,
сабласно је ћутала тих дана школа,
глуво је било школско звоно.
Плакале су нахерене куће,
ишчекујући чистаче обуће.
По црном пољу људског суноврата,
тражила је сестра свога мртвог брата.

У болу питам Бога,
има ли игде на свету целом,
сразмере такве. Сто за једнога.
Кажи ми, Боже шта је по среди?
Да мој од њиховог више вреди,
то сам од увек знао
али сто за једног је много,
како си Боже, то дозволити мого?

Протекли су потоци суза и кише,
у утроби земље измешале се воде.
Над њима бдије Споменик слободе,
то зрно светлости, семе несанице.
Плачу у вечном болу Шумарице.

Са овога места, молим те Боже.
Помози, да прави пут нађем.
Нек` милост буде од сваког зла јача,
па ако се некад за оружје снађем,
да не пођем логиком огња и мача.
Од овог је, Боже, ниже само ништа,
од овог су живља хладна пепелишта.

Ужас не силази са мога лица,
док слушам лелек Шумарица.
Историју листам од давних дана,
крвава је књига, свака њена страна.
Пред вама ћутим. Очи су ми пуне.
И Србија ћути. Никога не куне.
Преко ње су прешли Турци и Германи,
и векови ропства уз гусле опевани.
И болест и глад и судбина псећа.
О, Србијо, земљо, таква ти је срећа.

Спавајте, децо, у вечном миру,
неправде је било од постојања,
ја покушавам са ово мало знања,
да усуд наш остане на папиру.

Око вас је данас зеленило и цвеће,
изнад гробница ласта пролеће.
Дивим се тој слободној птици,
и поручујем са овог места убици:
Када и ти и ја, све своје Богу дамо,
знаћеш да си од мене јачи. У злу само.

И данас џелати оружје кују.
И данас исте погроме снују.
И данас нејач бију. И крв пију.
Некад се страдало од сабље и ножа,
ил` лагано мрело на врховима коља.
Данас им је лакше. Техника је боља.
Брже се мре, учинак је већи.
Питам те, Боже, када ћеш им рећи,
ко се лати мача, мач му дође главе.
Из невине крви ничу лековите траве.

аутор Јован Бундало