Ванредно Стање

СТРАДАЊЕ СРБА 1941: Немци у Краљеву убили 2.190 цивила!


СТРАДАЊЕ СРБА 1941: Немци у Краљеву убили 2.190 цивила!

У ноћи између 15. и 16.октобра 1941. године Немци су у знак одмазде стрељали 2.190 стараца, жена и деце, јер су четници и партизани у заједничкој акцији убили 14 војника Вермахта. Стрељања су се догодила због устаничке активности у околини града, односно како би се терором деблокирао град.

17.10.2013. СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

kraljevo-strijeljanje

 

Масакр у Краљеву је коинцидирао с много познатијим масакром у Крагујевцу. Збивања у Краљеву су године 1975. послужила као подлога за играни филм “Црвена земља”.

 

Како је Априлски рат имао карактер недовршеног рата у слободарској свести српског народа, уследило је формирање два покрета отпора немачкој окупацији.

 

У телеграму вишој команди Вилхелм Лист, војни заповедник Југоистока, 13. септембра 1941. саопштава: „Установљена је веза између устаника, које заповедник Србије назива „комунистма” и четницима“.

 

У циљу гушења устанка, Врховна команда Вермахта и окупационе власти у Србији донели су низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере.

 

У Србији се од краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду над целокупним становништвом. Генерално наређење за извршење злочина, иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом Вилхелму Листу, војном заповеднику.

 

Начелник Врховне команде Вилхелм Кајтел истог дана је проследио: “Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио у најкраћем року… Као одмазда за живот 1 немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат!”

 

Франц Беме, на предлог фелдмаршала Листа, већ 20. септембра 1941. примио је дужност Опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији, тиме целокупну војну и извршну власт:

 

– Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво – наредио је тада Франц Беме, на предлог фелдмаршала Листа, када је примио дужност Опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији.

 

Конкретизација сурових наредби највише немачке команде уследила је кроз „застрашујуће примере” у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу.Репринт: Народни музеј Краљево

 

Саботаже устаника у околини Краљева, о чему сведоче бројни телеграми немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког  обруча око града и у њему стационираних немачких снага. Партизанско-четничка блокада у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координирана је из заједничког штаба у Дракчићима.

 

Противмера 717. дивизије Вермахта била је да од 4. октобра, када су затворени радници Фабрике авиона, почну са затварањем талаца у локомотивску халу, у кругу Железничке радионице.

 

Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани постали су таоци у сабирном логору на градској периферији, који су савременици по складиштима војног материјала југословенске војске називали лагером.

 

Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење наредби драконским кажњавањем талаца.

 

У ланцу војне одговорности регуларне војске Немачке, Вермахта, пошто је штаб 717. дивизије примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941, штаб дивизије је исту проследио командантима пукова. Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу масовне одмазде.

 

Овлашћења су била јасна, конкретизовано њихово извршење у размерама 100 талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника.

 

Ванредно стање с преким судом уведено је у Краљеву 15. октобра, истог дана када је почело стрељање талаца. Испред митраљеза, војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су 2/3 чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке.

 

Казивања преживелих са стрељања, поруке које су таоци слали породицама из локомотивске хале, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних. Марко Сломовић:

 

– Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице… Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу. Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда… Све наде у живот одједном су пале у воду… Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу… Једни су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да их псују, проклињу. Митраљески рафали прекинули су све то – писао је Марко Сломовић.

 

Последњи дан стрељања био је 20. октобар. Чланови Ватрогасног друштва, контролисаног кретања и под сумњом немачких власти од изласка њихових колега из Краљева, који су преко Ибарског моста на превару као ватрогасни оркестар прошли поред немачких стражи, 27. септембра 1941. ка одреду на Гочу, према наређењу Команданта Места, одређени су да после стрељања сахрањују жртве.

 

Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи…). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.

 

Потрага за „људским ликом и именом жртве” водила је ка укупном броју од 2.190 стрељаних у лагеру, испод кога не треба ићи у даљим истраживањима.

kraljevo-pomen-u-oslobodjenom-gradu

 

Захваљујући сачуваним примарним изворима, сведочењима савременика, вишегодишња истраживања су утврдила да је стрељано најмање 2.190 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. Значајније од до сада утврђеног броја је чињеница да је иза сваке цифре једно име и презиме, за већину са податком о месту рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографијом, уколико је сачувана.

 

Социолошко-демографске анализе настале на основу обједињене меморијалне баштине у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941.

 

Аутентични спискови са именима стрељаних настали су непуну годину иза октобарске трагедије, током априла 1942. по наредби начелника округа краљевског од 24. марта 1942. први проговарају о стрељанима.

 

С места највеће трагедије у историји краљевачког подручја преживело је најмање 27 талаца, чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.

 

М. Бабић / Извор: ТЕЛЕГРАФ