Пре два дана забеле се небо после једног пролетелог авиона.
Увече ме заболе глава.
Логор под отвореним небом.
Унутар логора капои.
Одређују судбине онако боговски.
Постасмо им трице које немилице развејавају.
Као пепео из крематоријума.
Ко нам је крив кад се измрвисмо и упепелисмо.
Изгубисмо људско достојанство па нас недостојне расипају.
Да сачувасмо достојанство данас бисмо имали и државу своју а не туђу.
Убијају нас а ми се правимо тоше, као да се то неком другом дешава а не нама.
Уђе неки страх у народ, ал не онај свети од Бога, па се људима преврнуше срца.
Кад треба да воле они мрзе, кад треба да подвикну они дрхте, скроз наскроз наопако насађени.

Из ког пакла изронише ови што нас воде, онако како се воде људи без разума.
Нит нас шта питају, нит нам шта објашњавају, само нам испоставе морања.
К’о да их је Бог бирао за његове наследнике и небеске намеснике.
Снизили смо се много, смањили да нас у огледалу нема.
Уместо наших ликова огледа се срам.
Бијемо се у груди за соврама, хвалимо се некаквим јунаштвима, кукавни логораши.
Свако има неки свој разлог којим оправдава кукавичлук.