Љиљана Булатовић-Медић, излагање на Међународној конференцији “21 век – век хуманитарне културе“,  у организацији  Kлуба лауреата међународног Знака друштвеног признања “Сребрни голуб“, са седиштем у Москви.

Конференција је одржана у Софији, 14.септембра 2013.

*************

ДУХОВНОШЋУ ПРОТИВ РАТОВА

Дозволите ми да тек делимично објасним зашто овај, 21.век, не бих  могла назвати веком хуманитарне културе.

Овај век, за сада, што се тиче културе, носи знак  нестајања културних добара, потирања најдрагоценијих традиционалних цивилизацијских вредности. Пре свега, зато што живимо у времену суровог умножавања најбестијалнијих ратова на планети! A oни који бестидно и охоло уништавају животе читавих генерација, врше трагична разарања и злочине над невиним жртвама не одговарају никоме на свету, никаквом суду до оног Свевишњег!

Предлажем, а ко ће, ако не ми – “СРЕБРНЕ ГОЛУБИЦЕ“ – лауреати међународног признања ЛИДЕРИ МИРА, да се племенитим делом, знањем и истином успротивимо скандалозном уништавању свега што јесте култура: културна добра, историјско цивилизацијско наслеђе, људски стваралачки потенцијали, култура  духа, традиционалне вредности породице и породичног васпитања?!

Ко ће, ако не ми , дићи глас против вишедеценијског планетарног злочиначког  погрома над  стотинама хиљада невиних људи широм света, нарочито деце! Ко ће, ако не ми, да се  успротивимо  дивљачком бесповратном затирању  цивилизације,  разарању животне средине, уништавању здравља тела и духа данашњих и будућих генерација!?

Ко ће, ако не ми, жене – Лидери мира, да својим делима зауставимо  немилосрдне окупаторе у њиховим сулудим  походима на  вековне цивилизацијске културне вредности, које неће моћи обновити ниједан хуманитарни покрет? Корени цивилизације не могу се обнављати! Као што се ни животи се не могу оживљавати!

Док пишем ове редове почетком септембра ове 2013-те, из сата у сат све нервозније прети  америчка администрација Сирији да ће извршити “демократски“ војни удар, и ако процени да треба, сравнити је са земљом.

Те претње неутврђеним  разлозима, ратни покличи острашћених моћника – оживели су ми немоћно огорчење, када су Америка и 18 моћних држава света  ондашњу СР Југославију, а у ствари Србију, свим савременим оружјима засули бомбама са мање или више уранијума, почев од 24. марта 1999.године  читавих 79 дана! Повод су исконструисали, претворили га у најгнусније оптужбе  српског народа  и српске државе, да би остварили своје окупаторске намере. Добар је помак у позитивном смеру то што Америка од својих савезника и сателита  нема подршку за агресију какву је до сада имала.

Није сасвим равноправно поређење, али по симболици јесте: Ако су Сирија и остале државе из древне Месопотамије – колевка европске цивилизације, српском народу је Косово и Метохија колевка државе, срце српског националног бића. При том, обе државе својим постојањем представљају  непроцењиву вредност и баштину културно-историјског наслеђа европске цивилизације.Зато сам, у овим околностима, задату тему заменила, чини се другоразредним  питањем: како у овом веку одбранити културу, као суштину идентитета сваког народа, од уништавања и разарања!

По вољи владара света са тзв.Запада и муслиманских милитантних фундаменталиста, Југославија је постала бивша, а  већ две и по деценије готово на целом њеном простору трају вишезначни ратни и послератни сукоби, са таквим нехуманим последицама, које се или уопште не могу поправити, или ће се ко зна када тек делимично зацелити. Српски народ је  прогнан са огњишта а сатанизован као агресор најгоре врсте. Зато, није чудо што је почетком августа ове године Колумбија Универзитет  у Њујорку објавио резултате истраживања у 156 земаља – да су Срби најнесрећнији народ у Европи!

Тог 24. марта 1999-те, када је тзв. међународна заједница извршила агресију на Југославију, а у ствари на Србију, ми нисмо претпоставили да је то пробни сценарио за све доцније освајачке формуле  успешног остваривања интереса тзв. новог светског поретка. Аутори и вође ових ратних сценарија су интересни кланови, који теже превасходно остваривању енормне политичке, економске, верске или војне моћи, а крајњи циљ им је монструозно једноставан: оглобити планету и  уништити 4 милијарде људи, да би остала тзв једна златна милијарда повлашћених  на планети!

Њихови вође најчешће потичу  из скоројевићких држава и нација и своје ратове воде за освајање највећих природних богатстава, успут сурово уништавајући домицилним народима  најстарије националне и верске споменике културе  и историје. Јер –   немају својих и њихове мере животних вредности су омеђене тек са три – четири века. Говорим пре свега о  Американцима, који су нација која нема ни свој језик, ни своју културу. Своје споменике граде тек од статуа својих првих председника. Као народ, који нема вековне трагове свог настајања и  изворе мудрости, не може поштовати  цивилизацијске вредности.

Постоји и друга група окупатора – европских моћника. Они  се налазе на челу држава које нису успешно обавиле своје окупаторске војно-политичке ратне циљеве из првог и другог светског рата.

Као у неком фројдовском “нагону за смрћу“,  тзв. Запад , односно Европа, ако се придружи одлуци  да поруши старо хришћанско наслеђе у Сирији, уништава себе. Тако би се остварило предсказање  Освалда Шпенглера од пре  сто година да ће настати цивилизацијски  „сутон Европе“.  У том посрнућу, савезници Америке у борби „за демократију“ у Сирији могу бити само ауторитарни режими у којима нема ни трага оних слобода и оне религиозне толеранције којом се одликовало сиријско друштво.

Ако упозоравам да је Месопотамија колевка цивилизације, подсетићу да је цивилизација у Сирији рођена још у 4.миленијуму пре нове ере и да отуда потичу први писани споменици. Да је Дамаск најстарија престоница на свету – која још увек постоји. Арапи казују да је за њих Египат Земља мајка, а Сирија њихово срце!

Од 23 милиона становника Сирије око 86% су муслимани, а 10% су хришћани. Од укупног броја сиријских хришћана, половину чине православци. У историји хришћанства Сирија заузима врло важно место. Идући ка Дамаску, ту је у хришћанство прешао апостол Павле. У сиријском граду Антиохија Христови ученици су први себе назвали „хришћани“. Уз муслиманске празнике, државне празнике у Сирији чине и Ускрс и Божић. Мирни суживот светских религија једне уз другу, који би могао да буде узор Блиском Истоку, посебно се види у познатој Омејадској џамији у Дамаску. Тој светињи се клањају и хришћани и муслимани.

Најважнија хришћанска организација у земљи је Антиохијска Православна црква. Основали су је апостоли Петар и Павле око 37.године у Антиохији. Она сада има 2 милиона верника, од којих  милион живи у Сирији а 400.000 у Либану. Стотине хиљада њених верника живи у САД и другим западним земљама. Богослужење је на грчком и арапском језику.

До недавно у Сирији је владао мир и толеранција међу различитим верама и народима. Запад не може да занемари податке независног Међународног истражног комитета за Сирију да су прве жртве напада и пљачке сиријских тзв. побуњеника, које он подржава, управо локални хришћани. По Сирији вршља око сто хиљада савремено  наоружаних и опијених свакојаким опијатима разбојника из разних земаља света. Па и из Србије.

Међу подацима о њиховим зверствима  је и страшни случај,  који се десио у Катану са православним свештеником: исламисти су га скалпирали и извадили му очи, зато што је покушавао да ослободи отетог верника.

А када су недавно тзв.побуњеници напали стари православни манастир Светог Илије у околини града Ел-Хусејр, они су сасвим уништили чуваре тог манастира, изнели  све црквене реликвије, дигли у ваздух звоник, срушили олтар, бацили пророкову статуу, мада у Сирији њега поштују и хришћани и муслимани. Тај манастир је био стар преко хиљаду и по година, и био је проглашен за архитектонски споменик под заштитом државе. У две последње  године у Сирији су срушене десетине цркава. Настрадала је и стара синагога у Џубари – предграђу Дамаска.  “Рат је нов, жртве су старе“, тврди експерт оријенталиста Сергеј Демиденко и указује на трагичну експлозију шверца историјских вредности, које бандити продају или мењају за оружје.

Цариградски патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да „насиље на религиозној основи, мржња, недостатак стрпљења према хришћанима и даље доминирају у земљама у којима су се десиле диктиране тзв.револуције у Авганистану, Либији, Египту, Ираку. Све ово наводи нас на закључак да би пад режима у Дамаску, односно терористичка окупација Сирије,  могло изазвати и дефинитивни почетак краја хришћанства на Блиском Истоку и уопште.

Говорим о страдању Сирије, а мислим и на читав свет, али посебно на Србију. Србија је  вековима на мети разних освајача. У сваком од тих ратова страдале су српске православне светиње, које су, између осталог, и сведоци настанка и трајања српског народа и српске државе. Обнављане су и опет страдале. Али су их  НАТО бомбе најтеже до сада оскрнавиле, уништиле, разориле. Што нису бомбе успеле, помогли су потом демократски “чувари“  нове монструм државе “Косова“,  да распомамљени албански и други досељени вандали довршавају. А ради се и о споменицима са УНЕСКО-ве Листе светске културне баштине, који одражавају врхунац византијско-романичке вредности религиозне културе из времена између 13. и 17.века. Од бомбардовања 1999 до данас порушено је или осрамоћено преко 150 цркава и манастира. Само у једном дану,17.марта 2004,  у присуству међународних војних стражара, албански сепаратисти су дивљачки развалили, попалили, опљачкали  35 православних цркава, на хиљаде српских кућа је попаљено и порушено, а 4.000 Срба остало без крова над главом.

Данас се на Косову и Метохији налазе концентрациони логори српске, европске баштине. Споменици су опасани бодљикавом жицом. Манастире Девич, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку,  наша гробља са хиљадама поломљених надгробних споменика – чува туђа војска. Српске светиње страхују од својих “чувара“. Народ обезглављен сели се којекуда.

Избеглице и расељени су најнесрећније категорије становника Земље у овом веку. А њихов бројка достиже чак до 50 милиона, чему су највише допринели ратови последњих година, сматра Високи комесаријат УН за избеглица (УНХЦР). Ратови носе и остављају за собом највећа људска изопачења, најтрагичније пориве, људи губе човечије достојанство.

Од рата осиромашене државе постају плен свакојаких држава и појединаца “добронамерних“ грабљиваца. Култура и образовање падају на најнижи ниво државне бриге и улагања. На жалост, недостатак системске бриге власти  према култури “одлика“ је не само Србије и већине земаља у нашем региону, него читаве Европе. Основни показатељ односа државе према култури јесте количина новца која се издваја из државног буџета: у Србији се издваја из буџета свега 0,62 процената! У Европи, о којој није било ратова у 21.веку, буџет за културу је на катастрофалном минимуму: у просеку свега 2,2%.

Темељи националне свести, основи културе и васпитања замењују се деструктивним опијатима-манифестацијама назови масовне културе.  Тајкунизација уметности је нови појам наше стварности:  култура народа  зависи од  разних спонзора, донатора – појединаца, удружења, па и одређених институција. Критерији су – комерцијализација.

Наравно, није све мрак. Није све рат. Није све страдање. Није све патња. Али ја сматрам да је овај век на прекретници: или ће се цивилизација стрмоглавити у своју супротност, или ћемо се снажно покренути да стечене вредности умножимо и улепшамо и оздравимо живот. Ја сам се посветила нехуманој страни нашег века, да бих подстакла наше енергичније размишљање  о томе како да се Лидери мира – носиоци одличја Сребрни голуб,  још вредније посвете одбрани мира и духовног здравља  у свету. То је могуће кроз  развијање знанствене способности младих нараштаја да препознају и негују традиционалне културне вредности, да поштују и бране цивилизацијска достигнућа.

7.септембра 2013.

Београд