Небојша Малић: Против култа смрти


Небојша Малић: Против култа смрти

Квислиншки култ, којем ово Државно Дно припада, је култ смрти. Њихово фанатично служење убицама и истребљивачима сопственог народа не може да се опише другачије. Али није сасвим поштено да их називамо гробарима. Гробари ипак обављају друштвено користан посао, док су ови култисти убице, које своје жртве живе сахрањују и затрпавају их лажима као земљом.

06.09.2013. Сиви Соко

државно дно коцкари

Филип коментарише јучерашње Око:

Није то брате никакво “Државно Дно” већ су то гробари Србије и свеколиког српства. Као што рече господин Бакарец, проблем је у томе, што ту очигледну чињеницу да је цар го, да су у цара Тројана козије уши, види (или јавно изражава) јако мали број људи. Док три кокошара (или можда гробара) покушавају да Србију живу сахране Србин држи воду у устима. И ту је и врло неславно објашњење, да цитирам Драгана Симовића: Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба. Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби! Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ. Док се ми кревељимо они нам о глави раде, мењају нам менталитет, уче нас да не једемо, а кад се томе научимо поцркаћемо.

Разлог што их зовем „државно дно“ је што они себе зову „државни врх“. Па ми ту онда пада на памет урбани речних, дихотомија „врх“-„дно“, и чињеница да су они далеко од било каквог врха било чега, а најближе дну дна. Синтагма се сама намеће.

Квислиншки култ, којем ово Државно Дно припада, је култ смрти. Њихово фанатично служење убицама и истребљивачима сопственог народа не може да се опише другачије. Али није сасвим поштено да их називамо гробарима. Гробари ипак обављају друштвено користан посао, док су ови култисти убице, које своје жртве живе сахрањују и затрпавају их лажима као земљом.

Много су, премного, лажи набацали. Много, премного народа „сном мртвијем спава“, мислећи ваљда да ће прекратити муке ако прихвате смрт. Али нас неколицина одбија. Копрца се. Копа рукама и ногама да разгрне те лажи, да се ишчупа из култистичког гроба, да поново дише. Па да ископа и остале. Док је и једног који откопава, неће нас успети сахранити. Што нас је више, то ће откопавање брже да иде. А сваким даном нас је све више.

Ту и тамо има оних који се сами поново затрпавају, јер не желе да живе. Таквима помоћи нема. Оне који чекају да их откопа неко други, можемо и морамо да позивамо да нам се придруже у откопавању. Али ако их будемо презирали, онда између нас и оних што су их закопали нема неке велике разлике. Тек да се зна.

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s