ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ: СОКОЛСКА БОРБА ЗА ЈЕДИНСТВО НАРОДА


              СОКОЛСКА БОРБА ЗА ЈЕДИНСТВО НАРОДА

Inkiostri Stoj

После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.  У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине  у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносене су  хитно резолуције … . Од свега тога  остао је, лист „Омладински гласник“, који је вегетирао две године; помоћу омладинаца оснивају се неколико нових земљорадничких задруга по селима; ствара се десетак народних књижница које ускоро нестају, и оснива се Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је  у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола на све стране у Аустро-Угарској монархији. (1)

Српски соко су помагали књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Нова соколска друштва  оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су  Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Врхунац рада сокола били су  Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у  Сремској Раваници.

Водила се борба против пијанства, стварањем соколских читаоница. Прво сеоско соколско друштво основано је у Двору на Уни.  Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. и друштво је основало соколску секцију. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима  ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић.(2)

Соколи су у свом раду пре Првог светског рата тежили да укључе поред мушкараца  и жене. Противници сокола у Београду су се у „Брки” изругивали  соколима а посебно соколицама. Агитација противника сокола била је усмерена на родитеље девојака да им не дозволе упис у соколске редове.  Да би се  рад соколица приказао у правој светлости позвао је Београдски соко  одред чланица  „Српског сокола” из Шида да учествују на другом чешком соколском вечеру  фебруара 1908. у сали код Коларца. Београђани су имали први пут да виде соколице на  делу. Соколице из Шида наступиле су 8 фебруара 1908. у поворци кроз Београд, а увече на академији код Коларца. Пред препуном салом, у присуству краља Петра и престолонаследника Ђорђа, извеле су просте вежбе, вежбе са заставицама у пирамидама и вежбе са  мачевима. Сутрадан су примљене у двору. У оквиру „Српског сокола” из Шида основан је крајем септембра 1906. девојачки одред, коме је старешина била Милена Ненадовић, рођена Бабик. Вођа одељења био је учитељ Милан Вуковић, предњак Зора Станисављевић, други предњак  била је Ангелина Голуб. Извршујући чланови били су Милена Зечевић, Мара Рус, Смиља Станисављевић, Ангелина  Станисављевић, Христина Голуб, Цветана Тихи, Софија Зечевић, Мирослава Мандић и Ангелина Јојкић, све из Шида. При прелазу из Земуна у  Београд спровео их је др. Танасије Пуља, старешина земунског соколског друштва. Аустроугарска обавештајна служба је њихов наступ у Београду представила својој влади као издају. Зато је свака од њих била појединачно под присмотром, а за време Првог светског рата Милена Ненадовић, Смиља Станисављевић и Мирослава Мандић умрле су као соколице гоњене и прогањане од аустријских власти. (3)

Делегација  „Душана Силног” из Дубровника је заједно са  „Дубровачком Грађанском Музиком отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(4)

После почетка Првог балканског рата многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да  остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. (5)

После Сарајевског атентата 1914. забрањена је прослава десетогодишњице оснивања Српског сокола у Сремским Карловцима, а полиција и жандарми су трећег дана  по атентату извршили претрес у просторијама  соколског друштва. По избијању Првог светског рата међу првима је распуштен Соко у Сремским Карловцима и сва имовина конфискована. Многи чланови били су узети у војску, затворени или интернирани, код скоро свих осталих биле су извршени претреси, а саслушавања трајала су до краја 1916. Др. Лаза Поповић и вођа Милан Теодоровић били су ухапшени и провели су 16 месеци у истражном затвору. Др. Лаза Поповић био је осуђен на 10 месеци тамнице, а Теодоровић ослобођен и узет у војску, где је издржао све тортуре као политички сумњив. Сва покретна имовина друштва продата је 1916. на јавној дражби. Поједини чланови друштва умрли су током рата. После претрпљених патњи као талац умро је 1915. професор Стеван Поповић. Након претрпљених мука у арадским казаматима поп Гига Јовић умро је 1915. Соколи у Карловцима нису клонули,  уверени да ће им после рата синути сунце слободе, уједињења и боље будућности српског народа. Против старешина Српских сокола и Побратима у Босни и Херцеговини покренут је Бањалучки велеиздајнички процес. Српски соколи настојали су да пребегну из Аустро-Угарске војске и придруже се као добровољци српској војсци. (6)

После ослобођења и уједињења 1918. циљ сокола био је одбрана стечене слободе. Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Соколи су сматрали  да знају које снаге  стоје  иза  гесла аутономије. Њихова средства била су демагогија, мржња и верски фанатизам. Њихов циљ био је подстаћи  мржњу међу народима у толикој мери, да  им никад више не дође на ум какво државно јединство. Сматрали су да народ треба да спозна оне чије деловање хоће да га заведе натраг у ропство. Гесло сокола било је : „чувати уједињени народ, јединствену државу!” (7)  Соколи су себе пре Првог светског рата сматрали за народну војску. После рата тежили су да од народне војске пређу на  стварање наоружаног, војнички способног народа.  (8)

Соколи су сматрали да у земљи ниједно пољење није уживало благодети мира. Истицали су да : „С једне груби Азијати, помоћу верског фанатизма, спречавали су сваки културни развитак; с друге стране Латини, помоћу преваре куповали су читаве крајеве нашега народа као робље;  с треће стране  „просвећени “ Германи, измешани са Монголима, добродушно „помагаху” нашим дедовима да сеју своје кости дуж Саве и Дунава. Само груба сила  могла је да прекине ово несносно стање. Јака мишица и челична потреба наших предака. Физичка снага нашега народа нарочито се показала у овом светском рату. Далеко смо од тога да помислимо да нам иста није више потребна. Напротив, њу треба потпуно очувати, ако желимо очувати тековине уједињеног народа. …” .(9)

Својим прославама соколи су се трудили да  учврсте  јединство земље, а да  жртве које су пале у борби за ослобођење и уједињење остану упамћене. Соколи су учествовали у преносу посмртних остатака Видовданских хероја из Чехословачке у Сарајево. Делегација Сокола и прашких студената на челу са Стевом Жакулом, старјешином Босанско-Херцеговачке жупе, кренула је 1.јула 1920. у Терезин да преузме посмртне остатке сарајевских бораца за слободу. У делегацији су били и др. Лаза Поповић, старјешина Загребачке жупе, и др. Богдан Видовић, вођа Босанско-Херцеговачке жупе. Целокупно становништво Терезина дочекало је делегате. Моменат растанка терезинског становништва са посмртним остацима хероја био је дирљив. Сандуци су били окићени цвећем и венцима. Кренули су за Праг, а сутрадан, 2 маја 1920. са соколским југославенским возом преко Линца, Граца и Загреба у Босански Брод. Ту су остали сандуци до 6.маја, а потом у свечаним мртвачким колима кренули су за Сарајево. Превезени су посмртни остаци Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Јакова Миловића, Митра Керовића и Неђ. Керовића. Заједно са Данилом Илићем, Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем, Марком Перином и Богданом Жерајићем покопани су у заједничку гробницу на гробљу у Кошеву. На месту атентата говорио је са трибине Васиљ Грђић.(10)

Прво  дело сокола у Сремској Митровици  било је подизање споменика на пољу Легету, код Сремске Митровице, у част и славу палих жртава на том пољу за ослобођење и уједињење. Заједно са спомеником соколи су установили Легетски празник, који се прослављао сваке године у недељу после 6 септембра. Тада се око споменика окупљао народ, одавајући помен палим ратницима. (11)  Удружење Тимочана и Крајинаца из Београда заједно са Соколима и културним и националним организацијама из Сремске Митровице обележило је 25-годишњицу битке на пољу Легету, у којој је страдала Тимочка дивизија 1914. Била је присутна огромна маса света из Срема, Мачве и Крајине. Вајар Томић је за споменик изгинулих израдио плакету, која је представљала рањеног Тимочанина са Крајинком, Тимочанком и Сремицом. После црквеног обреда који су обавили шест свештеника, сремско-митровачки прота Јован Латинкић одржао је говор у коме је изнео страховите патње српског народа из Сремске Митровице за време борбе за ослобођење и уједињење. У име Удружења резервних официра и ратника говорио је председник Никодије Богдановић. У име сокола из Сремске Митровице говорио је начелник сокола професор Бошко Новаковић. Говорио је Ика Пантић, председник Удружења Тимочана и Крајинаца који је и сам учествовао у бици на Легету. После њега говорила је једна ученица основне школе из Сремске Митровице и један Херцеговац, који је после говора уз гусле отпевао песму о бици на Чеврнтији и Легету. У име студената из Зајечара говорио је Љубомир Нешић, студент права. Четник Душан Ђорђевић је са групом својих другова заступао Главни одбор четника. Прослава је завршена државном химном коју су отпевали Српско црквено певачко друштво и Српско занатлијско друштво из Сремске Митровице, уз пратњу војне музике Петог пешадијског пука из Ваљева. Изгинулим војницима почасна чета Шестог пешадијског пука из Бијељине одала је почаст плотунском паљбом.  (12)

Соколско друштво у Руми било је свесно величине и значаја историјске 1918. када је престала Голгота и настао Васкрс српског народа. Одлучило је да двадесетогодишњицу ослобођења и уједињења прослави на најсвечанији начин. Друштво је хтело да међу својим припадницима укаже сву  лепоту борбе за ослобођење и уједињење. Као почетак и увод у прославу јубиларне године друштво је са свим категоријама и са бициклистичком секцијом и многобројним грађанима посетило Опленац, задужбину краља Петра, и у њој припалило воштаницу, а након одржаног помена, на коме је певао соколски хор, положило венац на гроб краља Петра. Говорио је  старешина друштва  Ловасић. Соколи су разгледали задужбину и њене мозаике. Соколима су се придружили сиромашнији грађани, којима је испуњена жеља да виде Опленац. (13)

Sokolski slet  u Zagrebu1После стварања Бановине Хрватске 1939., ХСС је користио власт за  хајку на соколе.   Соколско друштво у Руми положило је 1 децембра 1936. у оквиру Соколске Петрове петогодишњице  свечани завет да ће подићи дом, у вечан спомен краљу Александру, а за телесни, духовни, морални, национални и друштвени напредак омладине Руме. Соколи су замолили Градско веће Руме да им поклони једно од својих имања. Градско веће под председништвом националног радника Лазара Јовановића донело је једногласан закључак 23. априла 1937. да соколима додели  градилиште у средини града. Неколико грађана, којима је соколство трн у оку, се жалило и  организовало протесне скупштине. Више управне надзорне власти су њихове жалбе одбациле као неумесне. По замисли управе друштва соколски дом требао је да буде средиште националног, соколског, културног и просветног живота и рада у Руми, па је ради тога замишњено, да се поред вежбаонице и других потребних просторија сазида велика сала са позорницом, која би служила не само румским соколима, већ и свим месним културним и националним установама. Идејну скицу урадио је архитекта и соколски радник Милош Коварж. Румски соколи су 3. маја 1939. ударили темеље свом дому, а на освећењу темеља били су 21. маја 1939. Ђуро Чејовић, министар за физичко васпитање народа,  др Јован Радивојевић, бан Дунавске бановине и представници војних и цивилних власти, сокола, месних установа и грађанство. Освећење Дома обављено је 26. новембра 1939. Био је присутан бивши народни посланик среза румског сенатор Димитрије Магарашевић. Савез Сокола представљали су др. Владимир Белајчић и Љубомир Максимовић. Жупу Осек заступао је др. Паја Шумановац,  старешина Соколског друштва Винковци, са којим су дошли бројни представници његовог друштва са соколском фанфаром. Од соколских друштава били су заступљени Београд, Земун Матица, Земун I, Панчево, Шабац, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Шид, Инђија и Ириг. Сам чин освећења обавио је викарни епископ Викентије Проданов уз асистенцију неколико свештеника. Толерантни и либерални као и сви соколи румски соколи су желели да се чин освећења обави и по обреду римокатоличке цркве. То није било могуће, јер им је било достављено решење ђаковачке бискупије, по коме римокатоличка црква не може то урадити, ако уједно и која акатоличка црква такође освећује. У говору који је одржао старешина друштва др. Петар Јовић, истакнуто је : „ … Нас не смеју и неће ни једнога часа поколебати у нашем соколском и националном раду тренутне жалосне појаве и тешке прилике у извесним крајевима наше отаџбине, у којима су наша браћа и сестре извргнути погрдама и нападајима, а њихова и соколска имовина оштећивањима и уништавању. Исто тако неће убити наше словенске осећаје и мисли моментална зла судбина браће Словена са севера, јер ми и поред свега тога дубоко верујемо у препород и мисију Словенства. … „А ако – по писму брата Д-ра Лазе Поповића – понеку битку и изгубимо, ми још до сада нисмо побеђени”. А нећемо бити побеђени ако – опет по речима брата Д-ра Лазе Поповића – наш соколски дом буде „ковачница карактера за велике послове, који нас чекају.”(14)

После Априлског рата 1941. Савез сокола био је забрањен, а чланство изложено прогону. Упркос прогонима соколи су настојали да се организују.У извештају Обавештајног одељења Команде Београда ЈВуО од 15. новембра 1943.  истиче се да у Београду постоји соколска организација, 2.000 организованих испод 20 година, подељена на реоне и да имају честе састанке. У извештају се истиче: „Ово је једина солидна организована национална организација способна да се стави у покрет за релативно кратко време; њу сачињава омладина високе националне свести, готова за највећу жртву“. На челу ове организације били су: 1) инг. Света Вучковић, шеф службе у Дир. Трамваја и осветљења у Београду; 2) Адвокат Душан Јовановић, чин. Аграрне банке; 3) Милош Роксандић, чин. Општине београдске. Инг. Светомир Вучковић био је проваљен и ухапшен од стране Гестапоа. Био је у логору на Бањици, а затим је послат 5. новембра 1942. године у КЛ Маутхаузен.(15)

После завршетка рата комунисти су спречили обнову рада сокола, све до 1992.

 

 

                                                           Саша Недељковић

                              члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

Напомене :

  1. „Постанак првог српског соколског друштва“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139;
  2. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111;
  3. Душан Бабић, „Прва врста Соколица у жупи Београд”, „Око соколово”, Београд,  19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 156, 157;
  4. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;
  5. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109; „Просвјетина 25-годишњица”, св.7-8, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца»,  Јули-Август 1927, Београд, стр.230;
  6.  „Соко у Сремским Карловцима”, „Соколски Гласник”,  Загреб, 1920, бр. 4, стр.206-208;
  7. Др. Владимир Равнихар, „Соколство на стражи”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1923, бр. 5-6, стр. 138, 139;
  8. „Будућа задаћа Соколства”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1922, бр. 12, стр. 371;
  9. М. Станојевић, „Просветни рад соколства”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1922, бр. 12, стр. 387;
  10. „Пренос кости Видовданских хероја”,  „Рад”,  Дубровник, 10. јула 1920, бр. 34, стр. 3;
  11. Јован Удицки, „Соколско друштво Сремска Митровица”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр.130;
  12. К.С. „Са прославе 25-годишњице на Легету-Чеврнтији”, „Ратни Поменик”, Београд, септембар 1939, бр. 6, стр. 1-5;
  13. „Соколско друштво Рума на Опленцу”, Соколски живот, „Око Соколово“, Београд, 9 октобар 1938, бр. 8;
  14. П. Зидарев, „Соколи у Руми подижу свој дом”, „Око соколово”,  Београд, 1 март 1938, бр. 3, стр. 52; „Освећење соколског Дома у Руми”, „Око соколово”,  Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 12, 13;
  15. Др Павле Милошевић, „Равногорска омладина“, стр. 62–63;
Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s