Душан Пророковић: Косово је Сирија!


Душан Пророковић: Косово је Сирија!

Да би се боље разумело постављање САД по „сиријском питању“ наредних недеља, добро је прочитати чланак Бернара Анри-Левија (Ел Паис од 03. септембра 2013; превод на српски објављен на порталу „Видовдан“). У француском језику постоји израз „La Gauche caviar“ којим се означавају људи попут Левија. То су на речима велики хуманисти, људи који се залажу за одбрану људских права и социјалну једнакост, док живе сасвим другачијим начином живота. Заправо, та превелика брига за судбину „светске сиротиње“ постала је још одавно параван за лагодан живот „кавијар-левичара“. И сада, Леви је, као типичан представник западног „корпоративног интелектуалца“, забринут за сиријску децу коју „Асадов режим убија сарином“. Још је и бесан што „државе-ниткови и њихов руски кум на челу“ блокирају УН и не дозвољавају војну интервенцију. Зато се мора по Сирији ударити и мимо УН. Јер, према Левију, то је „природни закон“, нешто што се намеће као „обавеза према околностима“.

06.09.2013. Центар за стратешке алтернативе

Душан Пророковић

Са друге стране, у истом том „западном делу света“ све је више јавних делатника који дижу свој глас против нове војне авантуре. Подршка британског јавног мњења акцији против Сирије почетком септембра није прелазила 30 одсто. О средњоевропским, континенталним државама, већ целу деценију несклоним да „увек и свуда“ прате САД, не треба ни трошити речи. Пре свега се то доноси на Немачку, где би залагање за интервенцију значило и губитак избора (односно власти). Европљани су уморни од америчких ратова, а велика је и бојазан да би нови ратови значили и још дубљу политичко-економску зависност европских земаља од САД. Тиме се судбина Европе потпуно ставља у америчке руке. Ипак, приметно „таласање“ западноевропског јавног мњења неће утицати на будуће потезе САД око Сирије (а потом ни на одлуке руководстава дела европских држава које ће „морати“ на одређени начин да подрже САД иако се тренутно интервенцији противе). Зашто?

Пре свега због тога што ово противљење долази исувише касно. Славој Жижек је новембра 2011. на њујоршком Вол стриту говорио о „крају брака између демократије и капитализма“. Изазвао је велику пажњу широм света. Међутим, право време за такав говор било је у марту 1999. До победе корпоративизма, краја демократије и установљавања „обавеза према околностима“ дошло је тада, када се расправљало о интервенцији против СР Југославије. Постојали су и тада интелектуалци који су се противили заобилажењу УН и кршењу међународног права, попут Александра Солжењицина, Петера Хандкеа или Мајкла Манделбаума, али су њихове поруке глобални медији „самлели“. У том процесу је учествовао и Славој Жижек, као и многи други који данас упозоравају да долази „последње време“. Оно што је почело у марту 1999. на Косову, наставило се у новембру 2001. у Авганистану, марту 2003. у Ираку, марту 2011. у Либији…Све су прилике, током 2013. године наставиће се у Сирији. А потом, највероватније и у Ирану…

У чему је разлика данас у Сирији? Ни у чему. Најпре је формирана „пешадија“ која је требало да ослаби позиције сиријске владе, а затим је њиховим представницима дозвољена пљачка најширих размера на свим територијама које у грађанском рату заузму. Потом је измишљен „случај употребе хемијског оружја против цивилног становништва“, па убеђивање јавног мњења да се мора интервенисати мимо УН. Крајњи резултат треба да буде успостављање потпуне и чврсте америчке контроле над Блиским Истоком и енергетским ресурсима.

Из угла „кавијар-левице“ све ове интервенције су биле успешне. Коришћење разрађене схеме ангажовања медија, формирања паравојних формација на терену и ваздушних удара САД (некада уз подршку дела чланица НАТО) давало је одличне резултате. И то пуних деценију и по, од Косова до Сирије. Зашто их не би и даље користили!? На Косову је тако формирана тзв. ОВК као „НАТО-пешадија на терену“. Да би се боље наоружале албанске паравојне формације дозвољено је и успостављање тајног програма „дрога за оружје“, који се потом наставио и као „људски органи за оружје“ (о програму Drugs for Arms којим је НАТО дозволио косовским Албанцима „ширење тржишта хероина“ на западноевропске земље више се може пронаћи у књизи Живадина Јовановића „Косовско огледало“ или у одлукама правосудних органа Чешке 1999. године у „случају Принц Доброши“). Затим је измишљен „случај Рачак“ да би се оправдало бомбардовање СР Југославије (до данас већ постоје десетине, ако не и стотине веродостојних доказа и изјава о томе). Потом је уследило заобилажење УН и интервенција, а на крају и успостављање чврсте америчке контроле над ширим регионом Балкана.

У чему је разлика данас у Сирији? Ни у чему. Најпре је формирана „пешадија“ која је требало да ослаби позиције сиријске владе, а затим је њиховим представницима дозвољена пљачка најширих размера на свим територијама које у грађанском рату заузму. Потом је измишљен „случај употребе хемијског оружја против цивилног становништва“, па убеђивање јавног мњења да се мора интервенисати мимо УН. Крајњи резултат треба да буде успостављање потпуне и чврсте америчке контроле над Блиским Истоком и енергетским ресурсима.

Тиме се јача укупна позиција САД (и њених „таласократских“ савезника), које остварују три циља. Прво, потпуном контролом блискоисточних изворишта нафте и гаса онемогућава се дугорочно снабдевање Кине јефтиним енергентима, чиме се директно утиче на успоравање кинеског привредног раста (самим тим и на успоравање технолошког развоја и модернизацију оружаних снага). Друго, отвара се јужни, геополитички осетљив „меки трбух“ Русије. И треће, услед могућности манипулисања тзв. „муслиманским питањем“ и сарадње са радикалним исламским покретима, повећава се свака врста зависности западноевропских земаља од САД. И поред реалног пада економских активности и смањења укупних потенцијала, САД би тако продужиле период глобалне доминације на још неколико деценија! Из угла корпоративне елите изгледа тако: интервенција у Сирији и свргавање Асада доносе велику (геостратешку) победу САД. Главни губитници су редоследом: Русија, Кина и континентални део ЕУ (Немачка!).

Ипак, ово је само поглед из краткорочне перспективе. Да би се сагледали средњорочни и дугорочни аспекти „сиријске кризе“ потребно је вратити се на Косово. Јер, није само подударно оно што се дешавало од 1999-2013. у такозваном „периоду интервенције“, већ и оно што је уследило у „постконфликтном периоду“. Као и остале ствари, глобални медији „гуше“ информације о свим промашајима „постконфликтног постављања САД“, па тако и све оно што се дешавало на Косову. За Бернара Анри-Левија нема никакве дилеме да је „косовски случај“ и те како успешан. Поготово ако се узме и постављање српских власти од 2008. године на овамо. Краткорочно, то изгледа тако. Ипак, посматрано из другог угла, западне земље су далеко од успеха на Косову. Самопроглашену независност тзв. Републике Косово признало је мање од половине чланица ОУН, а и многа од тих признања су спорна (непостојећа!). На крају, све док се у целу игру није укључила и Саудијска Арабија, САД су успеле да „убеде“ само већину чланица ЕУ и НАТО, уз још неке традиционалне савезнике (попут Јапана и Јужне Кореје), у неопходност брзог успостављања званичних односа са Приштином. Гледајући стање на терену и унутрашње-политичка дешавања у тзв. Републици Косово, ствари стоје још драматичније. Незапосленост је највећа у Европи, бруто друштвени производ по глави становника је на нивоу Источног Тимора, а степен радикализације младог становништва огроман. Поврх свега, кршењем међународног права, чак и уговора и одлука које су потписале/за које су гласале саме САД, створен је потенцијал за нову велику дестабилизацију Балкана у будућности.

Тиме се јача укупна позиција САД (и њених „таласократских“ савезника), које остварују три циља. Прво, потпуном контролом блискоисточних изворишта нафте и гаса онемогућава се дугорочно снабдевање Кине јефтиним енергентима, чиме се директно утиче на успоравање кинеског привредног раста (самим тим и на успоравање технолошког развоја и модернизацију оружаних снага). Друго, отвара се јужни, геополитички осетљив „меки трбух“ Русије. И треће, услед могућности манипулисања тзв. „муслиманским питањем“ и сарадње са радикалним исламским покретима, повећава се свака врста зависности западноевропских земаља од САД.

Отприлике се сличан сценарио може очекивати и после интервенције у Сирији. Дестабилизација блискоисточних земаља ће бити потпуна и произвести низ локалних сукоба који ће се временом све теже контролисати. Поред распада постојећих држава, могуће је и отварање „курдског питања“, као и обједињавање простора који насељавају шиити у једну целину. У крајњој линији, то би резултирало великим „унутармуслиманским“ ратом, са врло неизвесним исходом.

Са једне стране, тешко је очекивати да европски савезници могу да прате овакву политику САД, јер ће она донети нове безбедносне и политичке проблеме за ЕУ, уз шта иду и нови енормни трошкови и финансијски издаци. Делује парадоксоално, али Европа ће све више плаћати за све мање безбедности. Зато, средњерочно посматрано, интервенција САД против Сирије може значити и почетак краја НАТО-а. Барем у облику и саставу какав постоји данас. Са друге стране, земље којима је упућена директна претња-Русија, Кина и Иран (у одређеном развоју ситуације вероватно и Пакистан, па последично и Индија) неће све ово мирно посматрати. То ће допринети новом прегруписавању у систему међународних односа, па ће доћи и до ставарња нових чврстих стратешких савеза (неки од њих се већ сада назиру), који ће дугорочно представљати контратежу САД. Барем у појединим деловима света. Заокупљеност Сиријом оставила је мало простора у медијима да се шире пише о пријему Јерменије у Церински савез (заједно са Русијом, Белорусијом и Казахстаном), као и најаве украјинског председника Виктора Јануковича које иду у том смеру. Такође, мало се писало и о новој „кинеској иницијативи“ према источним суседима. Иако ће интервенцијом у Сирији САД краткорочно истиснути руски и кинески утицај са Блиског Истока, у дугом року треба очекивати да и утицај САД буде истиснут (или боље рећи смањен) у низи важних региона (источноазијски, централноазијски, јужнокавкаски, јужноамерички…). Добит од успостављања контроле над Блиским Истоком може за САД бити вишеструко мања од губитака на другим странама.

Ово ће САД увести у сасвим нову фазу, у којој су се нашле и друге имерије кроз историју, које нису могле да се помире са губитком утицаја на појединим странама, а истовремено нису могле да у дугом року издрже „стање геополитичке пренапрегнутости“. У таквим околностима, сурова диктатура постаје једини излаз. У пракси, то се заправо већ дешава. Док је за Слободана Милошевића организован вишегодишњи процес пред Хашким трибуналом, Садам Хусеин је експресно осуђен и погубљен, а Моамер Гадафи је убијен као пас. Без оптужнице, суда и пороте. Да би легитимизовала своје одлуке, империја ће све мање пажње обраћати на право и јавно мњење. Довољни ће бити чланци перјаница „кавијар-левице“.

А, као и на Косову, јавно мњење ће морати да се сагласи са одлукама да трговци људским органима постану угледни државници, а нарко-дилери утицајни бизнисмени. Понижавање демократије као система и слободномислећих људи биће потпуно и бескомпромисно. Пре свега на самом Западу и посебно у САД! Процес који је почео у марту 1999. године биће брутално настављен. Са Сиријом и после Сирије. Докле то сама западна друштва могу да издрже? Остаје да се види. Тек, за многе је данас постало очигледно оно што нису желели да виде на примеру СР Југославије пре четрнаест година.

Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s