Бранко Станић

ВИДОВДАНСКИ ЛЕТОВИ (3)

На Видовдан, 28. јуна 1989. године, Слободан Милошевић је хеликоптером слетео на Газиместан, а 28. јуна, 12 година касније, полетео је у Хаг. Били су то летови који су започели и окончали једну драматичну епоху о којој ће историчари, и не само они, тек имати шта да причају и пишу.

ПРВИ ЛЕТ (ДЕО ДРУГИ)

Србија, Газиместан, 28. јуни 1989. године

Не­ма ни­чег ја­чег у срп­ској тра­ди­ци­ји од ко­сов­ског ми­та. За­то се ни­ка­да рани­је ни­је ни оку­пи­ло ви­ше Ср­ба на јед­ном ме­сту не­го 1989. године на 600-ту го­ди­шњи­цу од, по све­му су­де­ћи, и тра­гич­ног и слав­ног бо­ја.

А Ср­би, те 1389. го­ди­не, ни­су по­ра­же­ни, али ни­су ни до­би­ли бит­ку. Тур­ци ни­су побе­ди­ли, али ни­су ни из­гу­би­ли бит­ку. Обе вој­ске су се по­ву­кле.

До­каз за то је и чи­ње­ни­ца да ни Тур­ци ни­су пред­у­зи­ма­ли не­ке ве­ли­ке вој­не похо­де на­ред­них го­ди­на, све до 1396. го­ди­не на Ро­ви­на­ма. Чак је Ср­би­ја има­ла и ве­ли­ки сте­пен са­мо­стал­но­сти, ако из­у­зме­мо ва­зал­ни од­нос пре­ма Тур­ској. Би­ло је то цар­ство у екс­пан­зи­ји и ма­ле­на и раз­је­ди­ње­на Ср­би­ја ни­је има­ла ни­ка­кве шан­се да оп­ста­не и да се од­у­пре на­ди­ру­ћем исла­му.

За Ср­бе је епи­лог бит­ке био ра­ван по­ра­зу.

А и та­да је сва­ки вла­сте­лин са сво­јим вла­сте­лин­ством ми­слио да мо­же оп­ста­ти сам, као што и да­нас ми­сле, са­мо се дру­га­чи­је зо­ву. Опет Ср­би­ја, за­јед­но са Цр­ном Гором, пу­ца по ша­во­ви­ма по ко­ји­ма је не­ка­да пу­ца­ло Ду­ша­но­во цар­ство.

Кнез Лазар Хребељановић

Да­нас мно­ги зна­ју да ка­жу ка­ко Ср­би сла­ве по­раз на Ко­со­ву. То ни­ка­ко не мо­же да бу­де тач­но. Не сла­ве они по­раз, већ сла­ве се­ћа­ње на не­што што су дав­но има­ли.

Ка­сни­је, на­род у не­мо­ћи сво­јој, у пе­сма­ма сво­јим, из­ми­сли цар­ство не­бе­ско, јер то му цар­ство ни­ко ни­је мо­гао оте­ти за раз­ли­ку од оног зе­маљ­ског. А да би све било убе­дљи­ви­је на­род иде­ју сво­ју о цар­ству не­бе­ском уде­ну у уста, а у ко­га би дру­гог до у уста ца­ра Ла­за­ра, као о опре­де­ље­њу са­мо­га Ла­за­ра, ко­ји уисти­ну и ни­је био цар, већ кнез. Кне­жев­ство је бе­зна­чај­но и за зе­маљ­ске окви­ре, а тек за не­бе­ско. Цар­ство је при­лич­ни­је јер оно је нај­ве­ће. И за­то га, по­смрт­но, на­род кру­ни­са у цара. И пре­ко Ла­за­ра, ца­ра не­бе­ског, и ње­гов на­род по­ста не­бе­ски на­род.

А Ла­зар је у ствар­но­сти био мно­го при­зем­ни­ји. Ни­је ни по­ми­шљао ни на ка­кво цар­ство, а ка­мо­ли на не­бе­ско. По­го­то­во не пред на­је­здом тур­ском. Ни­је ни са­њао да ће га на­род ка­сни­је уз­ди­ћи у не­бе­са.

  С. Ленхарт: Милош Обилић

Не­ма­ју са­мо Ср­би Ко­со­во. И Аме­ри­кан­ци има­ју свој Ала­мо. Сто осам­де­сет Текса­ша­на бра­ни­ло је твр­ђа­ву Ала­мо од мек­сич­ког ге­не­ра­ла Сан­та Ане и ње­го­вих 4.000 вој­ни­ка. Сви су из­ги­ну­ли и оти­шли у ле­ген­ду. Њи­хо­ви жи­во­ти узи­да­ни су у бу­ду­ћу аме­рич­ку др­жа­ву, Тек­сас. Иако са вој­ног ста­но­ви­шта та бит­ка не би мо­гла да се сма­тра зна­чај­ном бит­ком, ипак се свр­ста­ва у ред нај­дра­ма­тич­ни­јих би­та­ка у аме­рич­кој исто­ри­ји. Пи­тај­те би­ло ког Аме­ри­кан­ца да ли се то они по­но­се што су по­ра­же­ни у Ала­му. А кад ка­жу “Се­ти се Ала­ма”, да ли ми­сле на по­раз или на не­што дру­го. Да ли је ико чуо да не­ко од њих го­во­ри “Баш су би­ли лу­ди. Сан­та Ана је само хтео да уђе у твр­ђа­ву. Мо­гли су га јед­но­став­но пу­сти­ти уну­тра. Ни­су му то мо­ра­ли бра­ни­ти”.

А још дав­ни­је, у вре­ме ста­ре Грч­ке, Ле­о­ни­да је са сво­јих три­ста Спар­та­на­ца био бра­на у Тер­мо­пил­ском клан­цу Ксерк­су и ње­го­вим Пер­си­јан­ци­ма. Опет би не­ко „паме­тан” мо­гао да ка­же „џа­ба су ги­ну­ли кад су Пер­си­јан­ци иона­ко сти­гли до Атине и спа­ли­ли је“. Да, спа­ли­ли су је, али су се и вра­ти­ли и ни­ка­да ви­ше ни­су поно­во дошли.

Не­што ка­сни­је, ако не гре­шим, Тит Ли­ви­је је у сво­јој Исто­ри­ји Ри­ма од оснива­ња гра­да за­бе­ле­жио: „Ни­ко нор­ма­лан ни­је за рат, али по­сто­ји гра­ни­ца ис­под ко­је се не мо­же по­пу­сти­ти“

И у овој по­след­њој би­ци, 1999. го­ди­не, Ср­би ни­су по­ра­же­ни, ни­ти је НА­ТО побе­дио, али је НА­ТО ипак ушао на Ко­со­во.

Да ли се то ра­ђа но­ви мит за бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је или са ми­то­ви­ма тре­ба раскрсти­ти и у бу­дућ­но­сти не ства­ра­ти усло­ве за њи­хов на­ста­нак.

По по­врат­ку са про­сла­ве раз­вио сам филм сни­мљен на Ко­со­ву. И су­тра­дан кад узех сли­ке ле­ти­мич­но их пре­гле­дах и за­ста­дох код хе­ли­коп­те­ра. От­куд овај дим. Не се­ћам се да сам га та­мо ви­део. По­гле­дах ма­ло бо­ље. Па то је цар Ла­зар, се­ну ми кроз гла­ву. Ле­по се оцр­та­ва ње­гов про­фил на не­бу.

По­ка­зао сам фо­то­гра­фи­је ко­ле­га­ма на по­слу.

– Где ти ов­де ви­диш Ла­за­ра?

– Ка­ко не ви­ди­те. Ево че­ла, ево но­са, по­гле­дај­те бра­ду… Ко би се то дру­ги та­мо до­ле мо­гао по­ја­ви­ти осим Ла­за­ра?

– Ти имаш буј­ну ма­шту. Ми ни­шта не ви­ди­мо – од­го­во­ри­ше ми хлад­но.

Ту пре­ки­нусмо при­чу. Ни­сам их хтео убе­ђи­ва­ти да ви­де оно што ја ви­дим. У кан­це­ла­ри­ју из­не­на­да уђе Пе­ђа. До­тле му ни­сам по­ка­зао фо­то­гра­фи­је.

– Пе­ђа, ко је ово на сли­ци? – упитах га без увода.

– Цар Ла­зар! – сме­ста из­у­сти, ни ма­ло не за­став­ши.

А зи­мус је не­ки мо­мак у не­ком се­лу це­пао др­ва. И кад пре­се­че јед­ну це­па­ни­цу ука­за му се не­ки лик на пре­се­че­ном др­ве­ту, као лик не­ког све­ца. О то­ме су пи­са­ле но­ви­не. Об­ја­вље­на је и фо­то­гра­фи­ја на ко­јој се ви­де две за­там­ње­не по­вр­ши­ни­це као очи, а ма­ло ни­же или ма­ло го­ре, у за­ви­сно­сти ка­ко се др­во окре­не, уоча­ва се зата­ма­ње­на по­вр­ши­на ко­ја би мо­гла да ли­чи на бра­ду. Пре­се­че­ну це­па­ни­цу прегледа­ли су и све­ште­ни­ци. То је Ва­си­ли­је Остро­шки, ре­кли су они. Не знам на осно­ву че­га су то за­кљу­чи­ли, као да су има­ли при­ли­ку да га ви­де за жи­во­та па зна­ју ка­ко је из­гле­дао.

Овај мој Ла­зар, ко­га сам ја усли­као, мно­го ви­ше ли­чи на чо­ве­ка не­го онај њихов Ва­си­ли­је, ко­ји се ука­за на оној пре­се­че­ној це­па­ни­ци. На­рав­но, ни ја ни­ка­да ни­сам ви­део Ла­за­ра, али на Ко­со­ву у оном мно­штву мен­тал­ног иш­че­ки­ва­ња на небу се мо­гао по­ја­ви­ти је­ди­но Не­бе­ски Ла­зар.

А при­ча се да се и за вре­ме Ку­ма­нов­ске бит­ке, ка­да је Ко­со­во осве­ће­но, на не­бу по­ја­вио Оби­лић.

Небески Лазар изнад хеликоптера