Зашто Николић, Дачић и Вучић не смеју ни да помисле да се успротиве агресији на Сирију?


Зашто Николић, Дачић и Вучић не смеју ни да помисле да се успротиве агресији на Сирију?

23:35 29.08.2013.
ФАКТИ

ЗАШТО СЕ ПАНИЧНО БОЈЕ ДА БУДУ НА СТРАНИ ВЛАДИМИРА ПУТИНА И ПРИНЦИПА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА?

ВЕЋИНА земаља у свету које нешто значе – заузела је став поводом Сирије.

Неке су међу лажним „пријатељима Сирије”, а сада улазе у коалицију која се спрема да (на челу са САД) изврши ничим изазвану агресију на ту земљу.

Неке се полако приклањају противницима агресије – Русији, Кини и Ирану.

Неке су – попут Италије, Канаде и Чешке – већ ставиле до знања Вашингтону и Лондону да ни у чему неће учествовати без одлуке Савета безбености УН.

Неке – попут Аргнтине и Украјине – покушавају да поводом Сирије „гурају своју линију”.

Зашто је Србија „тиша од воде, нижа од траве”?

Зашто је Николићева, Дачићева и Вучићева власт лишила гласа земљу на којој су САД  и њихови НАТО-сателилити увежбавали ово што сада смерају да ураде Сирији?

Можете ли да замислите да ће Николић, Дачић и Вучић икада имати петље да у било чему иду уз длаку водећим западним силама?

Због чега се званични Београд – иако има уговор о стратешкој сарадњи и односима са Русијом – панично боји да у било којем спољно-политичком разврставању буде на страни Владимира Путина и принципа међународног права?

 

____________________________________________________________________________________________________

 

Владислав ЈОВАНОВИЋ, шеф дипломатије СРЈ

         Наша власт поводом кључних  интереса Запада мора да ћути

 

  • Све је последица наше оријентације ка ЕУ. Сами смо се оградили од својих спољнополитичких ставова у случајевима кад би наша реакција била супротна интересу Запада

НАША зависност од Запада је ендемска и траје 13 година.

Нисмо се оглашавали поводом Либије, увели смо санкције Белорусији што је био израз велике незахвалности, ћутимо и у вези са обновом иницијативе за нови циклус преговарања на Блиском Истоку, са притисцима на Иран у вези са његовом наводном атомском бомбом и не изјашњавамо се ни о чему што би могло да иритира Запад.

То је последица наше оријентације ка ЕУ и поприлично смо ограничени у спољнополитичким активностима.

У случају Сирије смо у још јачем загрљају Запада, јер смо се потпуно посветили уласку у ЕУ – што је можда и предсобље за даљи корак интеграције са Западом. Притисак ће у том правцу суигурно бити вршен и на нас.

Сами смо се оградили од својих спољнополитичких ставова када се ради о случајевима где би наша реакција била супротна интересу Запада.

У односима са земљама БРИКС-а , Африке и арапским земљама имамо одрешеније руке, али када су у питању кључни интерси Запада – ту морамо да ћутимо.

 

____________________________________________________________________________________________________

 

Милош КНЕЖЕВИЋ, уредник часописа

„Национални интерес”

         Србија се све више смањује пред евро-америчким интервенционизмом

 

  • У најмању руку је контрадикторно залагати се за територијални интегритет и суверенитет Србије, а истовремено не увиђати да је и Сирија у овом часу у сличном положају у коме је била Србија
  • Изостанак солидарности са Сиријом је нажалост очит на најутицајнијем политичком нивоу, иако већина грађана у Србији сигурно не дели мишљење свог естаблишмента
  • Србија је у положају који води све дубљем десуверенизовању спољне политике, одустајању од властитих ставова и даљем лојалном праћењу интереса и циљева који у најдубљем историјском смислу нису њени аутентични интереси и циљеви

СПОЉНА политика Србије је утемељена на две идеје: политички и војни неутрализам који је лансирао Коштуница и ослонац на четири стуба и стратегија сарадње са САД, ЕУ, Русијом и Кином. Обе идеје су у спољнополитичкој пракси дубоко релативизоване: имамо конкретне потезе структура моћи које се не ослањају на неутралност, а при том промовишу спољну политику и дипломатију увиђавности према одређеним супротностима у међународном животу.

А и ослонац на 4 силе је релативизован са такозваним стратешким савезом са Немачком, Турском и другим мањим или већим земљама.

С обзиром да је првенствени циљ садашње власти да добије датум за преговоре о уласку у ЕУ, а такође и продубљивање сарадње са Бриселом и Вашингтоном – потпуно су очекивани пасивност и ћутање о круцијалним глобалним проблемима.

Српски естаблишмент је заузео позицију активног немешања у кризне ситуације које свако мало избијају у свету, па је далеко од сваке помисли да може да критикује америчку и европску политику на Блиском Истоку.

Иако је сарадња са неким блискоисточним земљама била традиционални састојак политике несврставања, а слично је било и у Милошевићевом раздобљу, догађаји тзв арапског пролећа доказали су да је Србија изгубила капацитет заузимања критичког става према евро-америчком интрвенционизму.

Очигледно је да српски дипломати или прећуткују или не умеју да препознају западну политику према арапском свету. На то пре свега утиче чињеница да следе бриселске пропозиције и интеграције и вашингтонску замисао преуређења Балкана и Европе, па стога – обузети са те две спољнополитичке праксе – нису кадри да реагују на било коју војну интервенцију, агресију или окупацију било где у свету.

Иако је Србија била жртва сецесионог рата, ембарга, санкција и изолације, а онда и отворене агресије 1999. године, то трагично искуство као да не утиче на савремене српске политичаре. Чак и понављање сценарија који су већ виђени у некадашњој Југославији и на Косову, са којим се већина грађана у Србији никада није сложила и још се не слаже, не утиче на оне који у своју надлежност уписују вођење спољне политике.

У најмању руку је контрадикторно залагати се за територијални интегритет и суверенитет Србије, а истовремено не увиђати да је и Сирија у овом часу у сличном положају у коме је била Србија. Изостанак солидарности са Сиријом је нажалост очит на најутицајнијем политичком нивоу, иако већина грађана у Србији сигурно не дели мишљење свог естаблишмента!

Србија је у положају који води све дубљем десуверенизовању спољне политике, одустајању од властитих ставова и даљем лојалном праћењу интереса и циљева који у најдубљем историјском смислу нису њени аутентични интереси и циљеви.

Наше ћутање поводом Сирије најбоље осликава ситуацију у којој ће се налазити Србија у више него сигурној будућој изнудици Запада око става Србије према Русији, Кини, Индији и другим земљама БРИК-а. А то означава несигурност и губитак оријентације земље – која је у тешкој економској и политичкој кризи – у мултиполарним глобалним односима.

 

____________________________________________________________________________________________________

 

Милош КОВИЋ, Филозофски факултет у Београду

         Србија мора избећи било какву подршку
         политици Запада према Сирији

 

  • Политика САД, Немачке, Француске и Велике Британије у Сирији исувише личи на оно што се дешавало на Балкану

ПОСЛЕДЊЕ што би требало да уради Влада Србије је да подржи планирани напад западних сила на Сирију. То би била срамота за нашу дипломатију, спољну политику и целу земљу.

С друге стране, заиста треба ти нове конфронтације за великим западним силама.

У таквој ситуацији не зависи пуно од Србије, али треба избећи било какву подршку политици западних сила према Сирији и понижење које би са собом сигурно донела било каква подршка Србије ономе што раде на Блиском Истоку.

Политика САД, Немачке, Француске и Велике Британије у Сирији исувише личи на оно што се дешавало на Балкану: коришћење непроверених вести да би се оправдао напад.

Нарочито забрињава одсуство било какве реакције јавног мњења у западним земљама. Тако је исто било и кад је нападнута Србија.

Међутим, адекватна реакција се у овој ситуацији не очекује од Србије него Русије, Кине и Ирана. Они су на потезу и сада цео свет гледа у њих.

 

____________________________________________________________________________________________________

 

Срђа ТРИФКОВИЋ, српско-амерички писац,

историчар и политички експерт

         Брину да ли ће се намрштити неки заменик помоћника подсекретара у Стејт департменту

 

БЕОГРАД је изгубио сваки суверенитет у спољнополитичким односима.

И горе од тога: званични Београд слугерањски антиципира шта би западним налогодавцима евентуално могло да засмета, на шта би неки заменик помоћника подсекретара у Стејт департменту могао да се намршти, па се сходно томе и понаша и без изричитог налога из Брисела или Вашингтона.

Да ли ће Србија са оваквом влашћу и курсом икада смети да самостално наступа према некој другој земљи?

Неће! Ни према својој сопственој, а камоли некој другој!

 

Диана Милошевић

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s