Никита Сергејевич Михалков: ЈЕДНОСТАВНО – ЈА ВОЛИМ СРБИЈУ


Никита Сергејевич Михалков: ЈЕДНОСТАВНО – ЈА ВОЛИМ СРБИЈУ

Четвртак, 01 Август 2013 17:22
Извор: Евроазијска Србија

 

Пише: Радојка Тмушић Степанов

Михалков: Сматрам да је Србија реално упориште нашег словенског света и ја схватам да баш у Србији живе људи који тачно знају да је то што се назива глобализацијом у ствари окупација и ми морамо то схватити.

Кустурица: Да бих направио велики глобални хит, по мом увјерењу, не смијеш бити паметан, и утолико су фестивали, као што је овај, постали сигурне куће за добре филмове.

***

Драги читаоче, имала сам срећу да се на 20. Фестивалу европског филма на Палићу сретнем са Никитом Сергејевичем Михалковим и Емиром Немањом Кустурицом. Захвална сам Богу што се тог 13. јула 2013. године мој животни пут укрстио са путем два горостаса светске кинематографије и културе!

О њима ћу нешто касније, а сада, да се подсетимо првих и најважнијих корака светске и руске кинематографије.

Нама, који смо навикнути на захуктале промене у техници (компјутерској нарочито), податак да је фотографија пронађена још у првој половини 19. века (Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године), а да се филм појавио крајем истог века, може се чинити, да је филм поприлично закаснио, али, када се једном већ појавио филм је кренуо да се развија великом брзином. Да се подсетимо да су први филм урадили и приказали га Французи, браћа Лимијер, Луј и Огист. Они су организовали први јавни приказ филма још у марту 1895. године. Међутим датум који се узима као дан када је филм рођен, је везан за прву комерцијалну пројекцију, која се догодила у Паризу, у подруму ресторана “Гранд кафе”. То се догодило пред нову 1896. годину, тачније, 28. децембра 1895. године. Тада су приказана три кратка филма, “Поливени поливач”, “Излазак радника из фабрике” и “Долазак воза у станицу”. Данас би рекли, три спота, јер је сваки трајао око педесетак секунди. Обзиром да се у “филму” воз кретао према камери то јест публици, “Долазак воза у станицу” је изазивао највише интересовања и узбуђења, а чак су се поједини гледаоци од страха и измицали да их воз не погази. То данас све делује веома наивно, али се испоставило да сам филм, није ни мало наивна појава и да људском роду и његовом цивилизацијском развоју може много да пружи. Тако се и десило, да се филм нашао и у сотониним и у анђеоским (читај: уметничким) рукама. Развој уметничког филма је везан за европско тле, а развој филмске идустрије за САД. Термин “уметнички филм” се први пут и појавио у Француској у којој је у првој деценији постојања филма и снимано око 70 процената укупне светске продукције. Да индустрија може помоћи и уметничком филму, доказ је усиљени рад на техничком усваршавању филма, што је резултирало појавом звучног филма (1927), затим филма у боји (1939), компјутерских ефеката и тако даље.

Прва пројекција Лимијерових “живих слика” у Русији је одржана у тадашњој престоници Санкт-Петербургу, 16. маја 1896. године за време пауза у позоришту петроградског парка “Акваријум”, а у Москви већ крајем маја 1896. године, када су у позоришту Солодовникова, приказивана пет дана заредом од 26. до 31. маја. У Русији је тих дана снимљена прва филмска репортажа у свету, својеврстан документарни филм: Француз Камил Серф је 26. маја снимао церемонију крунисања руског цара Николаја II. Још један Француз је заслужан за популаризацију филма у Русији. То је био, како би се данас рекло уметнички менаџер Шарл Омон, који је половином јула исте године приказивао “живе слике” на сверуском сајму у Њижњем Новгороду. О овом сусрету провинцијске публике са филмом је у локалним новинама, под псеудонимом “M. Pacatus” писао и Максим Горки. Филм је у Русији одмах постао популаран, модна забава и веома брзо, тог истог маја 1896. године је у Санкт-Петербургу отворен и први биоскоп.

Аутор првих руских “живих слика” је глумац московског позоришта Корша, Владимир Сашин. Називан је московским Лимијером. Снимао је сцене на улицама, излазак публике из позоришта, разна заседања, предавања. Прва инспирација руским филмским уметницима су била класична дела руске књижевности, пре свега Пушкин, Љермонтов, Достојевски, као и дела народног епоса. Русија добија своје режисере, своје сниматеље и руска кинематографија веома брзо надокнађује деценију заостајања за европском и дораста до својих иновација и великих дела, као што је први дугометражми филм “Одбрана Севастопоља”, који је снимљен већ 1911. године, аутора Василија Гончарова и Александра Ханжонкова. Александар Ханжонков, се сматра првим филмским магнатом у Русији. Како је то и својствено Русима, Ханжонков је тежио да развије и просветитељски филм. Већ 1911. године је у његовој филмској компанији отворено и “научно одељење”, које је имало задатак да ради на снимању филмова на теме географије Русије, пољопривреде, индустрије, животињског и биљног света Русије, физике, хемије, медицине и свега онога што би подизало ниво културе и сазнања становништва и ван престоница. Руска кинематографија је поклонила свету и први цртани филм. “Прекрасна Љуканида, или Рат бркатих и рогатих буба” (у оригиналу “Прекрасная Люканида, или война рогачей с усачами”) аутора Владислава Старевича, који је развио уметност коришћења специјалних ефеката у играном филму и у тој области је постигао значајне успехе. Овај десетоминутни цртани филм, урађен техником анимације лутака, кренуо је путем првих западних филмских достигнућа, али у супротном смеру са истока на запад. Већ прве године је више од стотину копија продато на западном тржишту, што је у оно време била цифра, која је давала право да се филм може назвати блок бастером.

То је време снажног економског развоја Русије који је свакако утицао на развој свих области друштвеног живота и рада, па самим тим и филма. Оснивају се филмске компаније, снимају се значајна филмска дела. Руска књижевност лежи у основи сваког великог остварења. Пушкинова “Пикова дама” и “Отац Сергије” Лава Толстоја су били инспирација режисеру Јакову Протазанову да (1916. и 1918.) сними истоимене филмове, високе уметничке вредности. Филмска компанија “Тиман и Рајнхарт” већ 1913. године пласира чувену “Руску златну серију” уметничких филмова, као што су 1914. “Ана Карењина”, а 1915. године још три филма “Племићко гнездо” и “Рат и мир” и дебитантско дело режисера Всеволода Мејерхољда, који је за тему и наслов свог филма узео сиже романа Оскара Вајлда “Портрет Доријана Греја”.

Са каквим “руским размахом” се развијала кинематографија у Русији говори податак да је за нешто више од једне деценије (од 1907. до 1920.) у Руској Империји снимљено више од 2700 филмова. Огроман број је без трага нестао, то јест пропао. Сачувано је, и то најчешће у деловима око 300 дела, а да је већ 1913. године, у руској Империји радило око 1400 биоскопа, од чега у Санкт-Петербургу 134, а у Москви 67. Међутим догађаји Октобарске револуције су зауставили овако буран раст и развој руске кинематографије, као што су зауставили још много шта, но ипак да подвучем да је тада руска кинематографија застала, али није стала. У руском човеку ствараоцу постоји нит која се ничим прекинути не може, нит која је дата од Бога, а то је уметност. Тако се већ 1925. године, на руском и светском платну почиње приказивати ремек дело Сергеја Ејзенштејна “Оклопњача Потемкин”. Овај филм је не једном проглашаван, или за најбоље филмско уметничко дело на свету, или је сврставано у малу групу најбољих филмова свих времена на планети.

Ако се за уметност каже да је то људска делатност (и производ људске делатности) чији је циљ стимулисање људских чула, ума и духа, онда у ову сферу људског делања спада и велики број филмских дела створених у Русији, а чују су аутори Руси.

Имајући у виду и чињеницу да је свако уметничко дело субјективан акт, онда се са сигурношћу може рећи да је бити уметник, најтеже оним ствараоцима, који од појединачних уметничких, техничких и разних других достигнућа, чине уметничко дело. То су свакако позоришни и филмски режисери, с тим што позоришни режисер ипак има прилику да се из представе у представу исправља и поправља. Филмски режисер, када једном стави тачку и потпис на дело које је направио, више нема прилике да било шта промени. Њихова дела су једном заокружена, као нови људи. Могу се поредити са књигом, сликом, скулптуром. То су коначна дела и њихови аутори су или произвођачи, или уметници. Два уметника, који су на овом фестивалу добили награду Александар Лифка за укупан допринос европској кинематографији су и два велика пријатеља и била је просто привилегија слушати њихов разговор и учествовати у њему.

Пре самог отварања фестивала, Никита Михалков је одржао конференцију за штампу, која је изазвала велико интересовање свих присутних новинара. Драги читаоче, поклањам ти део најинтересантнијих питања и одговора са ове конференције. Пре свих одговора Михалков је изјавио: Прво што желим да кажем јесте да сам захвалан на позиву. Ја толико волим Србију, да ми у принципу није важно, да ли сам добио награду, или не. Ја једноставно волим Србију.

Михалков је на путу до Суботице обишао и два фрушкогорска манастира, Крушедол и Хопово и на питање новинара какве утиске носи из њих, он је одговорио: Што се тиче манастира, то је увек чудо, у крајњем случају за православног човека. Православни манастир је основа православног света, чак и са три монаха, па и само са једним. То је онај корен, жила, која одржава православни свет у животу. За мене је најважније то што се у било ком православном манастиру не осећам као туриста. Тамо је увек својеврсна атмосфера, својеврстан живот, своја пића, и да је успут било још два-три манастира, ја довде сигурно не бих стигао трезан, мада су ми била довољна и ова два.

На питање да ли са одумирањем класичних биоскопа и филмске траке седма уметност одлази у музеј, Михалков је у свом духовитом стилу констатовао: значи ја ћу постати музејски радник и додао – Мењају се технологије и језик а проблеми остају исти – живот, деца, ратови, глад. Сви проблеми остају исти и питања остају иста. Друго је питање како те проблеме решавати, али у једном тренутку сви смо голи пред Богом. Мењају се технологије – трака или цифра, а многи мисле, да се тиме мењају и питања живота или смрти. Ја сматрам да су још увек најважније теме исте: верујем – не верујем, могу – не могу и битно је да постоји хармонија, да оно што желиш то и можеш. Најгоре је да мислиш да можеш само зато што хоћеш – рекао је редитељ.

Данас у Русији филм не може опстати без помоћи државе, а за филм се ипак одваја мало новца, свега три милијарде рубаља (око милијарду долара). Ви сами знате, да “ко има паре, његова је и музика”, но то не значи да држава тражи снимање идеолошких филмова, држава тражи филм који ће давати одговоре на савремена питања и то је у реду, али проблем је у томе, што је за протеклих двадесет година положај нашег филма постао трагичан.

Велики број стваралаца су слободу схватили погрешно и веома на словенски начин, то јест као одраз у огледалу: ако су раније црвени били добри, а бели лоши, значи сада треба снимати да су бели добри. Све што се раније није дозвољавало – сада може, али не значи да је било добро, све што се раније није дозвољавало. Филм је почео да говори о људима оно што они нису желели и у таквим количинама, да људи једноставно нису више хтели да гледају руски филм: “Ја не желим да гледам само прљаве мушкарце, проститутке, ја то не желим. Да, то је све истина, али је ја не желим у толикој количини”. То не значи да тога нема и да о томе не треба говорити… Једном је један старац (монах) рекао: “Сурова истина без љубави је лаж”. То је веома важно. Например ја причам о људима без љубави према њима, али ја као гледалац питам режисера, а кога ти од њих волиш? Како можеш да му помогнеш? Ти ми причаш о тим одвратним мравима, а ти сам одакле си? То је оно важно раслојавање које данас почиње да се схвата у руском филму. Рецимо ја причам о људима без љубави, али ја као гледалац питам режисера, а кога ти од њих волиш? Како можеш да му помогнеш? Ти ми причаш о тим одвратним мравима, а ти сам одакле си? То је оно важно раслојавање које данас почиње да се схвата у руском филму. Филм је жива уметност и има пуно младих аутора који су научили како мада још нису научили шта, а то је важно јер форма без садржаја не вреди.

Михалков је завршио конференцију речима: “Ја сматрам да је Србија стварно упориште нашег словенског света и схватам да баш у Србији живе људи који тачно знају да је оно што се назива глобализацијом, замена за реч окупација и то сви треба да схватимо. Након бурног аплауза, Михалков је разговарао са Братиславом Петковићем, министром културе Србије. Разговор је трајао нешто више од пола сата и онда је гост из Русије, са другим важним званицама седео у једној лепој башти иза бине и чекао ред да буде прозван на бину. Мени се посрећило, да је прозван последњи, па сам имала времена да се испричам и са њим и са његовим асистентом, нашим човеком, режисером Светиславом Поповићем и са још једним генијалцем. То је био Емир Кустурица, који је око девет сати стигао хеликоптером (којим је сам управљао) из Републике Српске. Он је прозван претпоследњи. Радост сусрета ова два горостаса светске кинематографије је била очигледна, а разговор који су водили за слушање и учење. Обојица су стигли на ово место како би им била уручена награда “Александар Лифка” за изузетан допринос европској кинематографији, чиме је и отворен фестивал. Емир Немања Кустурица се приликом уручивања награде обратио публици речима: “Откако је информатичка револуција променила свет, откако су технолошки процеси убрзани, откако је “35-ицу” заменио видео уствари се ништа није десило. Како год окренеш мораш имати добру идеју. Проблем је у томе што и добре идеје подводе под европски филм а најбољи међу њима у последње време су били ирански. Да би направио велики глобални хит, по мом увјерењу, не смијеш бити паметан, и утолико су фестивали, као што је овај постали сигурне куће за добре филмове”. Бољи комплимент овом фестивалу се није могао ни замислити.

Након њега на позорницу је изашао Михалков, поздрављен је бурним аплаузима, као и његов претходник. Обраћајући се публици, он је врло сликовито, филмским језиком речено “кадар по кадар”, набрајао врсте превоза и време које је провео у њима док је стигао у Србију и до Палића, затим је набројао све врсте превоза и време које ће провести у њима, како би се вратио у Русију, у Њижњи Новгород, где снима филм и завршио речима “Како ја морам волети Србију, да бих све то урадио”. Кустурица је затим додао: “Хтео је да каже да воли Србију, зато што сам ја из Србије” – у сали буран аплауз и смех. Велики уметници су код сваког покренули позитивна осећања, доброту и на сваком лицу изазвали осмех. То је уметност! То су уметници! То су прави људи! И публика и сви присутни су благодарећи њима постали богатији за једно велико благо које се зове СУСРЕТ СА ЛИЧНОСТИМА.

Заједнички синдром

Рекох Кустурици да сам сарајевски студент. Е ја нисам – одговори он. Појасних да је за моје студирање у Сарајеву крив “синдром звани тетка”: велики број рођених “педесет и неке” су студирали тамо где су имали теку, па сам тако и ја стигла у Сарајево. – Е нисмо студирали у истом граду, спремно одврати Кустурица, али имамо исти “синдром” по том питању, ја сам отишао да студирам у Праг, јер сам тамо имао тетку.

Руски печат 20. Филмског фестивала на Палићу

Амбасадор Русије, господин Александар В. Чепурин је својим присуством увеличао фестивал на Палићу. Дошао је на молбу организатора, како би преузео награду, коју је добио филм “Хоћу и ја” (И я тоже хочу) недавно преминулог режисера Алексеја Балабанова. На самом фестивалу је гостовао и познати руски панк музичар и глумац Олег Гаркуша, који је у овом филму играо улогу музичара. Филм је добио Специјалну награду у конкуренцији 12 филмова, програма “Паралеле и судари”, уз констатацију, да је члановима жирија било тешко да се определе само за један филм. Господин Чепурин се публици обратио речима: “Драги пријатељи, само да кажем пар речи. Хтео сам да се захвалим за ову изузетну награду. То је велика част за руску кинематографију. Алексеј Балабанов је био велики и култни режисер почетка 21. века у Русији. Хвала вам, а фестивалу желим велике успехе.

Фотографије:


Увек одлучним кораком – Никита Михалков и његов асистент, филмски режисер Станислав Поповић стижу на Палић


Конференција за штампу, Радослав Зеленовић, Никита Михалков и преводилац Радојка Тмушић Степанов


Интересовање новинара превазишло сва очекивања


Никита Сергејевич Михалков – Увек шармантан и неодољив


Иза сцене – расположење на нивоу: Станислав Поповић, филмски режисер, Никита Михалков, Радојка Тмушић Степанов, Братислав Петковић, министар за културу Србије, Модест Дулић, градоначелник Суботице, Славиша Грујић, покрајински секретар за културу и прослављена глумица Мира Бањац


Емир Немања Кустурица: Да бих направио велики глобални хит, не смијеш бити паметан


Никита Михалков публици: “Једноставно – ја волим Србију”


Светски филмски лавови на Палићу – Кустурица и Михалков


Време је и за вечеру, Радослав Зеленовић, директор Фестивала, Блажо Перовић, организатор Фестивала, Модест Дулић, Емир Кустурица, Никита Михалков и Радојка Тмушић Степанов


Време је и за журку, долазак на Чардак – Шумски


Блажо Перовић, директор Отвореног универзитета Суботица окићен својим вредним и прелепим помоћницама


Олег Гаркуша на Летњој позорници Фестивала


Амбасадор Русије, господин Александар Чепурин: “Желим фестивалу велике успехе”


Договарање пред почетак конференције за штампу


Фото за успомену Радојка Тмушић Степанов и Никита Михалков


Фото за успомену Радојка Тмушић Степанов и Емир Немања Кустурица


Амбасадор Русије, господин Чепурин: “Желим фестивалу велике успехе”

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s