ОПЕЛО ЋИРИЛИЦИ У БАЊА ЛУЦИ: УДАР НА СРПСКО ПИСМО ПО ПАВЕЛИЋЕВОМ РЕЦЕПТУ


Лингвисти одржали опело ћирилици

PDF Штампа Ел. пошта
Немања Видић
четвртак, 01. август 2013.НСПМ
Учесници Округлог стола „Језик и писмо у Републици Српској“, одржаног у Бањој Луци 25. новембра 2011. године, усвојили су сљедеће закључке:

1. У Босни и Херцеговини данас је српски језик у врло неповољном положају како због све израженијих настојања Бошњака (муслимана) да уведу „босански“ као „земаљски језик“ тако и због чињенице да се неријетко мијеша лингвистичка и симболичка функција језика на штету српскога језика.

2. Пошто је насилним чином високог представника у БиХ из Устава Републике Српске (амандманом LXXI) избачен назив језика, неопходно је не само ускладити него и појачати научне и политичке активности да се у службеној употреби у Републици Српској прогласи српски језик (ијекавског и екавског изговора) са ћирилицом као примарним писмом. Статус осталих језика и латиничног писма треба регулисати посебним Законом о употреби језика и писма.

3. У складу са највишим демократским начелима треба обезбиједити поштовање језичких израза других народа који живе у Републици Српској, прије свега Хрвата и Бошњака (и то на принципу реципроцитета са поштавањем српскога језика у Федерацији Босни и Херцеговини).

4. Нужно је да се прихватају и поштују норме српског стандардног језика у свим подручјима културних, научних и друштвених дјелатности у Републици Српској (администарција, школство, култура, наука, издаваштво, медији итд.). Те норме, уз уважавање ијекавско-екавског изговорног двојства, морају бити јединствене за сав простор српскога језика, што подразумијева употребу не само истих нормативних уџбеника и приручника (правописа, рјечника и нормативних граматика) него чак и прије – истих уџбеника српскога језика (на свим нивоима образовања) на цијелом простору његове употребе (у Србији и Републици Српској прије свега).

5. Неопходно је организовано и институционално остваривати политику очувања јединственог српског духовног и културног простора, што омогућава и на што обавезује Споразум о специјалним паралелним везама између Републике Србије и Републике Српске.

6. Будући да српском језику код Срба никад није била својствена директивна језичка политика, и данас се треба клонити штетних пуристичких тенденција (што никако не подразумијева да у српском језику треба дозвољавати употребу језичких јединица које су стране његовој структури или које је ремете).

7. Учесници Округлог стола „Језик и писмо у Републици Српској“ сматрају врло значајним оснивање Института за српски језик и књижевност при Академији наука и умјетности Републике Српске, као важне институције за очување језичког и националног идентитета српскога народа у Босни и Херцеговини.

Закључци онемогућавају очување писмом језичког и националног идентитета српског народа у Републици Српској

Чим један научни скуп игнорише чињеницу да је Република Српска рођена пре 20 година у ћирилици, а да ње данас у јавном животу има само у траговима, јасно је да су се стручњаци састали реда ради, без жеље да се она врати српском народу , и без вере да је то могуће. О томе сведочи и тачка 2. Закључака у којој је наведено да стање треба поправити тако „да се у службеној употреби у Републици Српској прогласи српски језик (ијекавског и екавског изговора) са ћирилицом као примарним писмом“.

Ако је пожељно да ћирилица буде примарно писмо , то значи да постоји и секундарно – латиничко писмо, али се његово име смишљено не спомиње. Прво, због тога што је и самим стручњацима смешно назвати секундарним писмом оно које је готово у потпуности окупирало српски језик, и , друго, због тога што још увек има приличан број Срба који знају да та секундарна латиница није српска.

Наведеној тачки 2. Закључака кумовао је учесник у раду Округлог стола главни рецензент Правописа Матице српске из 2010.г. проф. др Мато Пижурица , који је прекршио Устав Републике Србије правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика, чији члан 10. гласи овако:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Дакле, језички стручњаци у Републици Српској нису се угледали на матичну државу Срба, него су учинили нешто још горе од неуставне одредбе у правопису о латиници као другом стандардном писму српског језика – увели су латиницу и у службеној употреби српског језика.

Лако је разумети да је препорука из Закључка о „ћирилици као примарном писму“ бесмислена и неспроводива, јер државни службеници не могу вагати која је то мера примарног коришћења ћирилице. Да ли можда да се ћирилица користи понедељком, уторком и средом, а латиница четвртком и петком. Или је и тако превише ћирилице, с обзиром на редовно важно упозорење свих језичких стручњака који су на државним јаслама, да брига за ћирилицу не сме бити на рачун латинице!

Рат за ћирилицу против лингвистчког „еснафа“

Та комбинација два писама, губитничка по ћирилицу, преузета је из Правописа Матице Српске из 2010.г., а о њеном нестајању главни рецензент проф. Мато Пижурица је пре десет година написао и ово :

„Рат за ћирилицу можемо добити само ако га добијемо у лингвистичком „еснафу“ а потом у школству, од основне школе до универзитета .“[1]

Дакле, он признаје да латиничку тврђаву чини лингвистичка струка, односно онај њен део који судбину ћирилице печати српским правописом. Ако се њиме поштује народна воља, односно Устав Србије по коме је уз српски језик везана само ћирилица, она ће да победи у српским земљама. Он је прећутао кршење Устава Србије од стране политичара увођењем и латинице у српски језик, и то Статутом Војводине и Законом о службеној употреби језика и писма, па је, охрабрен тиме, и он прекршио уставну одредбу о језику и писму правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика. Такву неуставну одредбу о два писма у српском језику потврдио је уз његово учешће лингвистички еснаф у Бања Луци, чиме је очитано опело ћирилици. Овакав закључак произилази из следећих чињеница:

Павелић морао забранити ћирилицу као основни српски национални симбол

Анте Павелић

Прво, зато што је пре доласка на власт комуниста ћирилица као једино писмо српског језика била толико јака да ју је пре 71.г. Анте Павелић морао забранити Србима да би их расрбио, а онима које он није могао побити било је довољно да нова власт 1954.г. преименује српски језик у српскохрватски, и да уведе хрватску латиницу у тај вештачки језик , па да буде остварен поглавников и Брозов наум – да остану без ћирилице. У томе су српски лингвисти тако здушно учествовали да их није могло отрезнити ни одустајање Хрвата 1967.г. од језичког заједништва са Србима, нити јавно упозорење правника академика Радомира Лукића чланком у „Политици“ из 1971.г. под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“. И онда и данас, толико су били опијени хрватском латиницом и србохрватством уопште, да су не само прекршили опште признати језички стандард : једно писмо за један језик, него им није сметало ни то што су технички стандарди JUS штампани хрватском латиницом на српскохрватском, хрватском и словеначком језику, те ћирилицом на македонском језику.Друго, иако је Закључцима вешто и мекано за наивне Србе упаковано двоазбучје, без помињања латинице уз српски језик, она се подразумева, па чак и упркос томе што ћирилица замире.О томе сведочи академик Љубомир Зуковић у недавном интервјуу датом „Гласу Српске“ :“ „Управо оно што нам више замерам и у Србији и овде је замирање ћирилице, нашег националног писма које је савршено у сваком погледу коју бисмо морали неговати. Наравно да се мора учити и латиница, уче се страни језици, наша деца би требало да знају и латиницу, али морамо неговати ћирилицу и она мора бити законом заштићена и у службеној употреби…“.[2] Тај патент имања два писма у једном језику, којег не користи ниједан други народ у Европи, а готово ни у целом свету, односно нужност учења и хрватске латинице, могао би се продати и другим ћириличким државама, јер и тамо има деце која уче стране језике. И то много више него у српским земљама.

Треће , чувању српске ћирилице при постојању српског правописа који нас учи да је српска и ова хрватска латиница, која је једино општенародно и службено писмо суседне државе

Хрватске, није помогла ни уставна и законска заштита српске ћирилице у Србији која постоји још од 1990.г.!

Већ две деценије је неуспешан експеримент чувања српске ћирилице заједно са хрватском латиницом

Дакле, и сами академици су морали јавно признати истину да ћирилица као српска национална вредност замире. Па ако је испробано да, при накарадној одредби у правопису о постојању два српска писма, њој није помогла ни њена уставна и законска заштита у Србији од 1990.г. до данас, откуда им основа да предлажу понављање истих неуспелих експеримената? Ово тим пре што су они школовани, титулисани и плаћени да брину о српском националном идентитету, а по питању ћирилице показали су се стручним и одговорним у оној мери у којој је она данас заступљена у јавном животу. Зато они нису уистину компетентни по овом превасходно политичком питању, и ми се слажемо са проф. Пижурицом да прво треба оборити лажну науку лингвистичког „еснафа“ о постојању два српска писма. То може учинити само држава ако је има, а први потез би јој требао бити забрана коришћења актуелног антисрпског правописа Матице српске у српском школству, уз наредбу Министарстава просвете Србије да је обавезно придржавање уставне одредбе по којој су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.

Ћирилица као кинески зид против БиХ унитаризма

Закључцима Округлог стола није истакнут значај српске ћирилице, и то не само као темељног српског националног симбола, него и као најбољег чувара имена српског језика. Наиме, у ситуацији када и други народи у БиХ користе српски језик, и када су му дали своје национално име, а определили су се за хрватску латиницу једино зато да би им језик био различит у односу на српски, ништа није логичније и природније него да Срби име свог језика чувају баш везивањем за њега само српске ћирилице. Тиме је високи страни званичник уверавао владику Јефрема да се Срби у Српској не требају плашити унитаризације, говорећи да они имају свој кинески зид – ћирилицу.

У Закључцима није могло да буде речи о томе да је главни узрок данашњег затирања ћирилице губитак свести о њој као српском националном симболу, јер су на томе највише учинили баш лингвисти учењем да Срби имају два писма.

У Закључцима нема ни речи о томе да је српска ћирилица компатибилна с новим информатичким технологијама, а најновији крунски доказ тога је добијање ћириличког интернет домена. Управо ће те технологије обесмислити лингвистичку „науку“ о два српска писма , јер одскора највећи светски претраживач Гугл уз хрватски језик везује његову латиницу, а уз српски језик његову ћирилицу. За разлику од српских лингвиста Гугл зна за опште светско правило – једно писмо за један језик.

Дела српских аутора на хрватској латиници књиже се у хрватску културну баштину

У Закључцима нема ни речи о реалном стању ствари, које карактерише првенствено следећа чињеница : Хрватска је ушла у ЕУ и тамо регистровала свој језик и писмо, па се Србима сигурно неће дозволити да они тамо региструју два писма, а поготово ову хрватску латиницу коју и свет признаје као хрватску. Последица тога је да се већ одавно региструју у хрватску културну баштину и дела српских аутора која су штампана хрватским латиничкимписмом.

Ово је нарочито опасно због тога што ће се стално повећавати притисак из ЕУ да се на западном Балкану установи једно име језика. Имајући на уму чињеницу да Срби не могу да се одлуче да се одрекну србохрватства (Институт за српски језик САНУ издаје српскохрватски уместо српског речника, у Србији се користи уџбеник проф. др Душке Кликовац на чијим корицама пише српски језик, а унутра се учи српскохрватски, и латиница стандардно српско писмо у правопису), па када се буде тражила резултанта између хрватског и српскохрватског, биће на страни хрватског. Тако ће се, ако не буде српске памети, временом и у самој Србији језик можда звати хрватским. Наравно, тада ће бити неважно ко је крив, а лингвисти ће говорити као и поводом окупације српских земаља хрватском латиницом – таква нам је судбина.

У Закључцима се оправдано говори о потреби остваривања реципроцитета у поштовању језичких израза у Републици Српској и Федерацији БиХ, али је још оправданији реципроцитет по питању писма – нека буде у Српској и латиница у службеној употреби уз српски језик, али једино под условом да ће ћирилица бити у службеној употреби у Федерацији БиХ уз бошњачки и хрватски језик.

Немогуће чување ћирилице ако држава сасече корене жиле ћириличког стабла

Веома је позитивно у Закључцима што се траже исти уџбеници српског језика, правопис, речник и граматика у свим српским земљама. Негативно је то што се Закључцима позива на остваривање јединственог српског духовног и културног простора, а истовремено се предлогом уставног решења писма у Републици Српској руши основна претпоставка опстанка ћирилице – само једно писмо у српском језику, а која је остварена Уставом Србије. Истовремено, Закључцима се прећутно прихвата актуелни правопис Матице српске који је неуставан у том смислу што је њиме и хрватска латиница именована стандардним српским писмом. Што значи угледање на Србију по антисрпском правопису, али не и по уставном одређењу српске ћирилице као јединог писма српског језика, за шта се одлучио српски народ на реферндуму за Устав 2006.г.

Ако лингвисти, који су своје каријере изградили на србохрватству, нису могли или нису хтели да разумеју показано упозорење академика Лукића 1971.г. , могли су, макар, разумети смисао уставне заштите ћирилице из његовог чланка „Против посебног закона“ којег је објавила „Политика“ 21.јула.1990.г., када је распад Југославије био известан : „И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави владало њено национално писмо – ћирилица,..“ Дакле, једно писмо у нормалној држави, да оно влада , а не да дели суверенитет са туђим писмом. Наслов „Против посебног закона“ је зато што је генијални академик прозрео да ће сербокроатисти законом изиграти устав. У случају Републике Српске, предлогом уставне заштите већ су сасечене корене жиле ћириличког стабла, а законом би се оно требало држати сваки дан да не падне. И све то у време када је Републици Српској потребан сваки елемент државности као озеблом сунце, а поготово српска ћирилица по којој се препознају Срби.


[1] Проф. др Мато Пижурица :“Зашто бранимо ћирилицу“ ( „Нова зора“, Прољеће, 5/205, стр.161)

[2] (2)http://www.glassrpske.com/kultura/vijesti/akademik-Ljubomir-Zuković-

Treba-nam-Kocic-da-zagrmi-kao-nekad/69662.html

Advertisements

One comment

  • Политичари на власти се прсе српством и млате са нашим националним самопоштовањем у дневне политичке сврхе а ништа не чине у заштити ћирилице. Полатињена говна, много им је близак Павелић.

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s