Бранко Станић

Бранко Станић: ПРВИ ЛЕТ (ДЕО ПРВИ)


 

gazimestan-sloba

Бранко Станић

ВИДОВДАНСКИ ЛЕТОВИ (2)

На Видовдан, 28. јуна 1989. године, Слободан Милошевић је хеликоптером слетео на Газиместан, а 28. јуна, 12 година касније, полетео је у Хаг. Били су то летови који су започели и окончали једну драматичну епоху о којој ће историчари, и не само они, тек имати шта да причају и пишу.

ПРВИ ЛЕТ (ДЕО ПРВИ)

Србија, Газиместан, 28. јуни 1989. године

Не­ма ни­чег ја­чег у срп­ској тра­ди­ци­ји од ко­сов­ског ми­та. За­то се ни­ка­да рани­је ни­је ни оку­пи­ло ви­ше Ср­ба на јед­ном ме­сту не­го 1989. године на 600-ту го­ди­шњи­цу од, по све­му су­де­ћи, и тра­гич­ног и слав­ног бо­ја.

Уочи Ви­дов­да­на 1989. го­ди­не у ор­га­ни­за­ци­ји ша­бач­ке Цр­кве кре­нуо сам аутобу­сом на Ко­со­во са мо­јим другом Пе­ђом.

И док смо че­ка­ли да кре­не­мо за­па­зих јед­ног ста­ри­јег, ома­њег и по­ма­ло дежмека­стог чо­ве­ка у чак­ши­ра­ма. На гла­ви му је би­ла шај­ка­ча, а у ру­ци је др­жао за­ста­ви­цу с че­ти­ри оци­ла. Го­во­рио је при­ја­те­љи­ма ко­ји су га ис­пра­ћа­ли:

– Идем до­ле да ма­ло “ср­бу­јем”!

И на­ша ко­ле­ги­ни­ца Ру­жа је ис­пра­ти­ла оца. И он је био слич­но об­у­чен, али без за­ста­ви­це.

Ко­ло­не ауто­бу­са и ауто­мо­би­ла сли­ва­ле су се ка ју­гу. Ве­ру­јем да је та­ко би­ло са свих стра­на. Ни­је би­ло во­зи­ла на ко­ме ни­је би­ла бар јед­на ве­ли­ка Сло­би­на сли­ка.

На Ко­со­во смо сти­гли ра­но. Био је то мој пр­ви и је­ди­ни до­ла­зак. До цен­трал­не про­сла­ве би­ло је да­ле­ко. Не­ки одо­ше у Гра­ча­ни­цу, а нас дво­ји­ца се са још не­ким дру­штвом за­пу­ти­смо пе­шке у При­шти­ну. Од Га­зи­ме­ста­на, При­шти­на ни­је да­ле­ко.

Се­ћам се и да­нас те при­зем­не ку­ће где смо би­ли. Ста­ра, тро­шна и те­сна, на пери­фе­ри­ји При­шти­не ка­да се скре­не с глав­не ули­це у спо­ред­ну. Јед­на од де­во­ја­ка из дру­штва у ком смо се на­шли по­зна­ва­ла је по­ро­ди­цу у тој ку­ћи. А јед­на же­на из те ку­ће, пре­ко род­би­не, би­ла је у не­кој ве­зи са Шап­цем.

– Где су са­да Ал­бан­ци? – упи­та не­ко из дру­штва баш ту же­ну.

– Са­кри­ли су се у миш­ју ру­пу. Ниг­де их не­ма.

Ни­ка­да на Ко­со­ву ни­је би­ло то­ли­ко Ср­ба као та­да. Ре­ке љу­ди из свих пра­ва­ца ули­ва­ле су се на по­при­ште дав­не бит­ке. До При­шти­не нам ни­је би­ло по­треб­но ни по­ла са­та, а са­да, у по­врат­ку, по­тро­ши­ли смо ско­ро сат и по.

Дан је био сун­чан, врућ и спа­ран због ки­ша од прет­ход­них да­на. Би­ло је и онесве­шће­них од то­плот­ног уда­ра.

04 KB 06

05 KB 0706 KB 1007 KB 1108 KB 12-009 KB 15На Газиместану на 600. годишњицу Косовског боја

 Та­да сам пр­ви, и је­ди­ни пут, ви­део Ми­ло­ше­ви­ћа ужи­во, ма­да по­из­да­ље. Слушао сам го­вор ко­ји је сил­но уз­не­ми­рио на­шу са­бра­ћу – Хр­ва­те.

На­рав­но, да се са­да не се­ћам шта је све Ми­ло­ше­вић при­чао, али је у јед­ном тренут­ку ре­као:

– … Да­нас смо опет у бит­ка­ма и пред бит­ка­ма. Оне ни­су ору­жа­не, ма­да и та­кве још ни­су ис­кљу­че­не…

– Шта ли му ово зна­чи? Да не на­ја­вљу­је рат? – про­збо­ри Пе­ђа гла­сно.

А у овој ре­че­ни­ци и хр­ват­ски ти­сак је чуо звец­ка­ње оруж­ја. Од тог зве­ке­та препла­ши­ли су се Хр­ва­ти па су на­ред­не го­ди­не, ре­као бих у је­сен, до­ву­кли пре­ко гра­ни­це пун шле­пер оруж­ја. То је онај за ко­ји смо зна­ли.

gazimestan-sloba

Говор на Газиместану на који ће се многи позивати

10 KB 16

На бина после говора

12 KB - Kao posle boja

Предах пред повратак

 По­сле го­во­ра на­шао сам се код спо­ме­ни­ка Ко­сов­ским ју­на­ци­ма, баш кад се на истом ме­сту за­те­као и па­три­јарх срп­ски, Гер­ман. Про­шао је тик по­ред ме­не са штапом у ру­ци, бле­дог ли­ца и се­де бра­де. Ка­ко је он све оно из­др­жао са сво­јих 90 и не­што ле­та? И ме­ни је, иако та­да мла­ђем од ње­га 50 и ви­ше го­ди­на, све то би­ло напор­но. Сун­це и спа­ри­на су уби­ја­ли. Вој­ска је до­ве­зла ци­стер­не с во­дом да се народ ма­ло осве­жи.

По­сма­трао сам те­рен на ко­ме се пре 600 го­ди­на од­и­гра­ла ве­ли­ка бит­ка. Ви­део сам и Му­ра­то­во тур­бе где је са­хра­ње­на ње­го­ва утро­ба. Ле­ген­да ка­же да је баш на том ме­сту тур­ски сул­тан уби­јен.

14 Battle_on_Kosovo1389 - svetlije

Адам Стефановић: Бој на Косову

 Бој су за­мет­ну­ли тур­ски стрел­ци, ис­тр­чав­ши ис­пред сво­је пе­ша­ди­је. Уз­вра­ти­ли су и срп­ски, а по­том су оклоп­ни­ци кре­ну­ли у на­пад. Њи­хов пр­ви удар је, зна се, најже­шћи и нај­ја­чи. По­за­ди је ишла пе­ша­ди­ја. До тог тре­нут­ка срп­ски оклоп­ни­ци су се увек су­да­ра­ли са оклоп­ни­ци­ма про­тив­нич­ких вој­ски. Иако им ово ни­је био пр­ви су­коб са Тур­ци­ма, ни­ка­да ни­је био ово­ли­ких раз­ме­ра. Са­да су се срп­ски оклоп­ни­ци, уме­сто са ко­њи­цом, пр­во су­да­ри­ли са пе­ша­ди­јом. За њих је то би­ло нови­на, а за Тур­ке уоби­ча­је­на так­ти­ка ра­то­ва­ња, јер они ни­ка­да ни­су на­па­да­ли први. Увек су че­ка­ли про­тив­ни­ка. Тур­ска ко­њи­ца је, од­мор­на, че­ка­ла у за­ле­ђу пеша­ди­је.

Ле­во тур­ско кри­ло, под ко­ман­дом Ја­ку­ба, је по­пу­сти­ло, за­ло­мио се и цен­тар. Ко је, и у ком де­лу бит­ке убио тур­ског сул­та­на Му­ра­та под ве­лом је ми­сте­ри­је, али оста­је чи­ње­ни­ца да је Му­рат у то­ку бит­ке по­ги­нуо од ру­ке срп­ског ви­те­за. Ле­ген­да ка­­же да је то био Ми­лош Оби­лић, а зва­нич­ни спи­си да је то учи­нио је­дан Три­бал.

Boj na Kosovu - sema 100 x 154 - horizontalno

 Распоред српске и турске војске пре почетка боја

„И све ово сврши се лета 6897, индикта 12, месеца јуна 15. дан, у уторак,

а час је био шести или седми, не знам, Бог зна“

(плаво Срби, црвено Турци)

И у мо­мен­ту ка­да се тур­ска вој­ска на­шла на ру­бу по­ра­за до­го­ди­ло се не­што дра­ма­тич­но.

На ле­вом срп­ском кри­лу на­ла­зио се Влат­ко Ву­ко­вић са сво­јим Бо­сан­ци­ма. У пр­вом уда­ру ни­је ус­пео. Вра­тио се на­зад, и док је при­пре­мао оклоп­ни­ке за но­ви напад, чуо је да је срп­ска вла­сте­ла из­да­ла Ла­за­ра, па је сво­ју вој­ску од­мах по­ву­као. Вест је би­ла ла­жна и то је има­ло ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це за да­љи ток бит­ке. Бајазит са свог де­сног кри­ла пре­ба­цу­је вој­ску у цен­тар и свом же­сти­ном на­па­да српски цен­тар. Ви­дев­ши да је све го­то­во Вук Бран­ко­вић из­вла­чи сво­ју вој­ску и одла­зи пре­ко Сит­ни­це.

Ла­зар је по­ку­шао да спа­се остатак вој­ске, али је том при­ли­ком ухва­ћен и убијен.

Из­гле­да да су бит­ку ре­ши­ли еле­мен­ти спе­ци­јал­ног ра­та ко­ји се од­у­век примењи­вао са­мо се раз­ли­чи­то звао у за­ви­сно­сти од епо­хе у ко­јој се рат во­дио. Са чи­је стра­не је до­шла вест, са срп­ске или тур­ске, са­да ни­је ни бит­но. Бит­но је да је вест уне­ла по­мет­њу у јед­ном де­лу Ла­за­ре­ве вој­ске што је до­ве­ло до пре­о­кре­та и пре­ва­ге на тур­ску стра­ну.

 

1 reply »

  1. То је по нашим традицијама… Цар Душан је имао доста проблема са српском влстелом, Карађорђе изгуби Први Српски Устанак и за мало да изгуби главу због те проклете СРПСКЕ ВЛАСТЕЛЕ а ево сада нека нова власт(ела) ”предаје” Србију за неколико грошева, персонифицирани визијом евра.

    Како би било прекрасно да нема те властеле!

    Свиђа ми се