Бранко Станић
ВИДОВДАНСКИ ЛЕТОВИ (2)
На Видовдан, 28. јуна 1989. године, Слободан Милошевић је хеликоптером слетео на Газиместан, а 28. јуна, 12 година касније, полетео је у Хаг. Били су то летови који су започели и окончали једну драматичну епоху о којој ће историчари, и не само они, тек имати шта да причају и пишу.
ПРВИ ЛЕТ (ДЕО ПРВИ)
Србија, Газиместан, 28. јуни 1989. године
Нема ничег јачег у српској традицији од косовског мита. Зато се никада раније није ни окупило више Срба на једном месту него 1989. године на 600-ту годишњицу од, по свему судећи, и трагичног и славног боја.
Уочи Видовдана 1989. године у организацији шабачке Цркве кренуо сам аутобусом на Косово са мојим другом Пеђом.
И док смо чекали да кренемо запазих једног старијег, омањег и помало дежмекастог човека у чакширама. На глави му је била шајкача, а у руци је држао заставицу с четири оцила. Говорио је пријатељима који су га испраћали:
– Идем доле да мало “србујем”!
И наша колегиница Ружа је испратила оца. И он је био слично обучен, али без заставице.
Колоне аутобуса и аутомобила сливале су се ка југу. Верујем да је тако било са свих страна. Није било возила на коме није била бар једна велика Слобина слика.
На Косово смо стигли рано. Био је то мој први и једини долазак. До централне прославе било је далеко. Неки одоше у Грачаницу, а нас двојица се са још неким друштвом запутисмо пешке у Приштину. Од Газиместана, Приштина није далеко.
Сећам се и данас те приземне куће где смо били. Стара, трошна и тесна, на периферији Приштине када се скрене с главне улице у споредну. Једна од девојака из друштва у ком смо се нашли познавала је породицу у тој кући. А једна жена из те куће, преко родбине, била је у некој вези са Шапцем.
– Где су сада Албанци? – упита неко из друштва баш ту жену.
– Сакрили су се у мишју рупу. Нигде их нема.
Никада на Косову није било толико Срба као тада. Реке људи из свих праваца уливале су се на поприште давне битке. До Приштине нам није било потребно ни пола сата, а сада, у повратку, потрошили смо скоро сат и по.
Дан је био сунчан, врућ и спаран због киша од претходних дана. Било је и онесвешћених од топлотног удара.
На Газиместану на 600. годишњицу Косовског боја
Тада сам први, и једини пут, видео Милошевића уживо, мада поиздаље. Слушао сам говор који је силно узнемирио нашу сабраћу – Хрвате.
Наравно, да се сада не сећам шта је све Милошевић причао, али је у једном тренутку рекао:
– … Данас смо опет у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене…
– Шта ли му ово значи? Да не најављује рат? – прозбори Пеђа гласно.
А у овој реченици и хрватски тисак је чуо звецкање оружја. Од тог звекета преплашили су се Хрвати па су наредне године, рекао бих у јесен, довукли преко границе пун шлепер оружја. То је онај за који смо знали.
Говор на Газиместану на који ће се многи позивати
На бина после говора
Предах пред повратак
После говора нашао сам се код споменика Косовским јунацима, баш кад се на истом месту затекао и патријарх српски, Герман. Прошао је тик поред мене са штапом у руци, бледог лица и седе браде. Како је он све оно издржао са својих 90 и нешто лета? И мени је, иако тада млађем од њега 50 и више година, све то било напорно. Сунце и спарина су убијали. Војска је довезла цистерне с водом да се народ мало освежи.
Посматрао сам терен на коме се пре 600 година одиграла велика битка. Видео сам и Муратово турбе где је сахрањена његова утроба. Легенда каже да је баш на том месту турски султан убијен.
Адам Стефановић: Бој на Косову
Бој су заметнули турски стрелци, истрчавши испред своје пешадије. Узвратили су и српски, а потом су оклопници кренули у напад. Њихов први удар је, зна се, најжешћи и најјачи. Позади је ишла пешадија. До тог тренутка српски оклопници су се увек сударали са оклопницима противничких војски. Иако им ово није био први сукоб са Турцима, никада није био оволиких размера. Сада су се српски оклопници, уместо са коњицом, прво сударили са пешадијом. За њих је то било новина, а за Турке уобичајена тактика ратовања, јер они никада нису нападали први. Увек су чекали противника. Турска коњица је, одморна, чекала у залеђу пешадије.
Лево турско крило, под командом Јакуба, је попустило, заломио се и центар. Ко је, и у ком делу битке убио турског султана Мурата под велом је мистерије, али остаје чињеница да је Мурат у току битке погинуо од руке српског витеза. Легенда каже да је то био Милош Обилић, а званични списи да је то учинио један Трибал.
Распоред српске и турске војске пре почетка боја
„И све ово сврши се лета 6897, индикта 12, месеца јуна 15. дан, у уторак,
а час је био шести или седми, не знам, Бог зна“
(плаво Срби, црвено Турци)
И у моменту када се турска војска нашла на рубу пораза догодило се нешто драматично.
На левом српском крилу налазио се Влатко Вуковић са својим Босанцима. У првом удару није успео. Вратио се назад, и док је припремао оклопнике за нови напад, чуо је да је српска властела издала Лазара, па је своју војску одмах повукао. Вест је била лажна и то је имало катастрофалне последице за даљи ток битке. Бајазит са свог десног крила пребацује војску у центар и свом жестином напада српски центар. Видевши да је све готово Вук Бранковић извлачи своју војску и одлази преко Ситнице.
Лазар је покушао да спасе остатак војске, али је том приликом ухваћен и убијен.
Изгледа да су битку решили елементи специјалног рата који се одувек примењивао само се различито звао у зависности од епохе у којој се рат водио. Са чије стране је дошла вест, са српске или турске, сада није ни битно. Битно је да је вест унела пометњу у једном делу Лазареве војске што је довело до преокрета и преваге на турску страну.
То је по нашим традицијама… Цар Душан је имао доста проблема са српском влстелом, Карађорђе изгуби Први Српски Устанак и за мало да изгуби главу због те проклете СРПСКЕ ВЛАСТЕЛЕ а ево сада нека нова власт(ела) ”предаје” Србију за неколико грошева, персонифицирани визијом евра.
Како би било прекрасно да нема те властеле!
Свиђа ми сеСвиђа ми се